Vukašin V. Dražić-moj pradeda

Datum objave: utorak, 1 februara, 2011
Objavljeno u Moje Jadovno
Veličina slova: A- A+

Vukašin V. Dražić

Usmenom predanju kaže da su moji preci  u Vojnu Krajinu prešli iz Srbije,a  tačnije iz okoline Kusatka. Pisanih svedočanstava,na žalost, o tome nemam.
Na početku želim da ukažem da događaje iz povesti treba pisati jer velika je važnost pisane reči.
Pisana reč ostavlja ožiljak na papiru baš kao što su događaji iz proleća 1941. godine ostavili ožiljak na duši nas Dražića-potomaka Vukašinovih.
Zbog toga i ja,eto,pišem ovu povest o njemu-da ostavi trag i da je ne pojede mrak zaborava.

Moj pradeda Vukašin V.  Dražić rođen je 1900. godine u Čemernici u tadašnjoj Državi Cara i Kralja,Austro-ugarskoj monarhiji.
Bio je prvo muško dete  koje je ostalo u životu (prvi sin Vasa i Marije Dražić,Nikola,umro je u četvrtoj godini) i zbog toga je po starom srpskom  običaju  dobio ime koje asocira na vuka-Vukašin.Verovalo se da su deca koja nose takva,vučja, imena zaštićena od raznih demona,veštica i ostalih zlih sila,te da će ih vuk čije ime nose održati u životu.To se pokazalo kao delotvorno jer su dva muška deteta rođena nakon njega,Dušan i Mihajlo,umrla sa osam meseci,odnosno sa 7 godina.
Vukašin je ostao jedini da produži našu lozu.
Bavio se moj pradeda u svom životu raznim poslovima;
Za vreme Prvog svetskog rata,kao mladić,bio je pisar kod advokata Dušana Peleša koji je kasnije bio Ministar pravde u kraljevini SHS.Radio je i na železničkoj stanici Topusko kao prevoznik ogrevnog drveta,a nakon toga u topionici Vranovina.

Kojim god poslom se bavio uvek je bio posvećen i svome domu,deci i zemlji.
Svoj dinar,kojim je izdržavao porodicu,zarađivao je pošteno i uz mnogo znoja.
Iako nije bio previše krupan bio je dosta snažan, pa je zbog toga dobio nadimak „Gvozde“,nadimak mu je pristajao i zbog čvrstine kakraktera.Nije bio čovek spreman da pravi trule kompromise,a tu crtu smo nasledili i mi-njegovi potomci.
Nakon dosta teških godina i mukotrpnog rada 1932. godine usledio je period stabilnosti u domu mojih predaka.Deca rastu i u svakom smislu napreduju.Vukašin planira gradnju nove kuće što 1935. godine i otpočinje.
Na Svetoga Savu 1936. godine moji preci useljavaju se u svoj novi dom.
Tih godina, moj pradeda je više nego ikad posvećen odgajanju dece,a platu zarađuje u već pomenutoj topionici „Vranovina“.
Tako je to trajalo sve do crnog proleća 1941. godine.

Nakon nacističkog „blickriga“ i  kraha Jugoslovenske vojske u aprilskom ratu,a i pre toga,u Srbe se uvukao strah i neizvesnost.
Takozvana NDH proglašena je  11. aprila 1941.,a tada su i počela   prva hapšenja Srba.U tim danima moji preci noći su provodili bez sna,a trzali su se na svaki lavež pasa.“Stižu Ustaše!?“ Naročito su se plašili za glavu porodice-Vukašina.Nikada on nije krio svoju netrpeljivost prema „frankovcima“ i njihovim sumanutim političkim idejama.
Na žalost,pokazalo se da su njihova strahovanja za  živote bila opravdana.
Jedne noći,druge polovine aprila meseca Ustaše dođoše i odvedoše moga pradedu.
Moj deda,a Vukašinov najstariji sin Marko, tada uzima sekiru u ruke i po mraku ih prati ne bi li odbranio oca od mogućeg zlostavljanja.Hodali su tako oko kilometar do „marice“ koja je čekala.Odvezli su moga pradedu u pravcu Topuskog.Moj deda se tada vraća porodici,a čim je svanulo krenuo je u Topusko da sazna gde mu je otac.

Našao ga je  zatočenog u jednoj prostoriji u zdanju tadašnje uprave kupališta.Između ostalih tu su bili i dr.Vurdelja,Ćana Škaro i Jovan Vorkapić.
Kroz prozor,mahanjem rukama moj deda i njegov „Stari“ su razmenili pozdrave.
Oko podneva zatočenike su odveli u nepoznatom pravcu.
U našoj kući je vladao muk.Ni vesti ni glasa od Vukašina.Sa svih strana pristižu vesti o ustaškim zlodelima.U plaču i u očekivanju najgorih vesti prolaze dani u kući Dražića.
Petnaestak dana nakon odvođenja Vukašin se pojavio kući!Nastalo je veliko veselje!!!
Pričao je  kako su ih iz Topuskog odvezli u Zagreb u zloglasni zatvor u Petrinjskoj ulici.Među njima je bilo još Srba iz Gline,Topuskog i Petrinje.Njih oko dvesta bilo je smešteno u maloj ćeliji 14 dana sa jadnim sledovanjem hrane i vode,a na saslušavanjima su ih zlostavljali i tukli.
Pustili su ih kućama uz pretnju da ne smeju da napuštaju svoje domove.
Porodica se još nije ni navikla na Vukašinovo prisustvo,kada je on ponovo odveden.

