Колумнисти Архиве - Страница 33 од 75 - Јадовно 1941.

Милан Ружић: Шта да ради народ који данас напредује само у заостајању

11. јул 2019.

Шта да ради народ који данас напредује само у заостајању? Шта да чинимо кад имамо више стена него Сизифа Милан Ружић (Фото: Искра) Говорити о нечему што је старо пола миленијума у неколико минута је тешко, али кажу да су људи који се речима служе нешто боље од других управо подвижници који би требало да успеју у овоме и који су тих неколико минута, а кроз њих и векова, достојни. Моје је да покушам. У години када славимо 800 година аутокефалности Српске православне цркве, када обележавамо 15 година од погрома на Косову и Метохији, црквене порте су једина места на којима треба говорити. Горажданска штампарија је јединац петвековља овог краја.

Никола Милованчев: Усташки „србосјек“ у партизанском покољу монархиста на Лошињу, септембра 1943.

10. јул 2019.

Много касније почело је у Хрватској да се јавно говори да је циљ усташа и хрватских комуниста био јединствен – независна хрватска држава Никола Милованчев (Фото: Јадовно 1941) У званичној југословенској и српској историографији је седамдесетак година табу тема био прелазак појединих усташких зликоваца у партизанске јединице и њихово даље учешће у злочинима над Србима Хрватске и Босне и Херцеговине – сада под именом Јосипа Броза а не Анте Павелића. Ово прећуткивање је логично а још и данас се сакривају многи документи везани за ратну сарадњу врха Независне државе Хрватске (НДХ) и врхова КП Хрватске односно КП Југославије. Пише: Никола Милованчев Међутим, за упућене, ратна сарадња усташког и партизанског врха

Милан Ружић: Писмо ономе што је од нас остало

3. јул 2019.

Није ово написано због мене, тебе, њих, ових и оних – ово пишем због нас или барем због онога што је од нас остало Милан Ружић (Извор: Искра) Са кишом су ових дана падале и неке тешке речи које се тичу стања у Србији. Из потопљених улица изронили су проблеми и сакривено смеће. Депоније су се разлетеле около, а травњаци и улице заронили у блато. И нема више ни смисла говорити како је све у Србији добро, како напредујемо, како смо у „златном добу“, јер не би требало више да се лажемо. Дошли смо до тачке у којој се сабрало све оно чега смо се плашили толике деценије. Школство смо

Милан Ружић: Филипу Давиду, одговор

10. јун 2019.

Писац, барем га тако ословљавају, Филип Давид, изјавио је да Косово није Србија, нити ће икада бити и како ово сви у Србији знају, али је тако нешто тешко рећи. Међутим, не видим да је њему било тешко да изјави нешто овако скандалозно, пре свега нетачно, а после свега злонамерно и идиотско. Извор: Н1 Наравно, знајући природу таквих псеудоуметника, ово не може бити ништа друго до препорука за неке нове изворе финансирања или наметање себе као фаворита неком другом жирију за неке нове књижевне награде. Нашао је за сходно да спомене и како Србија сада пропушта прилику за историјски договор са Албанцима. Али Филип Давид заборавља да се са окупаторима,

Злочини над Србима Ливањског поља, 28. јула – 3. августа 1941.

10. јун 2019.

Покољ у шуми Копривници био је крвави увод у масовне покоље који ће се догодити до краја јула 1941. године на двадесет губилишта у околини Ливна, која су до сада утврђена. Усташе су упорно тврдиле да Србе протерују у Србију, а егзекуције су вршиле најчешће ноћу, све до масовних покоља које су извршили 29. и 30. јула. Када је, нажалост касно, Србима постало јасно да је почело њихово истребљење, више није било могућности за озбиљнији и организовани отпор јер су већ били разоружани, а они који би отпор могли организовати били су побијени. Дана 28. јула усташе су поклале Србе који су се лечили у ливањској болници. Истог дана у

Обележена годишњица страдања народа и свештенства из Црне Горе и Боке 1945. у Камничкој Бистрици код Љубљане

9. јун 2019.

