fbpx
Ж | Ž

Podijelite vijest (kliknite na + za više opcija):

Dušan Buković: JOŠ JEDNOM O PAVELIĆEVOM HRVATSKOM LOGORU STARO SAJMIŠTE

Veoma je žalosno konstatovati osnovnu činjenicu, da ni dan danas nije poznato izvesnoj beogradskoj, rajetinskoj, izdajničkoj, idolatriskoj i okultnoj Brozovoj podjarmljenoj, denacionalizovanoj i degenerisanoj „eliti“, da se koncentracioni logor na Starom sajmištu nalazio u Pavelićevoj Nezavisnoj Državi Hrvatskoj, koja je bila pod okriljem zloglasnog nemačkog rajha.
Foto: Centar za primenjenu istoriju

U vezi sa izvesnom idolatriskom i okultnom beogradskom masonsko-marksističkom rajetinskom elitom, neće biti na odmet da ovde citiramo jedan detalj iz značajne rasprave prof. dr Mirka M. Kosića, koju je objavio pod naslovom „Zablude i zamagljivanje u našoj politici“, gde doslovno stoji:

“Oni koji 1918. godine uobraziše da mogu „sve do Graca“ doteraše sa svojom „državotvornošću“ dotle da je Hrvatska Banovina 1939 bila na nekoliko kilometara od Novog Sada i nekoliko desetina kilometara od Beograda, a 1941. godine „Nezavisna Država Hrvatska“ u Zemunu i na Drini…

A sada nije više u pitanju da li će Hrvati biti „pod Beogradom“ niti samo to koliko će od preživelih Srba biti u Hrvatskoj, nego da li će Jugoslavija – ako je uopšte bude bilo, moći imati ne samo predsednika vlade, kojeg ne bi hteo Zagreb (a Dr Maček govori i Amerikancima i Slovencima da on od Srba „veruje“ jedino – Giletu iz Niš…), nego da li bi i vladalac mogao biti onaj koji po shvatanju Zagreba nije dovoljno – „Jugosloven“…

A kada se zna npr. da je Dr Maček i 1939. pregovarao sa Italijom radi otcepljenja i još 1941 uoči rata i kao član Simovićeve vlade u Beogradu sa nemačkom obaveštajnom službom imao dodira radi obrazovanja Nezavisne Države Hrvatske ( vidi: W. Hagen, Die geheime Front, 2 Aufl. Nibelungen Verlag Linz u. Wien, 1950, str. 231/33 ) onda je jasno koliku važnost on polaže na „jugoslovenstvo“ vladaoca…” (Vidi: Prof. Dr. Mirko M. Kosić, Zablude i zamagljivanja u našoj politici, “Zavičaj” – “Home”, Broj 14, Godina I I, San Fernando, California, U. S. A., Oktobar 1953, str. 12-17).

Imajući u vidu da je o hrvatskom koncentracionom logoru u Starom sajmištu u Zemunu, koji se nalazio u Pavelićevoj Nezavisnoj Državi Hrvatskoj pod zloglasnom nemačkom nacional-socijalističkom okupacijom, dosta pisano, ne bismo se ovom prilikom upuštali u tako opsežnu bibliografiju i leteraturu. Citirali bismo poduži članak Nikole N. Tomića, koji je objavljen pod naslovom „KNjIGA O ZEMUNSKOM LOGORU“, gde između ostalog, stoji:

„Nije mi namjera da branim Nijemce, kojima, pored Srba, dr Stevanović pripisuje sve grozote zemunskog logora. Sve da nijesu ništa drugo krivi, Nijemci su dovoljno krivi što su omogućili Hrvatima da osnivaju takve vrste logora i da u njima čine ono što su činili, ali to ne znači da treba zažmuriti pred hrvatskim gnusnim zločinima i pripisivati ih ma kome drugome sem Hrvatima.

