Za slobodu su bili spremni da uz osmeh život daju

Datum objave: nedelja, 10 januara, 2016
Objavljeno u Nemanja Dević
Veličina slova: A- A+
Nemanja Dević
Nemanja Dević

Ljupki su nazivi ulica na Vračaru. I zvučni; dobrim delom vezani za naše romantične junake iz 19. stoleća i mesta tadašnjih buna i krvavih sudara, pa kao takvi nekako i bliži srcu od onih sa mog Novog Beograda…

Već obična vožnja trolejbusom na ovom pravcu, i beleženje naziva stajališta, dovoljna su za radoznalog da otkrije čitav niz najsvetlijih likova – nažalost zagubljenih ili iščeznulih iz našeg pamćenja. Krenete od Studentskog trga i ulice Vase Čarapića (Zmaja od Avale, junački palog predvodeći juriš na Stambol kapiju – kod današnjeg Narodnog pozorišta, na dan oslobođenja Beograda 1806), pa preko Terazija i ulice Kralja Milana, uz Vojvode Dragomira (isto tako junački palog u Staroj Srbiji tačno vek posle Čarapića), Bregalničke (koja se simbolično nalazi posle i iznad one Kralja Milana, sve u skladu sa onom čuvenom pobedničkom ”Za Slivnicu – Bregalnicu”), u Velimira Teodorovića (vanbračnog sina kneza Mihaila Obrenovića, manje poznatog, a silnog srpskog zadužbinara, osnivača Velimirijanuma, koji je jednako pomagao i pozorište i vojsku) i tako redom… dokle vas vaša želja ili obaveze odvedu.

Najveći san tog naraštaja bila je Sloboda, i za nju su bili spremni da uz osmeh život daju.

Tačno na polovini ove vožnje (ili proputovanja, u skladu sa vašim interesovanjem će od običnog postati neobično), onaj ženski spiker ”Bus-plusa” kratko i odsečno će najaviti stanicu: Katanićeva. A iza tog naziva ulice krije se nepravedno zaboravljeni junak, major Mihailo Katanić.

Rođen u selu Bečanj u čačanskom kraju, u porodici koja je i pre i posle njega dala istaknute ratnike i komandante, Katanić je ponikao u vremenu kada su majke rađale sinove da budu Osvetnici Kosova, a u sredini gde ih je, nezapisana, istorija koja se prenosila s kolena na koleno napajala i inspirisala za najveće poduhvate… Najveći san tog naraštaja bila je Sloboda, i za nju su bili spremni da uz osmeh život daju. Tako je bilo i sa Mihailom Katanićem, koji se pošto je postao oficir, isticao neviđenom hrabrošću gde god da je stupio u boj sa Turcima. Bio je srećan jer je njemu i njegovoj generaciji sudba dodelila da baš oni budu ti koji će konačno slomiti krila ”mrskim Agarjanima”.

Za neustrašivost i umešnost u borbi i komandovanju među prvima je poneo orden Takovskog krsta… a na njegovim grudima zablistalo je još nekoliko medalja. A u ratnoj avanturi kralja Milana protiv Bugarske 1885, Katanić postaje nacionalni junak, simbol herojstva srpskog vojnika u toj izgubljenoj vojni.

Opkoljen od Bugara, sa svojim malobrojnim ljudstvom, Katanić je ostao da brani napušteni položaj Neškov vis, koji je bio ključan za odbranu Pirota od neprijatelja. U odsudnom momentu, pred pucanje snaga odbrane, u borbi prsa u prsa, Katanić je uspeo da spase najveću vojničku svetinju – ratnu zastavu, i pritom ubio nekoliko Bugara. Iscrpljenog i ranjenog, poslednjeg branioca su zarobili, prebili ga kundacima i izboli bajonetima. Zadivljen njegovim junaštvom, život mu je spasio lično nemački princ i bugarski knez Batenberg. Odveden je u ropstvo u Bugarsku.

Kad je po sklopljenom miru pušten, Katanić je nastavio službu, ali zdravlje mu je od teških rana i torture bilo teško narušeno. Ubrzo je i umro (1887), a sahrana na Novom groblju (tada zaista novom, budući da je postojalo tek godinu dana) prošla je gotovo u tajnosti, bez prisustva kralja ili bilo koga iz vojnog vrha, čak i bez uobičajenih vojnih počasti. Jer, Katanić, slavljen među svojim savremenicima, bio je simbol poraza kralja Milana i dvorske kamarile, kojih oni nisu želeli da se sećaju.

A dan-dva pre Katanića, na istom groblju sahranjena je i stara majka kraljevog ljubimca, pukovnika Franasovića. Pogrebu su prisustvovali i generali i ministri, i kralj lično. Iziritiran, mladi i još neafirmisani satiričar Branislav Nušić (i sam veteran srpsko-bugarskog rata, u kojem se borio u istom vodu sa Vojislavom Ilićem) u prestoničkim novinama objavljuje čuvenu antirežimsku pesmu Dva raba, gde se narugao i kralju i ”sistemu”:

Srpska deco, što misliti znate,
Iz ovoga poruku imate:
U Srbiji prilike su takve:
Babe slave, preziru junake.
Zato i vi ne muč’te se džabe
Srpska deco, postanite babe!”

Zbog ove pesme Nušić je i krivično gonjen i oteran u zatvor u Požarevcu, a porodica mu se našla u takvoj hajci da je čak njegov brat, takođe oficir u srpskoj vojsci, morao da menja prezime.

Svega petnaesetak godina kasnije, ništa više nije bilo isto.

Kralj je u agoniji umirao u Beču, dok je njegov jedini sin, poslednji Obrenović, provodio poslednje godine na vlasti u Srbiji, u kojoj će tragično okončati život 1903. Zreli književnik i satiričar Nušić bio je jedno vreme i diplomata, cenjen i upamćen u Srbiji zbog svoje istinoljubivosti i britkog jezika. U vreme kada je robijao imao je godina koliko i njegov jedinac-sin Ban kada je ginuo na Petki 1915, braneći ideale koje mu je usadio otac, uz najdirljivije reči svojoj verenici:

”Poginuo sam za ono što sam voleo – za Srbiju, misleći na ono što sam voleo – na tebe”.

A po Mihailu Kataniću dobi naziv ulica na Vračaru, da večno seća (ne)zahvalno potomstvo na nepravedno zapostavljenog junaka.

Autor: Nemanja Dević


Tagovi:

Pomozite rad udruženja Jadovno 1941.

Napomena: Izneseni komentari su privatna mišljenja autora i ne održavaju stavove UG Jadovno 1941. Komentari neprikladnog sadržaja će biti obrisani vez upozorenja.

KOMENTARI

Ostavite odgovor

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *

Top