Верни народ из Камника и Љубљане и свештенство из Љубљане, Постојне и Новог места обележили су у суботу, 8. јуна 2019, 74. годишњицу страдања народа и свештенства из Црне Горе и Боке у Камничкој Бистрици, близу градића Камник, у непосредној близини Љубљане. У гробницама на том подручју лежи најмање 3.500, по неким оценама до 6.000 људи из Црне Горе и Боке – бораца Југословенске војске у отаџбини, жене, деце и стараца, које су Титови џелати из црногорских партизанских јединица без суда убили после завршетка Другог светског рата, маја и јуна 1945. На месту највеће гробнице у Камничкој Бистрици је 2015, после дугогодишњег залагања Удружења „Открићемо истину – Душан Никлановић“ из

Милан Ружић: Колико ти још, свете, српске крви недостаје?

25. мај 2019.

Поново покушај приказивања Срба као силоватеља. Не знам до када ћемо слушати ове приче о себи и не реаговати на њих. Можда је потребно свету написати једно овакво писмо… „Драги свете, или барем ти који се тако зовеш, белосветска злонамерна провинцијо, Шта је мој народ теби икада учинио да се овако односиш према њему? Мора ли мој народ да буде крив за све што се на овој планети дешава? Има ли народа који је мањи, а да су га више оптуживали? Постоји ли рат који је започет, а да га није започела Србија? Имаш ли икакве намере да још некога на овај начин мучиш и проглашаваш Африком, иако је Србија

Милан Ружић: Шифра векова

17. мај 2019.

Сведоци смо непрестаног већања о Косову и Метохији, али настављамо да заборављамо да се за Косово никада ми нисмо ништа ни питали. Не може се у једној години разбити шифра векова, нити се може божја кућа делити и растакати како коме падне на памет. Није Косово терен на ком ми треба да одиграмо некакву одсудну утакмицу, нити је Метохија нека безвредна прћија одакле ће албанска страна навијати на утакмици коју су ових дана измислили. Нема игре око Косова и Метохије, нити има правила, пиштаљки, судија, до небеских. Много смо се заиграли у одлукама око наше колевке, као да се беба икада питала за оно где ће је спустити да заноћи,

Милованчев: И сада може да се утврди број жртава Другог светског рата

15. мај 2019.

У Словенији су средства за то одобрили и министарство правде и министарство рада; зашто не би могло да буде исто у Србији и Српској Захвалан сам проф. др Славици Гароња Радованац што је у „Политици” („Колико је било жртава у Јасеновцу”, 17. април) покренула питање утврђивања броја жртава у логору Јасеновац, али и шире у Југославији, за раздобље 1941–1945. На ову тему у „Политици” се затим осврнуо и историчар Ненад Лајбеншпергер („Тешко до тачног броја јасеновачких жртава”). Верујем да се може доћи до броја жртава Другог светског рата, што су последњих година доказали Словенци, а то српска јавност не зна. Троје историчара Института за новију историју Словеније латило се 1997.

Сандра Благић: Свака хумка има једну Јелену, Стоју, Милицу, Алексу, Раду, Стојана, Милана, Јована

7. мај 2019.

Киша неуморно пада а вјетар фијуче и пробија до кости. Пробија до саме душе која се смрзне чим види хумке Доње Градине. Непрегледна поља са гробницама којих има на стотине. Киша која пада није киша већ сузе наших мученика чије су кости још увијек прекривене травом. А њихове душе са Господом стоје. Стоје и гледају потомке, поштоваоце како се односe према њима. Стотине људи и дјеце корачају стазом од туцане цигле и не знају гдје су дошли. Не знају да ходе по костима прадједова, костима дјеце, бака и мајки. Нема више тишине…чује се смијех, врисак, цика, аплауз. Слабо се чује молитва и пој свештеника, слабо се чују они који би

Писмо Макса Лубурића Виктору Иванчићу писано Миланом Ружићем

6. мај 2019.

