Срби и српска властела Бранковићи на подручју данашње Словеније и северне Италије у XV веку После пораза српске војске у Бици на Марици 26. септембра 1371. године, долази до првих већих сеоба Срба узрокованих турским освајањима. Миграције су још више појачане иза Боја на Косову 1389. године. Међу првим избеглицама били су бројни припадници српског племства, са којима је бежало и мноштво народа. Главни правци тих сеоба су ишли према западу и југозападу (Босна и Далмација) и према северу (Угарска). Пресељавања су често била усмерена у крајеве где су Срби тада били компактно насељени, нпр. на Пељешац¹ али и у подручја удаљенија од матице, па се тако 1404. године обнављају

Документ који овдје доносимо – меморандум дубровачког пароха Српске православне цркве Божидара Митровића[i] Милану Стојадиновићу, првом предсједнику југословенске владе који је посјетио Дубровник, датиран 28. јула 1938, занимљив је због приказа тешког положаја дубровачких Срба у првој Југославији. Меморандум је драгоцјен документ за утврђивање пуне историјске истине, да су Срби између два рата у многим крајевима земље, а посебно у Хрватској, Славонији и Далмацији назадовали у политичком, културном, економском и демографском погледу.[ii]Та чињеница је већ уочи II свјетског рата била евидентна како онима који су јој се противили, тако и другима, који су је одобравали. Међу овим другима, споменуо бих Васу Богданова. Он је  усвом мјесечнику „Политичко искуство“, који је издавао 1940.