Moj deda o tome beleži:
„Jednoga jutra,između 8 i 9 časova,primetio sam grupu ljudi kako se niz Lončarsku stranu (porodica Lončari-naši susedi i rođaci prim.) spuštaju praćeni dvojicom žandara.Kreću prema našoj kući-neposredna opasnost po tatu.On je zgrabio motiku pa zajedno samnom uputio se kući Demonja (porodica Demonja-naši susedi),a kod kuće smo rekli,ako budu tražili tatu,da kažu da je otišao da opravlja mlin Banovac.Zaustavili smo se kod Demonja,da vidimo kako će biti dalje.“
Kod kuće ustaše naređuju jedanaestogodišnjem Đuri-bratu moga dede,da hitno ode po Vukašina te da će oni čekati u kući. Mogao je moj pradeda tada da pobegne u šumu i tako da spasi svoj život.Naravno tada bi sigurno izložio opasnosti celu svoju porodicu. Svestan da mu povratak u kuću znači sigurnu smrt ipak se odlučio na taj potez kako bi spasio svoje najvoljenije.
Na našem drvljaniku tada su već pod stražom sedeli Vukašinova braća od tetke;Pero,Pajo i Nikola Lončar,te Matija Ločar-njihov sinovac kao i Dragan i Rade Dević.Nemo su se gledali i kao da su bez reči jedne druge pitali „U čemu je stvar?Šta smo zgrešili?“

Moga dedu su priključili grupi i za oko pola sata nastao je pokret kad su ih poterali u pravcu opštine Vrginmost. Moj deda je posle izvesnog vremena pošao za njima i našao ih zatočene u jednoj od soba Opštine. Tu je bilo još mnogo Srba pokupljenih u Gornjoj Čemernici,Batinovoj Kosi i Bukovici.

Moj deda ovako opisuje taj događaj:
“Kroz prozor mi je tata,nekako,dao signal da mu nabavim cigareta.Otrčao sam u dućan i trgovac Braco Manojlović,mi dade jednu kutiju „Ibra“-više nije imao,jer se nisu mogle nigde više ni nabavljati.U međuvremenu,svi su ljudi bili izvedeni,svrstani po četvoro u red i tako ih poterali u pravcu Bovića.Nekako sam uspeo da se u polasku približim tati,dao mu neopazice one cigarete,a on mi šapnuo:
“Marko,odmah beži za Beograd!“
To je bilo moje poslednje viđenje sa tatom i naš poslednji pozdrav.“
Od moga pradede je ostala i dopisna karta koju je poslao iz logora „Danica“ svojoj sestri Milki:
„Draga sestro,pretpostavljam da si stigla kući pa ako možeš pošalji mi preko Mare 600 dinara,svima pozdrav-Vaš Vukašin.“
Naime,pričalo se da neki ustaša iz logora „Danica“ pušta zarobljenike za 100 dinara.Moj pradeda je tražio novac kako bi otkupio svoju i kože svoje braće i suseda.
Novac je skupljen i poslat ali na žalost prekasno.Stigla je vest da oni više nisu u „Danici“.
Milka Dražić beleži o tome:
„I tako crna kob ote poslednju nadu spasa Vukašinova života i braće Lončara.Nekoliko puta sam čitala njegovu dopisnicu,dugo zagledala svako slovo,svu kartu,tražila sam neki tajni znak-nije ga bilo.Sjetila sam se ,da ustaše,tobož,dozvoljavaju onima koji se dobro vladaju u logoru,da kući napišu 20 riječi.Prebrojim-tačno 20 riječi.Dakle varka je.Vukašina su po svoj prilici,prisilili da to napiše.To je isto bio deo taktike krvnika za dalja hapšenja i pljačku novca.“
Iz logora „Danica“,moj pradeda je odveden i zverski ubijen u kompleksu logora „Jadovno“.Njegove nespokojne kosti i danas leže u jednoj od bezdnih jama Jadovna.
Opomena su nam da nikada ne smemo zaboraviti tragediju koja se desila našim precima na teritoriji takozvane NDH.
Zaboraviti ne smemo,a oprostiti ne možemo.Oproštaj je ipak-Božije delo.
Od zaborava takođe trebamo da sačuvamo i zločince.Kako one koji su ubijali i ubistva naređivali,tako i one koji su ćutali i zataškavali istinu o Jadovnu.
Samo tako možemo doprineti da se ovakvi stravični zločini nikada više i nikome ne ponove.

Ako postoji neko od potomaka ubijenih,a da zna događaje vezane  za boravak moga pradede u logorima „Danica“ i „Jadovno“,molio bih da me kontaktira.
To bi mi mnogo pomoglo jer o tom delu njegovih muka ne znam ništa.

Marko Dražić
Beograd




Pomozite rad udruženja Jadovno 1941.

Napomena: Izneseni komentari su privatna mišljenja autora i ne održavaju stavove UG Jadovno 1941. Komentari neprikladnog sadržaja će biti obrisani vez upozorenja.

KOMENTARI

Ostavite odgovor

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *

Top