Od 24. Juna 1941, Dana sjećanja na Jadovno, prošlo je:

JADOVNIČANI PORUČUJU:

Teče 80-ta godina od početka Pokolja, genocida počinjenog nad srpskim narodom od strane NDH. Osamdeset godina od tragedije na Velebitu, ličkom polju, ostrvu Pagu.

 

UOČI OGNjENE MARIJE

Datum objave: petak, 30 jula, 2021
Veličina slova: A- A+
To su ti dani kada su ih u koloni poveli, kada deci nisu dali ni kap vode, kada su žene unezvereno stezale decu, jedno u naručju drugo za ruku… To su ti dani kada su, nikome krivi, živi leteli na dno dubokih kraških jama. To su ti dani kada su Srbi nestajali, odlazili zajedno u večnost.
Livanjsko polje

Piše: Cvijeta Radić

To su ti dani kada ti vrelina vazduha ulazi u grudi, a sunce siđe do samog temena.

To su ti dani kada se raduješ zrelom žitu i zreloj travi i gledaš u nebo hoće li se umilostiviti zemlji toplom kapi kiše…

Ne, ne. To su ti dani kada su oni stezali kapu u ruci i pitali nekoga u sebi: šta ovo bi, kuda će sa nama?

To su ti dani kada su ih u koloni poveli, kada deci nisu dali ni kap vode, kada su žene unezvereno stezale decu, jedno u naručju drugo za ruku…

To su ti dani kada su, nikome krivi, živi leteli na dno dubokih kraških jama. To su ti dani kada su Srbi nestajali, odlazili zajedno u večnost.

Da li je lakše otići zajedno ili sam?

Otišli su tih dana, osamdeseto leto unazad, i brojni moji. Stricu bilo 34. Deceniju kasnije mogao me je držati u krilu. A nije. Ja, danas baka, na mermer spuštam ruku kao da ću je na njegovo mlado teme spustiti da mu ranu od malja svojim dlanom zacelim. Tako 56 puta. Jednu ruku spuštam na 56 temena. Drugu spuštam 25 puta na 25 temena što ostadoše na drugoj strani tog istog, našeg polja. Dve ruke za 81 glavu, a između njih dahom dodirujem kumove, prijatelje, komšije.

Pravoslavno groblje u Livanjskom polju

Nekad davno, dok sam bila sasvim mlada, skoro dete, upitah babu ima li ona u svojoj kutiji slike tih naših što me nisu stigli dočekati.

Idi, dete, kakve slike – kaže baba. Ko se onda slikao? Samo oni što su živeli u gradu, a od nas sa sela samo po neki momak kad ode na rad u grad. Pa i to ako mu padne na um slikanje. Ako je koja slika i bila, rat je zameo. Kad je odneo tolike ljude kako će ostati slike. Ni ljudi, ni slika.

I bez slike danas znam svaku njihov lik. Imaju meke crte, tople oči, nasmejane usne, duge brke, kosu spletenu u kiku kao ruka… Imam pravo da mi budu najlepši i najbolji. Ovako stara imam pravo da sklopim oči i vidim ih na našem gumnu, u našem voćnjaku, mlade, vredne, vesele… Imam pravo na sve, zato što su ih napravo mučili i satirali i meni oduzeli. Imam pravo da moje potomke naučim zašto smo bez njih ostali i da im u amanet prenesem da im pale 81 sveću na svaku Ognjenu Mariju.

Uspomena je njihova iz naraštaja u naraštaj.


Od istog autora:

CIPELICE

LjUBA | Jadovno 1941. – KULTURA SJEĆANjA

KOLONA | Jadovno 1941. – KULTURA SJEĆANjA

Neizmišljena priča o njoj | Jadovno 1941. – KULTURA SJEĆANjA

Pomozite rad udruženja Jadovno 1941.

Napomena: Izneseni komentari su privatna mišljenja autora i ne održavaju stavove UG Jadovno 1941. Komentari neprikladnog sadržaja će biti obrisani vez upozorenja.

KOMENTARI

Ostavite odgovor

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *

Top