Ono što NVO planiraju da urade 11. jula u centru Beograda imaće teže posledice po Srbiju od bilo koje rezolucije Ratko Dmitrović PLAN je sledeći; sedam hiljada ljudi, 11. jula, dakle, za nekoliko dana, treba da dođe u centar Beograda, pred Skupštinu Srbije – u isto vreme dok u Potočarima bude trajalo obeležavanje 20 godina od stradanja Bošnjaka u Srebrenici – i legne na asfalt. Zašto? Zbog Srebrenice. Snažna simbolika, još jača asocijacija, kristalno čista poruka: tela na zemlji, centar Beograda, sve je krenulo iz Beograda, Srbija se izvinjava, traži oproštaj, priznaje krivicu… Ako se ovo dogodi, a iza plana stoje poznate družine: „Žene u crnom“, Helsinški odbor, Inicijativa mladih,

U Srbiji je, izgleda, i dalje na snazi odluka Austro-Ugarske komande, iz 1916. godine o zabrani upotrebe ćirilice i uvođenju latinice Ratko Dmitrović Pokušajte u današnjoj Srbiji da uradite bilo šta na tragu očuvanja tradicije, kontinuiteta, nacionalnog jedinstva i simbolike… od jednog dela javnosti i onoga što sebe zove intelektualnom elitom (drugosrbijanskom, doduše) doživećete uvrede i omalovažavanja. Polazeći od istine da je ćirilica kao pismo Srba, većinskog naroda u Srbiji, ugrožena, odgurnuta na marginu, mi u „Večernjim novostima“ i kolege u „Politici“ izašli smo s idejom da nas država oslobodi poreza na dodatu vrednost (PDV) jer od devet dnevnih listova u Beogradu samo se „Novosti“ i „Politika“ štampaju na ćirilici.

Neke linije moraju da se povuku, inače će Srbi u budućoj Evropi postati sinonim za fašiste i naciste Ratko Dmitrović Učiniš sve što misliš da je ljudski, i više od toga, pređeš liniju koju bez državničkog bremena nikada ne bi prešao, ćutiš na uvrede, provokacije a onda umesto zrna razuma sa druge, suprotne strane, dobiješ novu salvu uvreda, najpodlijeg cinizma, isporuče ti nove zahteve, smeju ti se u lice; dobiješ rezoluciju o Srebrenici, cirkus s hapšenjem Nasera Orića, opomenu iz Zagreba garniranu uvredama. I kako se čovek nakon toga oseća? Pitajte Aleksandra Vučića. Nema ovo veze s devedesetima, Miloševićem, „agresijom“, proevropskim i antievropskim snagama, Rusijom, otvaranjem poglavlja, suvim smokvama… Ovo

Zašto nakon toliko godina od raspada Jugoslavije njenim nekadašnjim prostorom i dalje vlada pravilo na kojem je nastala Titova država Ratko Dmitrović Svaki nacionalizam je opasan ali je srpski najopasniji. Ovako je glasila maksima jugoslovenskih komunista, ona na kojoj je Titova Jugoslavija stvorena i održavana u životu. Na toj logici ozidan je čardak nazvan bratstvo i jedinstvo, ova formula ostala je u životu nakon rastakanja Jugoslavije; evo je i danas živi, deluje efikasnije nego ikada, a na njenoj primeni najviše insistiraju oni koji s ponosom ističu da su borci protiv totalitarnih ideologija, komunizma svakako. Kako se dogodilo da je međunarodna zajednica početkom devedesetih prihvatila gornju postavku, a potom rastakanje Jugoslavije