Ima nas priličan broj živih koji smo prošli kroz njemačke koncentracione logore (i sâm sam jedan od njih), a ima još u životu i poneki svjedok od onih koji su prošli kroz hrvatske logore. Grozan je bio život u njemačkim koncentracionim logorima, ali kad se on uporedi sa životom u hrvatskim logorima, onda mi koji smo bili u njemačkim logorima možemo da se smatramo srećnim što nijesmo bili u hrvatskim logorima…

Dr Đorđe Sarapa, bivši jugoslovenski načelnik ministarstva unutrašnjih poslova, u Amerikanskom Srbobranu od 9 febr. 1953 g. piše da je koncem aprila 1944 g. jedan Beograđanin (vjerovatno sam g. Sarapa ), u društvu dvojice njemačkih oficira, posjetio zemunski logor i vidio u njemu ovaj prizor:

Ha stotinu metara od obale reke, pružio se prostrani logor, opasan mrežom guste bodljikave žice. Oko logora na rastojanju od dvadeset metara postavljeni su teški mitraljezi. Za njima su sedeli ljudi čudno obučeni. Sive vojničke uniforme, a na glavi crveni fesovi sa dugačkim crnim kićankama, koje su se spuštale do ramena. Na prednjoj strani fesa svetlilo se veliko, belom srmom izvezeno slovo „U”, koje je okružavala šarena slika državnog grba ustaške države. Pripadnici crne legije bosanskih ustaša.

To su ti zloglasni golaći, ovi ovde sa dugim kićankama i oštrim kukastim nosevima, koji su se utisnuli u duga brončana lica sa isturenim čeljustima. Izgledaju kao gladne aveti, koje se hrane toplom ljudskom krvi – mislio je Beograđanin i bojažljivo se primicao logorskoj žici. Na ulasku u logor stajala je straža. Dvojica ustaša, sa kratkim mašinskim puškama preko ramena.

Na pojavu nemačkih oficira zauzeli su u znak pozdrava stav mirno. Crveni fesovi iza mitraljeza okretali su se prema posetiocima, i ispitljivo zurili u nemačke oficire, a naročito u trećeg posetioca koji je bio u civilu.

Za čas se stvorio komandant logora, mlad ustaški poručnik, koji je ljubaznim i snishodljivim osmejkom pozdravio posetioce, a još ljubaznije zapitao čime može da posluži.

Nemci su izrazili želju da razgledaju logor, pretstavljajući Beograđanina kao svog druga oficira.

Za vreme ovog kratkog razgovora, hiljade stanovnika ove jezive kuće pojurile su prema žicama. Polugola tela, na kojima su visili dronjci pocepane odeće, pružala su prema posetiocima mršave ruke i zapomagala – hleba, hleba.

Kroz nekoliko minuta istrčala je ustaška straža sa teškim bičevima. Siktanje bičeva zapištalo je u vazduhu, dok su se udarci besno spuštali po koži i kostima ovih paćenika. Mnogi su dizali mršave ruke, u nemoćnom pokušaju da se zaštite od udaraca.

Prizor je bio potresan. Srce se kamenilo, a savest bunila protivu potamnele svesti čoveka, koji se pretvarao u zverku. Nemci su okrenuli glavu i u pratnji snishodljivog komandanta ulazili u logor.

Ustaški poručnik ponosno je digao glavu, očito zadovoljan da su Nemci imali priliku da vide kako ustaša vlada robovima. Ušlo se u logor.

U osam redova stajale su poređane drvene barake. Na goloj zemlji ležala je prostrta slama, iz koje se širio zadah nečistoće i truleži. To su ležaji ovih nesretnika. U svakoj baraki stanovalo je nekoliko stotina. Mnogi bolesni i bez pokreta izgovarali su u bunilu nerazumnjive reči. Iz jednog tamnog ugla dopirao je plač malog deteta.
Posetioci su ušli dublje.

Na mokrom svežnju slame, u polutamnom uglu barake, sedela je mlada žena i držala na rukama sisanče. Četiri meseca staro dete cvilelo je i tankim ručicama vuklo majku za grudi. Majka je prinela požudne usne deteta dojki, dok je prestrašena očima zurila u ljude koji su joj prilazili. Strašivo je pritezala dronjke oko suvih ramena i grudi i pokrivala kosti koje su virile ispod kože. Oči, skoro ugašene oči, caklile su iz svojih duplja. Kao da su vapile za milost. Strah za život deteta, instinkt uhvaćene zveri koja se bori za svoj plod, zračio je iz njenih očiju. Telo je drhtalo, a usne se nemoćno trzale. Htela je nešto reći, sigurno moliti za život deteta, ali nije imala snage.

