Od 24. Juna 1941, Dana sjećanja na Jadovno, prošlo je:

JADOVNIČANI PORUČUJU:

Teče 80-ta godina od početka Pokolja, genocida počinjenog nad srpskim narodom od strane NDH. Osamdeset godina od tragedije na Velebitu, ličkom polju, ostrvu Pagu. Ako Bog da, sabraćemo se 19. juna 2021. kod Šaranove jame.

 

Za slobodu su bili spremni da uz osmeh život daju

Datum objave: nedelja, 10 januara, 2016
Objavljeno u Nemanja Dević
Veličina slova: A- A+
Nemanja Dević
Nemanja Dević

Ljupki su nazivi ulica na Vračaru. I zvučni; dobrim delom vezani za naše romantične junake iz 19. stoleća i mesta tadašnjih buna i krvavih sudara, pa kao takvi nekako i bliži srcu od onih sa mog Novog Beograda…

Već obična vožnja trolejbusom na ovom pravcu, i beleženje naziva stajališta, dovoljna su za radoznalog da otkrije čitav niz najsvetlijih likova – nažalost zagubljenih ili iščeznulih iz našeg pamćenja. Krenete od Studentskog trga i ulice Vase Čarapića (Zmaja od Avale, junački palog predvodeći juriš na Stambol kapiju – kod današnjeg Narodnog pozorišta, na dan oslobođenja Beograda 1806), pa preko Terazija i ulice Kralja Milana, uz Vojvode Dragomira (isto tako junački palog u Staroj Srbiji tačno vek posle Čarapića), Bregalničke (koja se simbolično nalazi posle i iznad one Kralja Milana, sve u skladu sa onom čuvenom pobedničkom ”Za Slivnicu – Bregalnicu”), u Velimira Teodorovića (vanbračnog sina kneza Mihaila Obrenovića, manje poznatog, a silnog srpskog zadužbinara, osnivača Velimirijanuma, koji je jednako pomagao i pozorište i vojsku) i tako redom… dokle vas vaša želja ili obaveze odvedu.

Najveći san tog naraštaja bila je Sloboda, i za nju su bili spremni da uz osmeh život daju.

Tačno na polovini ove vožnje (ili proputovanja, u skladu sa vašim interesovanjem će od običnog postati neobično), onaj ženski spiker ”Bus-plusa” kratko i odsečno će najaviti stanicu: Katanićeva. A iza tog naziva ulice krije se nepravedno zaboravljeni junak, major Mihailo Katanić.

Rođen u selu Bečanj u čačanskom kraju, u porodici koja je i pre i posle njega dala istaknute ratnike i komandante, Katanić je ponikao u vremenu kada su majke rađale sinove da budu Osvetnici Kosova, a u sredini gde ih je, nezapisana, istorija koja se prenosila s kolena na koleno napajala i inspirisala za najveće poduhvate… Najveći san tog naraštaja bila je Sloboda, i za nju su bili spremni da uz osmeh život daju. Tako je bilo i sa Mihailom Katanićem, koji se pošto je postao oficir, isticao neviđenom hrabrošću gde god da je stupio u boj sa Turcima. Bio je srećan jer je njemu i njegovoj generaciji sudba dodelila da baš oni budu ti koji će konačno slomiti krila ”mrskim Agarjanima”.

Za neustrašivost i umešnost u borbi i komandovanju među prvima je poneo orden Takovskog krsta… a na njegovim grudima zablistalo je još nekoliko medalja. A u ratnoj avanturi kralja Milana protiv Bugarske 1885, Katanić postaje nacionalni junak, simbol herojstva srpskog vojnika u toj izgubljenoj vojni.

Opkoljen od Bugara, sa svojim malobrojnim ljudstvom, Katanić je ostao da brani napušteni položaj Neškov vis, koji je bio ključan za odbranu Pirota od neprijatelja. U odsudnom momentu, pred pucanje snaga odbrane, u borbi prsa u prsa, Katanić je uspeo da spase najveću vojničku svetinju – ratnu zastavu, i pritom ubio nekoliko Bugara. Iscrpljenog i ranjenog, poslednjeg branioca su zarobili, prebili ga kundacima i izboli bajonetima. Zadivljen njegovim junaštvom, život mu je spasio lično nemački princ i bugarski knez Batenberg. Odveden je u ropstvo u Bugarsku.

Kad je po sklopljenom miru pušten, Katanić je nastavio službu, ali zdravlje mu je od teških rana i torture bilo teško narušeno. Ubrzo je i umro (1887), a sahrana na Novom groblju (tada zaista novom, budući da je postojalo tek godinu dana) prošla je gotovo u tajnosti, bez prisustva kralja ili bilo koga iz vojnog vrha, čak i bez uobičajenih vojnih počasti. Jer, Katanić, slavljen među svojim savremenicima, bio je simbol poraza kralja Milana i dvorske kamarile, kojih oni nisu želeli da se sećaju.

A dan-dva pre Katanića, na istom groblju sahranjena je i stara majka kraljevog ljubimca, pukovnika Franasovića. Pogrebu su prisustvovali i generali i ministri, i kralj lično. Iziritiran, mladi i još neafirmisani satiričar Branislav Nušić (i sam veteran srpsko-bugarskog rata, u kojem se borio u istom vodu sa Vojislavom Ilićem) u prestoničkim novinama objavljuje čuvenu antirežimsku pesmu Dva raba, gde se narugao i kralju i ”sistemu”:

Srpska deco, što misliti znate,
Iz ovoga poruku imate:
U Srbiji prilike su takve:
Babe slave, preziru junake.
Zato i vi ne muč’te se džabe
Srpska deco, postanite babe!”

Zbog ove pesme Nušić je i krivično gonjen i oteran u zatvor u Požarevcu, a porodica mu se našla u takvoj hajci da je čak njegov brat, takođe oficir u srpskoj vojsci, morao da menja prezime.

Svega petnaesetak godina kasnije, ništa više nije bilo isto.

Kralj je u agoniji umirao u Beču, dok je njegov jedini sin, poslednji Obrenović, provodio poslednje godine na vlasti u Srbiji, u kojoj će tragično okončati život 1903. Zreli književnik i satiričar Nušić bio je jedno vreme i diplomata, cenjen i upamćen u Srbiji zbog svoje istinoljubivosti i britkog jezika. U vreme kada je robijao imao je godina koliko i njegov jedinac-sin Ban kada je ginuo na Petki 1915, braneći ideale koje mu je usadio otac, uz najdirljivije reči svojoj verenici:

”Poginuo sam za ono što sam voleo – za Srbiju, misleći na ono što sam voleo – na tebe”.

A po Mihailu Kataniću dobi naziv ulica na Vračaru, da večno seća (ne)zahvalno potomstvo na nepravedno zapostavljenog junaka.

Autor: Nemanja Dević


Tagovi:

Pomozite rad udruženja Jadovno 1941.

Napomena: Izneseni komentari su privatna mišljenja autora i ne održavaju stavove UG Jadovno 1941. Komentari neprikladnog sadržaja će biti obrisani vez upozorenja.

KOMENTARI

Ostavite odgovor

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *

Top