MATIJA BEĆKOVIĆ: Kad jezika nema, nema ni čoveka!

Datum objave: subota, 23 novembra, 2019
Veličina slova: A- A+

Moramo da brižljivo čuvamo naš jezik jer smrt i život u jeziku stoje.

Akademik Matija Bećković

U poemi „Hleba i jezika“ govorite da je čovek bez jezika ništa, ako mu oduzmeš jezik oduzimaš mu i identitet. Najviše vas je fascinirala priča o vavilonskoj pometnji iz Svetog Pisma Starog Zaveta gde u današnjem postmodernističkom shvatanju Gospod, da bi suzbio oholost i gordost ljudsku, silazi i pravi vavilonsku pometnju različitih jezika.

Matija Bećković: Kad jezika nema, nema ni čoveka. Koru suva hleba, vode, vazduha i kost jezika, ko nema te elemente, to je čovek ništa i kada sve ima. U našim brdima je jezik jedino što proizvode i jedino od čega žive, a na domaćoj reči se deca podižu, a to je opet jedino što se ne kupuje i ne uvozi. Jezikom svedočimo šta smo. Moramo da brižljivo čuvamo naš jezik jer smrt i život u jeziku stoje.

Pitanje Goran Radenković: Naše prostore obeležili ste jednom slojevitom duhovnom poemom. Poemom koja u svojoj zenici i suštastvu sadrži prefinjenu ironiju i sa druge strane, najvažnije, ona je poruka o anti-nasilju. Na sve obrte i misli ona kaže:

Ćeraćemo se još

zbog glavice luka

nije nama zbog luka, kakav luk i trice

kad smo dali glave

dali bi i glavicu

ali nećemo da nas prave ludim

Ne radi se o luku

kakav crni luk

čini ti se da je luk

a luk je najmanje luk

a što je nešto manje

ćerati se više

s maloga se sve počne

drugo je luk i voda

ko pređe preko luka

preći će preko svega

Ćeraćemo se još,

Ćeranića poljem

preko Ćeranića mosta

niz Ćeranića glavice

Kroz Ćeranića gora

uz Ćeranića vlake

do Ćeranskoga vra’

Ko je Ćeranić

I potomak Ćerkov

Što i dušu puštio ćerajući

A poslednje što je izustio bilo je

ćeraćemo se još.

Od njega ostalo dvoje Ćerančadi

Ćerana i Ćero

Od kojih su svi Ćeranići

Ćerkovići i Ćerojevići

Ćerovići i Ćerići

I Ćerimagići u Ćeristanu

Svi koji slave Svetu Ćeranu

Koja pada

Između Male i Velike Ćeranije.

Ćeraćemo se još, što rekao Kralj Nikola

Šukunđeda ste mi ga đali

Đeda ubili

Stričeve pojeli

Oca ranjavali

Mene iz trne gore išćeravali

E nećete

Da ću rovca prodati

E platićete

Da ću krunu kalaisati i na nju vreslo udariti

I o rame je nositi

E ćeraćemo se

Da ću Francuze dovoditi..

Odgovor Matija Bećković: To je jedna od naših krilatica, uzrečica, neki domaći perpetum mobile. Sa tom rečju nisam imao nekih nesporazuma sa tzv. običnim narodom, ali kod ovih koji bi to bolje trebali da razumeju je bilo.

Pitanje Goran Radenković: Nećemo se ćerati zbog glavice luka. Nije nama do luka nego nećemo da nas niko pravi ludim. Stoga je velika poezija osposobljena velikim humorom, taj humor govori istinu o čoveku. Da li ste imali političke probleme zbog svoje duhovitosti i kritike jugoslovenskog društva, i jednoumne i jedinospasavajuće države?

