fbpx
Претрага
Close this search box.
Ж | Ž

Подијелите вијест:

За слободу су били спремни да уз осмех живот дају

Немања Девић
Немања Девић

Љупки су називи улица на Врачару. И звучни; добрим делом везани за наше романтичне јунаке из 19. столећа и места тадашњих буна и крвавих судара, па као такви некако и ближи срцу од оних са мог Новог Београда…

Већ обична вожња тролејбусом на овом правцу, и бележење назива стајалишта, довољна су за радозналог да открије читав низ најсветлијих ликова – нажалост загубљених или ишчезнулих из нашег памћења. Кренете од Студентског трга и улице Васе Чарапића (Змаја од Авале, јуначки палог предводећи јуриш на Стамбол капију – код данашњег Народног позоришта, на дан ослобођења Београда 1806), па преко Теразија и улице Краља Милана, уз Војводе Драгомира (исто тако јуначки палог у Старој Србији тачно век после Чарапића), Брегалничке (која се симболично налази после и изнад оне Краља Милана, све у складу са оном чувеном победничком “За Сливницу – Брегалницу“), у Велимира Теодоровића (ванбрачног сина кнеза Михаила Обреновића, мање познатог, а силног српског задужбинара, оснивача Велимиријанума, који је једнако помагао и позориште и војску) и тако редом… докле вас ваша жеља или обавезе одведу.

Највећи сан тог нараштаја била је Слобода, и за њу су били спремни да уз осмех живот дају.

Тачно на половини ове вожње (или пропутовања, у складу са вашим интересовањем ће од обичног постати необично), онај женски спикер “Бус-плуса“ кратко и одсечно ће најавити станицу: Катанићева. А иза тог назива улице крије се неправедно заборављени јунак, мајор Михаило Катанић.

Рођен у селу Бечањ у чачанском крају, у породици која је и пре и после њега дала истакнуте ратнике и команданте, Катанић је поникао у времену када су мајке рађале синове да буду Осветници Косова, а у средини где их је, незаписана, историја која се преносила с колена на колено напајала и инспирисала за највеће подухвате… Највећи сан тог нараштаја била је Слобода, и за њу су били спремни да уз осмех живот дају. Тако је било и са Михаилом Катанићем, који се пошто је постао официр, истицао невиђеном храброшћу где год да је ступио у бој са Турцима. Био је срећан јер је њему и његовој генерацији судба доделила да баш они буду ти који ће коначно сломити крила “мрским Агарјанима“.

За неустрашивост и умешност у борби и командовању међу првима је понео орден Таковског крста… а на његовим грудима заблистало је још неколико медаља. А у ратној авантури краља Милана против Бугарске 1885, Катанић постаје национални јунак, симбол херојства српског војника у тој изгубљеној војни.

Опкољен од Бугара, са својим малобројним људством, Катанић је остао да брани напуштени положај Нешков вис, који је био кључан за одбрану Пирота од непријатеља. У одсудном моменту, пред пуцање снага одбране, у борби прса у прса, Катанић је успео да спасе највећу војничку светињу – ратну заставу, и притом убио неколико Бугара. Исцрпљеног и рањеног, последњег браниоца су заробили, пребили га кундацима и изболи бајонетима. Задивљен његовим јунаштвом, живот му је спасио лично немачки принц и бугарски кнез Батенберг. Одведен је у ропство у Бугарску.

Кад је по склопљеном миру пуштен, Катанић је наставио службу, али здравље му је од тешких рана и тортуре било тешко нарушено. Убрзо је и умро (1887), а сахрана на Новом гробљу (тада заиста новом, будући да је постојало тек годину дана) прошла је готово у тајности, без присуства краља или било кога из војног врха, чак и без уобичајених војних почасти. Јер, Катанић, слављен међу својим савременицима, био је симбол пораза краља Милана и дворске камариле, којих они нису желели да се сећају.

А дан-два пре Катанића, на истом гробљу сахрањена је и стара мајка краљевог љубимца, пуковника Франасовића. Погребу су присуствовали и генерали и министри, и краљ лично. Изиритиран, млади и још неафирмисани сатиричар Бранислав Нушић (и сам ветеран српско-бугарског рата, у којем се борио у истом воду са Војиславом Илићем) у престоничким новинама објављује чувену антирежимску песму Два раба, где се наругао и краљу и “систему“:

Српска децо, што мислити знате,
Из овога поруку имате:
У Србији прилике су такве:
Бабе славе, презиру јунаке.
Зато и ви не муч’те се џабе
Српска децо, постаните бабе!”

Због ове песме Нушић је и кривично гоњен и отеран у затвор у Пожаревцу, а породица му се нашла у таквој хајци да је чак његов брат, такође официр у српској војсци, морао да мења презиме.

Свега петнаесетак година касније, ништа више није било исто.

Краљ је у агонији умирао у Бечу, док је његов једини син, последњи Обреновић, проводио последње године на власти у Србији, у којој ће трагично окончати живот 1903. Зрели књижевник и сатиричар Нушић био је једно време и дипломата, цењен и упамћен у Србији због своје истинољубивости и бритког језика. У време када је робијао имао је година колико и његов јединац-син Бан када је гинуо на Петки 1915, бранећи идеале које му је усадио отац, уз најдирљивије речи својој вереници:

“Погинуо сам за оно што сам волео – за Србију, мислећи на оно што сам волео – на тебе“.

А по Михаилу Катанићу доби назив улица на Врачару, да вечно сећа (не)захвално потомство на неправедно запостављеног јунака.

Аутор: Немања Девић

Подијелите вијест:

Помозите рад удружења Јадовно 1941.

Напомена: Изнесени коментари су приватна мишљења аутора и не одржавају ставове УГ Јадовно 1941. Коментари неприкладног садржаја ће бити обрисани без упозорења.

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *

Пратите нас на друштвеним мрежама: