
Сандра Благић: И ове године, Богу хвала у Доњу Градину
Нема потомака, нема свештенства, нема политичара. Биће и они, само у суботу! Сунце је високо на небу. Али вјетар не дозвољава да мирно корачаш. Oпомиње. Ово је јединствена прилика да читав логор прођем, разгледам, станем поред сваке плоче да прочитам.И сваки пут је другачије, теже или лакше. Боже, како је лијепо ово мјесто.Bиди много цвијећа на хумкама на гробницама. Рај!Бијеле раде. Hа хиљаде и хиљаде њих.Као да су за сваку душу, која је мученички убијена, изникле. Не могу да их избpојим. И онда чујем као неку музику, у даљини. Па дебло које се повија зашкрипи и стресем се.Као да их чујем да говоре.„Полако, куда журиш, стани, овдје лежимо МИ.Они који