Odgovor Matija Bećković: Ja sam mnogo godina proveo pod epitimijom. Nisam mogao da objavljujem pod svojim imenom, tako kada vidite godine kada su objavljene knjige, to nisu godine kad su one napisane. To su godine kad su one mogle biti objavljene a opet njihov razmak onoliko koliko sam ih ja pisao, nego je to podatak kad sam dobio dozvolu da ih mogu objaviti. To je bilo vreme kad se primenjivao tzv. princip razređenog vazduha; to znači da vas drže pod vodom ali ipak kad vide da ćete ispustiti dušu, izvuku vas da udahnete. Jedna od nauka za to vreme je bila u tome da ne čekate slobodu nego da radite onda u vreme kada ne možete da objavljujete jer oni koji su čekali slobodu pa tek onda da počnu, onda su praktično propustili ono jedino vreme kada su mogli nešto da urade. Sloboda nikad nije došla, a kad je došla, oni nisu bili oni koji su bili kad je uzeta, tako da oni koji su neprestano radili, oni su mogli nešto da ponude onog trenutka kad se neko svetlo pojavi.

Pitanje Goran Radenković: Nemoguće je determinisati jezik. Pesnička reč dolazi često u sukob sa institucijama. Ne možemo da se pohvalimo sa nekim izuzetno demokratskim institucijama. Pregršt demokratskih institucija smo imali za vreme kralja Petra. Sve ostalo je neka agonija, neko ćeranje.

Odgovor Matija Bećković: Logos je drugo Lice Svete Trojice, koji se radi nas i radi našeg spasenja ovaplotio od Duha Svetoga i Presvete Marije Bogorodice. Bog je rečju stvorio svet. Jezik je Bog, nemamo kraću definiciju i nemamo veće tajne, kao što su drugi rekli, razlika u jezicima nije u slovima nego u pogledu na svet, svaki jezik opisuje krug oko svog naroda, i svaki narod je pozvan da na svom jeziku ispriča sa one tačke na Zemlji koju mu je Bog darovao. Eto, i to je jedna aksioma, da nijedan pesnik nije pisao ni na jednom ni na drugom, nego na svom jeziku (maternjem).

Pitanje Goran Radenković: U Vašoj poemi „Kad budem ponovo mlad“, pričate sa jednim otklonom, sa jednom distancom, govorite o modernom čoveku, sekularizovanom čoveku koji je zahvaćen globalnim procesom? Recite nam nešto o tome?

Odgovor Matija Bećković: To je nastavak te bitke sa jezikom. To je neka bitka protiv Božije promisli, svaki narod je stvoren iz nekog razloga, stoga i svaki jezik takođe.

Pitanje Goran Radenković: Jezik je svedok i naših usamljenosti. Jednom ste rekli u nekom intervjuu, ne nalazim se na Fejsbuku, nađi me na Tviteru. Ljudi se sve manje druže. Da li će reka života i živog jezika doneti nešto što je zaživelo u našoj komunikaciji?

Odgovor Matija Bećković: Mislim da je sve to privremeno, mislim da čak i kad bismo uzeli Sv. Pismo, da bi sad to već na neki način bilo predviđeno i prorečeno, da će to biti i sa jezikom i sa tim novotarijama. Knjiga je bila na početku, biće i na kraju. Umberto Eko i njegov sagovornik su pisali celu istoriju knjiga. Knjiga je idealan izum, da može biti menjana forma, vrsta papira, vrsta slova, vrsta korica, ali knjiga ostaje knjiga. Pesnik obogaćuje naš svet, otkriva svet, otkriva ono što se nalazi pored nas, a pored čega prolazimo mirno, ne primećujući.

Pitanje Goran Radenković: Matija, za Princa Hamleta, svet je bio i ostao tamnica. Strah nas često posećuje od onih ljudi koji su na poziciji ali i koji su malodušni, da ne kažem praznodušni. Kažete:

Postali smo taman ko kumpijer,

sve što ni valja-u zemlji je!

Stragne od svačega i od svakoda!

Svako drhti kao ovca kad je strigu!

Što je koje starije, sve je strašivije, 

Što oćaše reči Joksim Mirov:

„u starome prknu strah se koti!“

Ništa ne izgovaramo, 

‘nako pored vode, 

Da niko ne može razaznat,

šta mi pričamo, 

a šta voda žuborka!?

Otkad tuvimo, šapćemo i okrećemo se, 

a nikad nijednu tajnu znali nijesmo,

‘nako ono što đeci učitelj reče,

i što ni đeca pročitaju iz bukvara,

no evo i u bukvarima, pa odavno nema nove priče!