O vladikama je reč, o prolećnom zasedanju Svetog arhijerejskog sabora Srpske pravoslavne crkve koje, to zasedanje, neodoljivo i snažno podseća na plenume CK SKJ Ratko Dmitrović Taj osećaj je dubinski, leži u duši, kad znaš da ne grešiš, da ti se ruši poslednji stub na kojem gradiš spokoj, da odlazi poslednji kojem si verovao, koji je živeo ono što govori. Sve ovo lebdelo je nad Beogradom 19. 11. 2009. godine, u vreme sahrane patrijarha srpskog Pavla. Milion ljudi bilo je toga dana na ulicama glavnog grada Srbije. Verujućih, religioznih, tradicionalista, onih koji u crkvu nisu zalazili ali su poštovali „živog sveca“ i svi su znali da je taj dan vododelnica,

Sve religije sveta, islam i hrišćanstvo svakako, uče da su svi ljudi jednaki, i živi i mrtvi. Zašto oni iz Potočara to ne dokažu u Bratuncu? Makar na pola sata. Zar je toliko teško ući na srpsko groblje? Ratko Dmitrović Mnogi će ovo protumačiti kao opsednutost, prekopavanje vremena i mrkloga mraka, bespotrebno bavljenje prošlošću… ali to ne znači da ono što sledi ne odgovara istini. A istina – gola, strašna i teško objašnjiva – kaže da su na prostoru bivše Jugoslavije jedino srpske ratne žrtve ignorisane, gotovo nepriznate. Jedino srpske žrtve možete nekažnjeno umanjivati i do deset puta, davati im druge predznake, uključujući nacionalne i verske. Jedino nad stratištima Srba

Šta je pokazalo obeležavanje 70 godina od proboja logoraša u strašnom ustaškom konclogoru Jasenovac Ko će za tridesetak godina, ako se kojim slučajem zatekne u Jasenovcu, znati da je na tom mestu Nezavisna Država Hrvatska, za samo četiri godine Drugog svetskog rata, ubila najmanje pola miliona Srba, nekoliko desetina hiljada Jevreja, Cigana, Hrvata antifašista…? Ko garantuje da će 2050. godine uopšte postojati nekakav memorijalni kompleks u Jasenovcu. Onaj Kameni cvet, Bogdana Bogdanovića, ako i preživi, neće imati nikakvo značenje, kao što ga nema danas, niti ga je ikada imao. Hrpa stilizovanog betona. Tako stoje stvari, sve se odvija u tom pravcu. Na tome radi i hrvatska predsednica Kolinda Grabar Kitarović

Nakon Ramine izjave i napada UČK na Makedoniju, Albanci su „kažnjeni” ponudom da Tači dođe u Beograd Ratko Dmitrović Pre sedam dana jedna naoružana mađarska vojna formacija od 40 ljudi upala je na teritoriju Rumunije, zauzela pograničnu karaulu, rumunske vojnike oterela pod pretnjom da će biti likvidirani, i ceo prostor desetak sati držala pod kontrolom. Niste čuli za ovo? Niste ni mogli, ovo je laž, za tekst koji čitate važna pretpostavka. Da se ovako nešto desilo, još istoga dana zasedao bi Savet Evrope, komanda NATO, komesar za bezbednost EU hitno bi doputovao u Bukurešt a potom u Budimpeštu, svetski mediji poslali bi izveštače na lice mesta. I sve ovo s

Na koga se Srbi još mogu ugledati a da to nije Đoković? Zna li neko kuda mi idemo? Ratko Dmitrović Znamo li kome se dive naše kćerke, o čijoj karijeri sanjaju? Jesmo li sigurni da to nisu Soraja, Stanija, Maca Diskrecija, ili u boljem slučaju Jeca, Seka, Ceca, Goca…Pitamo li se ko su idoli naših sinova, čije karijere i snove oni sanjaju, koji su im životni ciljevi, šta nikada nikome ne bi dozvolili, po koju cenu bi branili očevo prezime, čast predaka, ako im se posrećilo da su takvo nešto nasledili. Kome apsolutno verujete? Ne iz interesa, očekivanja, već na osnovu biografije toga kome biste mogli da verujete? Jesmo li