Поводом текста „Pismo Milana Lukića Emiru Kusturici pisano Viktorom Ivančićem“ (Slobodna Bosna, 25. 4. 2019), преneтом и на „Стању ствари“ У једној од својих заумних олакшица које су резултирале чак и књигом, Виктор Иванчић, бивши уредник и оснивач мртворођеног „Ферал трибјуна“, овога пута је себи дозволио да напише писмо Милана Лукића Емиру Кустурици. Наравно, како се другачије пробити у окружењу које не разуме текстове Иванчића, а не разуме га, јер у њима нема ничег за разумевање, него пљунути на Емира Кустурицу? И на пљувању великог редитеља се његов поход на незаслужени медијско-материјални врх не завршава, већ он у својим, и више него очигледно злонамерним тврдњама, у уста узима и Иву Андрића, као

Милан Ружић: Српски крст

4. мај 2019.

Шта ће остати иза Срба кад нас не буде, требало би да буде оно по чему бисмо морали живети. Не треба да остављамо иза свог народа оно што они који нас затиру желе да оставимо, већ оно што ће пркосити и њима и целом свету, као што је наш народ одувек пркосио. Мислим да је нас Срба рођено много више него било којих других народа, али смо скоро највише и убијани, а са тим се трендом није престало ни до дана данашњег. Замислите само када бисмо сви сишли са кочева, свукли се са бајонета, скинули се са ножева, изашли из пламена, испузили из јама, повадили меткове из кошуља, покупили главе

Стрaдaлници Jeврeји и Срби 1941. у Бањoj Луци и рушење храма Христа Спаситеља

2. мај 2019.

Aприлa 1941. године створена је, под заштитом нацистичке војне силе, геноцидна Независна држава Хрватска, успостава које је значила погром над Србима, Јеврејима и Ромима. Што се спрема било је многима познато годинама раније, али је политичко сљепило већине српских политичара учинило да наш народ у Хрватској, Далмацији, Срему, Босни и Херцеговини дочека неспреман усташко преузимања власти на том простору. Пише: Никола Милованчев Све се могло предвидјети, као и геноцид до којег је дошло у Независној држави Хрватској. Хрвоје Магазиновић, Хрват монархистичке и југословенске оријентације, описао је у својим мемоарима („Кроз једно мучно стољеће“, Друштво Хиландар, Ваљево 2010. г.) свој разговор из новембра 1940. са Виктором Гутићем, који је пола године

Милан Ружић: Моја Србија

2. мај 2019.

Продали смо себе за добре паре, али је новац покупио неко други. Стално ме питају зашто се жалим на било шта и због чега приговарам кад сам се родио у земљи која је „просто таква“. Нисам се ја родио у овој земљи. Нисам се ја родио у земљи у којој задњица говори и плаћа се више од дипломе. Не верујем да је држава мог рођења она која саму себе распродаје. Не бих рекао да је моја држава она која љуби чизме које су јој до јуче притискале врат, а ни дан-данас нису од тога одустале. Моја земља није земља ријалити програма, већ тешке реалности. У мојој земљи се од части

Милованчев: Да ли је потребан термин за именовање геноцида над Србима у НДХ?

1. мај 2019.

Задњих дана априла о.г. у јавности се повела полемика око термина Покољ, који је Удружење грађана Јадовно 1941. прошле године предложило као именитељ за злочин геноцида над Србима у Независној Држави Хрватској. Реаговали су Републички центар за истраживање рата, ратних злочина и тражење несталих лица из Бањалуке, а затим и Катедра за националну савремену историју Филозофског факултета Универзитета у Бањалуци, Катедра за историју Филозофског факултета Универзитета у Источном Сарајеву и Јавне установе „Спомен подручје Доња Градина“. Полемика је скренула пажњу јавности а можда је и добро да је тако, да једном видимо где смо и по овом питању. Покушаћу да будем објективан јер нисам био заговорник прихваћања појма Покољ као најбољег решења