Otkad je Gojak propirio vatru,

Ama ništa novo dolazilo nije, 

Nako špijuna!

A šta da špijaju nako jade:

Šta su žene, tu žele, idući u brstine,

I ko je koga lelekao, trećega nema,

E su ova brda ozvučena,

Sve litice pet puta ponove!

Pričao mi pokojni Tiodor Đukanov,

Kost mu se pozlatila dabogda,

Njega je neđe srio nekakav špijun, 

I pitao ga ništa manje no đe ćeš?!

A on ne zno ko je pa dočeko:

Idem tamo gde sam i mrenuo!

A đe si krenuo?

Đe se zaustavim!

A đe ćeš se zaustaviti?

Đe bidne najmilije!

A đe je to?

Đe ti oca očina u vrg vrca repa!

Je li tako!?

Ja tako, a ti kako goj oj!

Sad odoh da te kažem u Kolašin!

I kazao sam ti da im kažeš,

Počkem ti se u užicu,

I tebe i onome kome ćeš kazati,

I opet da vi bidne malo!

Tade su ga odveli i spratili,

E su veliki plijen osjetili!

Pa vještaci, da im ne izmakne,

svakojake udice zapeli!

Na vještine njine pipkolili,

Sijalice u vid upirali,

Slikali ga i podmorovali, 

Da im redom sve što zna ispriča!

Kad su žbiri veliki viđeli,

Da ne mogu ništa slijepje,

Bili ga i što čuči i što beči,

Ne bi li iz njega išto iskučili

Kleo se da mu nije bilo zbog uboja, 

Pa da je tu i glavu ostavio, 

No ga izio stid što ništa ne zna!

Što na muke nema šta priznati,

Nit umjede jedne pokamjenit’!

Iz kamena nešto bi izvukli, 

Na tolike njine marifete, 

A iz njega ničim ni kamena!

Od tolikijeh tajni poslova, 

Velikoga okršnjeg Svijeta!

Obruka se, nije mogo gore!

Još mu rekli da oni sve znadu,

No da oće od njega da čuju!

A ne znadu ni oni ništa, 

Da što znadu ne bi ga pitali!

Teke nešto činjeti moraju, i nekoga za tu platu biti!

Najprvi je žbir ovamo došao, da se svojima očiima uvjeri,

Da li je moguće da tu neko živi?!

A poslije bilo im sumnjivo, zašto da baš u rovca živimo,

Đe prije nas niko nikad nije, nit bi iko živi tu živio!

Odgovor Matija Bećković: Da, moje pesme su odraz misli i oslikavaju naš mentalitet. Poezija bliže opisuje stvarnost i tkanja, i kad se u čoveku rodi poezija, on shvata da je sistem ropstvo. Danas obrazovani ljudi citiraju u svetu Spinozu, Kanta, Hegela, Helderlina koji je rekao da ono što traje stvaraju pesnici, pa ako hoćete, i Vitgenštajna, koji je govorio da su granice našeg jezika ponekad i granice našeg sveta. Međutim, u našim krajevima se kaže ono što je rekao Joksim Mirov, Rada Perišina, Tiodor Đukanov, pa i za nekog koji nije ništa dobro umeo da kaže, naši ljudi kažu, a i on je neku lijepu riječ ostavio. Naš čovek koji je prikazan, živi u pričama. To je jezik i predanje koje nam je zaveštano još od Svetoga Save. Drago mi je da sam Vam za mladog Rastka sada, kada je 8 vekova Autokefalnosti, dao ovaj intervju. Vaš list nosi mladost u samom imenu, zato čuvajmo jezik jer je u njemu mladost.

Razgovorio vodio: prof. Goran Radenković (Bogoslovija Sv. Save)

Izvor: Časopis Rastko

Pomozite rad udruženja Jadovno 1941.

Napomena: Izneseni komentari su privatna mišljenja autora i ne održavaju stavove UG Jadovno 1941. Komentari neprikladnog sadržaja će biti obrisani vez upozorenja.

KOMENTARI

Ostavite odgovor

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *

Top