Ustaški poručnik je objašnjavao (izvana je dopirao odjek bičeva, zapomaganje i jauci):
To su Srbi koje smo pre nekoliko meseci pokupili po selima Korduna i Bosanske Krajine. Pohvatali smo ih na onim područjima na kojima su ustanici naišli na jaku pomoć i podršku stanovništva. Kuće smo spalili, a stanovništvo smestili u logore. Dopremili smo ih ovde, da zadnje dane života provedu baš na vratima Beograda i Srbije. Bilo ih je oko sedamdeset hiljada…

Pretsednik srpske vlade general Milan Nedić, snabdeven sigurnim dokazima, uputio se lično tadanjem vojnom zapovedniku okupirane Srbije, generalu Baderu. Molio je da se žrtve iz zemunskog ustaškog logora prebace u Srbiju i predadu brizi srpske vlade.
Vojni zapovednik okupirane Srbije, zgražavajući se i sam zverstvom pomahnitale ustaške rulje, obećao je svoju pomoć i intervenciju kod ustaške vlade.

Kroz nekoliko dana general Milan Nedić primio je odgovor.

Svi ženski pritvorenici logora predaće se srpskoj vladi. Isto tako muški pritvorenici do osamnaest godina starosti. Muškarci preko osamnaest do pedeset godina starosti, ukoliko su zdravi, uputiće se na rad u Nemačku. Svi ostali, zajedno sa bolesnicima, predaće se srpskim organima. Mešovita komisija, sastavljena od po tri srpska i tri nemačka lekara, pregledaće pritvorenike i zajedno odlučiti koji se mogu upotrebiti za rad.

Početkom maja meseca izvršen je pregled logora. U životu je zatečeno nešto preko trideset hiljada žrtava. Od toga broja nepuna hiljada pronađena je kao sposobna za rad.

Dana desetog maja na obali reke Save skupila se gomila beogradskog stanovništva. Toga dana izvršiće se prebacivanje spasenih u Srbiju.

Oči sakupljenog sveta napeto su gledale preko reke.

Oko deset časova pre podne ljudska masa počela je kuljati iz logora…

Uz pratnju naoružane nemačke straže grupa se kretala prema savskom mostu. Prvi redovi već su izašli na most. Približavali su se Beogradu.

Povorka je više ličila na mrtvace nego na žive ljude. U dronjcima, koji su visili sa mršavih tela, napola goli ljudi, žene i deca, zbijeni jedno uz drugo, lagano su se približavali drugoj strani. Bledih i upalih lica, grupa paćenika nosila je nemoćnim nogama ostatke života.

Prvi redovi već su stigli na beogradsko tle. Kao po dogovoru, iznemogla tela bacala su se na zemlju i u suzama ljubila srpsku grudu. Ruke, koje su drhtale, dizale su se nebu, a usta šaputala molitvu zahvalnosti Bogu…

Žrtve su smeštene po unutrašnjosti Srbije. Spaseno je i ovoga puta oko trideset hiljada srpskih života, trideset hiljada dragocenih stabljika na proređenoj srpskoj njivi…”

(Vidi: Nikola N. Tomić, Knjiga o zemunskom logoru, Zavičaj- Home, Broj 51, Godina XVIII, April 1968, Anaheim, California, U.S.A.).

Izvor: STANjE STVARI – komentar na prilog: Dušan J. Bastašić: Ko i zašto učenicima u Srbiji krije istinu o stradanju Srba u logoru Zemun?



Pročitajte još


Podijelite vijest (kliknite na + za više opcija):

Pomozi rad udruženja Jadovno 1941. uplatom preko PayPal-a:

Napomena: Izneseni komentari su privatna mišljenja autora i ne održavaju stavove UG Jadovno 1941. Komentari neprikladnog sadržaja će biti obrisani bez upozorenja.

Ostavite odgovor

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena.

Pratite nas na društvenim mrežama: