Od 24. Juna 1941, Dana sjećanja na Jadovno, prošlo je:

JADOVNIČANI PORUČUJU:

Teče 80-ta godina od početka Pokolja, genocida počinjenog nad srpskim narodom od strane NDH. Osamdeset godina od tragedije na Velebitu, ličkom polju, ostrvu Pagu. Ako Bog da, sabraćemo se 19. juna 2021. kod Šaranove jame.

 

Vladika ”Zlatousti”

Datum objave: sreda, 6 januara, 2016
Objavljeno u Nemanja Dević
Veličina slova: A- A+
Nikolaj Velimirović
Nikolaj Velimirović

Nikola Velimirović, potonji vladika Nikolaj, jedan od najumnijih i najvećih Srba u 20. veku, ali i uopšte u nacionalnoj istoriji, rodio se 4. januara 1881. godine.

Čovek čije su oči pamtile vekove. Njegova životna priča je duga, sadržajna i složena. Ono što je, međutim, suštinski važno, jeste da je, danas među najuglednijim teološkim misliocima širom planete (i šire od pravoslavnog dela sveta) citirani, a u Otadžbini često neshvaćeni i osporavani, Sveti vladika Nikolaj bio primer onih za koje su hrišćanska duhovnost i borba za duhovni preporod, i nacionalna borba za oslobođenje i ujedinjenje – bili neodvojivi pojmovi.

Sa srpskim četnicima je 1914. učestvovao u oslobođenju Zemuna. Sledeće godine, u trenucima agonije i sloma, bio je poslat na Zapad, najpre u Veliku Britaniju pa u SAD, da ”lobira” za Srbiju, tražeći veću i aktivniju pomoć zapadnih saveznika. Kako je zabeležio Nenad Ilić u fantastičnom filmu o životu Svetog vladike Nikolaja, Pašić ga je pred polazak u najkraćim crtama savetovao šta da govori o svojoj zemlji i narodu zvučnim imenima sa kojima se bude sretao, a kada ga je Nikolaj upitao šta još da im kaže, tražeći dopunu i pojašnjenje za tako važnu misiju, dobio je kratak odgovor: ”Ka’šće ti se samo”. I u tih nekoliko godina, vladika ”Zlatousti” uspeo je da stvori ogromnu mrežu kontakata širom Evrope i Amerike, u zemljama na čiju se pomoć računalo, spirajući ljagu sa (oklevetanog) srpskog obraza.

Najupečatljiviji je, ipak, bio njegov prvi nastup u Londonu, u Hajd-parku. Dugo je ćutao i samo – svirao u frulu, instrument koji je naučio da svira još kao čobančić u Leliću. Potom je pred masom znatiželjnika progovorio: ”Na ovom se instrumentu svira u narodu koji vi samo po zlu znate” i dalje zagrmeo o EVROPSKOM DUGU SRBIJI. Gde god da je potom govorio, izazivao je ogromnu pažnju i prepune sale. U jednoj od najznačajnijih tadašnjih beseda, na Vidovdan 1916, on učenim Britancima doslovno govori: ”Na Vidovdan 1389. godine srpski knez Lazar sa svojom hrabrom vojskom stao je na Kosovu Polju, na branik Hrišćanske Evrope, i dao život za odbranu Hrišćanske kulture. U to vreme Srba je bilo koliko i vas Engleza. Danas ih je deset puta manje. Gde su? Izginuli braneći Evropu!”

Mnogo je sličnih situacija, jednako značajnih i zanimljivih za sagledavanje života Nikolaja Velimirovića, zbog čega ga danas zovemo Svetim. Na ovom mestu i ovom prilikom nemoguće ih je sve pobrojati. Međutim, dok se podsećam kadrova filma oca Nenada, u isto vreme čitam monumentalnu knjigu ”Srbi, istorija ideja 1903-1914”, koju je priredio naš hrabri i učeni profesor Miloš Ković, uz referate najeminentnijih istoričara i stručnjaka koje imamo. I razmišljam: mala Kraljevina Srbija, kojom je početkom 20. veka vladao Karađorđev unuk, a u njoj su (ili za nju su), u najlepšem đerdanu svetlela imena: Nikolaja Velimirovića, Jovana Skerlića, Slobodana Jovanovića, Milutina Milankovića, Mihajla Pupina, Mike Petrovića Alasa, Nikole Tesle, Jovana Cvijića… od pripadnika elite koja je formirala nacionalni program, do poslednjih seljaka koji su ga tako vatreno branili, sve sa jedincima ministara i akademika u prvim borbenim redovima, NIJE MOGLA DA BUDE PORAŽENA. Šta god da joj se desilo, i ma koliko da je stradala, ona je morala da vaskrsne i da poleti kao feniks iz pepela. Oni su doprineli da Srbija i tada, i u budućim pokolenjima, ma koliko mala, za nas uvek bude velika – uz sablažnjavanje i zgražavanje svih dušmana spolja i iznutra.

I u našem vremenu, u mnogim granama i disciplinama, mi imamo značajna imena i velika imena. Iako se stvorio utisak koji se svakodnevno podgreva, da su svi umni i vredni otišli i da je ostao samo društveni talog koji i zaslužuje da se njime na ovaj način upravlja. Međutim, ta imena više nisu prepoznata u javnosti. Suprotno: starlete i kriminalci, parovi i farmeri, su u takvoj dolini plača i vidljiviji i poznatiji čoveku koji dan provodi pored TV-ekrana. Naravno, krivicom jalovih intelektualaca, čija suvoparna predavanja i knjige koje samo oni čitaju ni ne dotiču čoveka tranzicionog doba – koji iz meseca u mesec jedva sastavlja kraj s krajem.
I više nema jedinstvene elite (sa jedinstvenim programom gde se zna bar najmanji zajednički sadržalac) koja će predstavljati narod i njegova htenja. Sve se svelo na skup individualaca, gde svak ”ratuje sam”, za svoj račun i svoj sitni cilj, uz sveprisutne sujete i spletke koje ne priliče ni intelektualcima, ali ni iole razumnim ljudima.
I nema saveza između države i elite, koji će usmeravati budućnosti srpske brod. Nasuprot tome, politička elita lišena kredibiliteta vuče na jednu stranu, a intelektualna, razuđena i lišena uticaja, na neku sasvim drugu. I – obe odnarođene. Najopasnije je, ipak, što se čini da se pravac ni ne nazire, već živimo u sredini u kojoj je jedini kontinuitet, kako veli naš profesor Ljubodrag Dimić – kontinuitet diskontinuiteta.
Tek kad i ako se gornja tri uslova ispune (stvaranje istinske i homogene elite prepoznatljive u javnosti, koja u dogovoru sa izvršnim vlastima formira pravac kojim će se kretati naša mala barka), mi ćemo moći jednog dana da dosanjamo ”onu našu” veliku Srbiju. I videćemo da ona itekako postoji, lica mnogo čistijeg i lepšeg nego što je pred našim očima, okupirana i raspeta, 2016.

Pripremio: Nemanja Dević


Tagovi:

Pomozite rad udruženja Jadovno 1941.

Napomena: Izneseni komentari su privatna mišljenja autora i ne održavaju stavove UG Jadovno 1941. Komentari neprikladnog sadržaja će biti obrisani vez upozorenja.

KOMENTARI

Ostavite odgovor

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *

Top