Moja saznanja o stradanju mog oca Milušić Milana su na osnovu priče – saznanja moje majke Milušić (Tode) Natalije koja je zajedno odvedena od strane ustaša iz Mostara. – Na dan 2 ili 3. VIII 1941. godine u prepodnevnim časovima odvedeni su sa željezničke stanice u Mostaru (verovatno da su ih ustaše pratili). Majka je pratila oca na voz kojim je trebao da ode u Sarajevo na operaciju vena. Molila je da otputuje i pokazala uput lekara, ali uzalud. Odvedeni su navodno samo na kratko – na informativni razgovor. – Sprovedeni su u gimnaziju „Kraljica Marija“ gde su zatekli oko 200 ljudi – sve viđenijih Srba. Pravili su spisak samo

Vujić Mile Kuzman, a po majci, Ljubica rođenoj Krnjajić iz sela Brezovac, rođen je kao najmlađe dijete, 22.11.1919. godine u selu Kričke, mjesni ured D. Čaglić, opština Pakrac Kraljevina Jugoslavija. Živio je i odrastao uz roditelje, sa još dva brata, Stevan i Stanko i sestrom, po imenu Petra. Kada je porastao, kao i ostala djeca, čuvao je po pašnjacima stoku i pomagao roditeljima u raznim seoskim poslovima. U tome razdoblju, u odnosu na braću i svoje vršnjake, isticao se, ponekad i više od ostalih. Kao na primjer, nije bilo na tome području voćke, na koju se Kuzman nije mogao popeti i obrati zrele plodove. Nije se bojao guštera ni zmija,

Усменом предању каже да су моjи преци  у Воjну Краjину прешли из Србиjе,а  тачниjе из околине Кусатка. Писаних сведочанстава,на жалост, о томе немам. На почетку желим да укажем да догађаjе из повести треба писати jер велика jе важност писане речи. Писана реч оставља ожиљак на папиру баш као што су догађаjи из пролећа 1941. године оставили ожиљак на души нас Дражића-потомака Вукашинових. Због тога и jа,ето,пишем ову повест о њему-да остави траг и да jе не поjеде мрак заборава. Моj прадеда Вукашин В.  Дражић рођен jе 1900. године у Чемерници у тадашњоj Држави Цара и Краља,Аустро-угарскоj монархиjи. Био jе прво мушко дете  коjе jе остало у животу (први син Васа

Ћирилица | English Na područje nekadašnjeg ustaškog logora Slana sam prvi put došao 2006. Kao i tada 1941., i onda je na Slani pržilo sunce. Rekao bi naš narod „gori zemlja“. Ovdje nema zemlje, Slana je sami kamen. Jedini život koji se tu održava je biljka zelenih nazubljenih listova otrovnog sadržaja. Kamen na Slani je oštrih ivica. Po njemu je i obuvenom teško hodati. Još uvijek su vidljivi ostaci kamenih ustaških nastambi i stražarskih grudobrana. Zatočenici su u teško zamislivim uslovima golim rukama kamenom u kamenu gradili te objekte i cestu koja vodi „od nikuda nikud“, a koja se još uvijek dobro vidi. Noću su se smrzavali pod improvizovanim nadstrešnicama.