Čoveku je dato da nikoga i ništa ne može da kontroliše u celosti, do kraja, osim sopstvenih misli. A to je najteže. Ratko Dmitrović Prolazi tiho, pa burno, onda curi, ili kaplje kao ledenica na martovskoj jugovini, čini se da ga nema ali nas trava, drvo, ogledalo s našim likom u dubini, podseti na to nešto što sve najpre uzdiže potom vuče prema kraju, što nema ukus, boju, miris a jače je od svega što poznajemo. Zove se vreme. Prošla su dva milenijuma našim aršinima merenog vremena od Hrista, njegovog rođenja, smrti i vaskrsa. Nešto kraće traju rasprave o čoveku koji je promenio misaoni tok milijardi ljudi, ili su to

Ne traži Zapad od Beograda da bude kooperativan, da sarađuje. Ne, Zapad traži punu, bezuslovnu poslušnost, Zapad traži sve a ne daje ništa Ratko Dmitrović NE traži Zapad od Beograda da bude kooperativan, da sarađuje. Ne, Zapad traži punu, bezuslovnu poslušnost, Zapad traži sve a ne daje ništa. Eno vam Rusije za nauk. Kad tu nuklearnu velesilu, zemlju s najboljom armijom na svetu, prostrtu kroz jedanaest vremenskih zona nastoje da ponize, da joj sve uzmu a ništa ne daju, šta od tog i takvog Zapada može da očekuje mučena Srbija, oklevetana zemlja i narod u njoj, meraja, što bi rekli Turci, na kojoj svako radi šta hoće i kad hoće.

Za Srbe koji drže da je svako spominjanje prošlosti besmisleno i štetno, iz Zagreba je stigla retko dobra i radosna vest Ratko Dmitrović VEĆ sledeće godine, realno je, Hrvatski sabor usvojiće zakon po kojem će svako ko kaže da je oružani sukob u Hrvatskoj devedesetih bio građanski rat a „Oluja“ etničko čišćenje, završiti u zatvoru najmanje pet godina. Ma, to je neko zezanje? Nije. Neko neozbiljan glasno razmišlja? Ni to. Predlog je stigao od predsednika Županijskog suda u Zagrebu, Ivana Turudića, koji će, to je gotovo sigurno, u sledećoj vladi Hrvatske (parlamentarni izbori su krajem ove godine) sesti u fotelju ministra pravde, jer po svim istraživanjima te izbore dobiće HDZ,

Plašimo li se ekranizacije herojstava modernog srpskog vojnika i kome je važno da se plasira priča o Srbima zločincima, agresorima, ubicama, varvarima moderne Evrope Ratko Dmitrović Značaj filma, ne samo kao komercijalnog proizvoda, prvi su shvatili tvorci Holivuda, doseljenici s ukrajinskih i ruskih ravnica, i tom novom vidu komunikacije, svakako i umetnosti, dodelili ulogu koju film u današnjem svetu uglavnom ima, a radi se o propagandi: političkoj, državnoj, ideološkoj, korporativnoj… čiji je cilj da u pojedincu ubije potrebu za razmišljanjem, za kreacijom i nametne mu željeni misaoni obrazac. Odavno poznat obrazac. A zašto se tim obrascem – bar delimično i povremeno, tamo gde postoje umetnički izazovi – ne služe Srbi,

Ispostavilo se da Radoš Ljušić nije uništio ni jednu jedinu knjigu. Nije uradio ništa od onoga to su mu pripisivali. Hoće li konačno neko od onih koji su ga provlačili kroz medijsku kanalizaciju da izađe u javnost i kaže: Ljušiću, izvini? Ratko Dmitrović NEDAVNO je Radoš Ljušić smenjen s mesta direktora „Službenog glasnika“, a na njegovo mesto postavljena je Jelena Trivan. Videćemo kojim će se stazama kretati „Glasnik“, ta kolosalna srpska adresa uknjižena pre 200 godina, drugo nešto je tema. Ljušić se vratio na Beogradski univerzitet, po zakonu ima pravo da predaje još tri godine, ali je, a o tome se mora progovoriti, poslednjih godinu i nešto prolazio linijom medijskog