Колумнисти Архиве - Страница 15 од 78 - Јадовно 1941.

Никола Милованчев: Милан Дукић – први глас о страдалима у Јадовном и извештај конзула НДХ у Београду о томе

3. мај 2024.

Многи се питају када је српска јавност први пут сазнала за Јадовно и за злочине у Јадовном, мaкaр индиректно? Обично се мисли да је то било после Другог светског рата. Међутим, догодило се то још 1. јула 1942. – додуше стидљиво и у рубрици огласа у београдском „Новом времену“, на страни 6 тог броја листа. Било је то преко огласа Софије Дукић, жене трговца Милана Дукића из Доњег Лапца у Лици. Софија Дукић је наиме у „Новом времену“ објавила фотографију мужа и оглас следеће садржине: „Моли се свако ко ма шта зна о Милану Дукићу трговцу, који је нестао из Доњег Лапца пут Госпића у Јадовно да јави његовој жени

Милош Ковић: Геноцидна резолуција

1. мај 2024.

Предлог резолуције Генералне скупштине Уједињених нација о „Међународном дану сећања на геноцид у Сребреници 1995. године“ изнова нас је подсетио на то да се геноцид не може ни сакрити нити прећутати. Покушавајте да заборавите, окрећите главу на другу страну, учите своју децу да се окрену будућности. Они који су геноцид починили, или њихови потомци, доћи ће по вас. На крају ће себе прогласити жртвама а вас – џелатима. Злочин, једноставно, не да мира ономе ко га изврши. Тако је и са геноцидом. Он је опсесивна тема нација које су ову резолуцију предложиле – Американаца, Немаца па и, на балканском микро-плану, Бошњака и Албанаца. Хрвати се овом приликом, за дивно чудо,

Немања Девић је прекопао многе архиве у земљи и иностранству

Немања Девић: Живели равногорци али и мир свим невиним жртвама злочина у Друговцу 29. априла 1944.

30. април 2024.

Који год њихов злочин широм Србије да поменете, они само изнова понављају научену рецитацију и отварају кишобран на ком пише: Вранић и Друговац… Пре 80 година, баш на данашњи дан, 29. априла 1944, четници упадну у село Друговац код Смедерева, које је иначе било као нека локална Сребреница у овом делу Шумадије 43-44. Партизани претходно у том селу побили све гласније неистомишљенике, једном чак и затрли породицу. Онда су одатле почели нападе и на друга села, а у Друговац доводили и сељаке из околних места и ту их убијали. Четници им претили, упадали у село, враћали око за око, чак на крају и преговарали, и ови им стрељали преговарача/е. На

Душан Басташић: Када потомци жртава Покоља проговоре

30. април 2024.

Прије неколико дана, 26. априла је била годишњица како су 1941. „оћерали наше“. Тако би наше баке говориле. Сада већ давно упокојене баке, лица избразданих дубоким борама, уоквирених у црне мараме и очима црвеним од суза. Уз њих смо одрастали ми, унучад „оћераних“ жртава Покоља, дјеца родитеља израњаваних душа. Чељад рођена са дубоко запретаном раном која би код неких од нас годинама, чак деценијама ћутала. А онда, одједном просто вриснула расипајићи бол свом ширином душе. И опет је опет забољело. Рана која се преноси са генерације на генерацију. Написао сам на Фејсу неколико реченица на ту тему: „Управо на данашњи дан у касним вечерњим часовима, прије тачно 83 године, упале

Да ли се 22. априла обиљежава и Покољ, Геноцид почињен над Србима од стране НДХ?

22. април 2024.

Прилог који слиједи је објављен 22. априла 2020. године. Ништа се од тада промијенило није. Дан пробоја јасеновачких логораша, 22. април, обиљежава се у Србији као државни Дан сјећања на жртве Холокауста (Геноцида над Јеврејима), геноцида (над којим народом?) и других жртава фашизма. Не помиње се Покољ или Геноцид над Србима од стране НДХ. То је нормално и национално одговорно? Како гласи тачан назив Дана сјећања који се обиљежава 22. априла? Данас је годишњица пробоjа посљедње преживjеле групе логораша из злогласног усташког логора Јасеновац. На дан пробоjа 22. априла 1945. године у логору Јасеновац било jе заточено 1 073 преживjелих логораша од коjих jе 600 кренуло у пробоj, а слободу

Ђурђица Драгаш: Верујем да сенке жртава Покоља, баш попут Гаврилове, још увек плаше загребачку господу

19. април 2024.

Мркли је мрак. Понеки слабашни зрачак светлости пробије се кроз отворе између дасака сточног вагона. Чује се само уплашено дисање измрцварених тела, каткад болни уздах или јаук. Путују већ сатима, не знају куд и зашто. У овој згужваној, несрећној маси, у мраку смрдљивог вагона, сијају очи тек стасалог младића Стеве. Осамнаест му је година. Требало је да иде у војску најесен, требало је да се први пут напије, да се истопи у девојачком загрљају. Требало је да оре њиве с оцем, да сеје и жање, да слави славу и крсти кумовску децу… Ћути Стево и ужареним очима сања живот који је требало да проживи. Жедан је одавно, боли га читаво тело од

Дејан Ристић опет заобишао Доњу Градину

14. април 2024.

Повести средњошколце из Србије, организовано од стране државе у Јасеновац а не посјетити и Доњу Градину, представља прворазредан скандал и историјску срамоту. Пише: Душан Басташић Музеј жртава геноцида из Београда, недавно је по други пут повео београдске гимназијалце пут Јасеновца. Овај пут је то била група ученика и наставника Петнаесте београдске гимназије ,,Патријарх Павле“. Чини се невјероватним да у студијско путовање, било у доласку или одласку није била укључена свега неколико километара удаљена Доња Градина, највеће стратиште јасеновачке групе логора гдје је ликвидирано најмање 360.000 жртава. Како објаснити и разумјети да у, како се наводи „брижљиво припремљеној школској тури која треба да буде огледан примјер за будућа ђачка путовања“ организатори

Ђурђица Драгаш: Боли ли нас 10. април?

10. април 2024.

Ми, потомци жртава НДХ, носимо знак, крст који се преноси с генерације на генерацију, али жиг утиснут на српску кожу као да не боли читаво српско „биће“. Kао да смо га, као народ, заборавили, потиснули, прекрили наслагама опраштања. Помало збуњена временским (не)приликама објавих јуче на Фејсбуку фотографију воћке чији су се црвени цветови назирали испод наслага априлског снега. Kолико је коментар – живот је борба– који сам написала уз фотографију, уствари био тачан схватила сам увече пролазећи крај истог стабла. Снега више није било, воћка је била поново слободна, али цветови више нису били онако црвени. Њихови ожиљци сведочили су о невољи која их је тог јутра задесила. Рањена воћка

Басташић: То што се Србија није до сада одредила према Покољу је понижавајуће, увредљиво и боли

8. април 2024.

Он је навео да је Република Српска 2015. године у свом парламенту донијела Декларацију о геноциду над српским, јеврејским и ромским народом у НДХ. На платоу испред Цркве Светог Марка у Београду данас је организована прва акција потписивања петиције за усвајање резолуције о Геноциду над српским народом у Независној Држави Хрватској. Са скупа је поручено да су мученици страдали у НДХ оставили завјет да морају бити испоштовани и да се око овог питања и ове резолуције морају окупити Срби ма гдје да живе. Миле Боснић, предсједник Покрета Срба Крајишника, који је покренуо иницијативу, поручио је да је доношење ове резолуције једно од најважнијих питања српског народа, питање његове историје и

Десет година учења о Холокаусту, није још увијек довољно да се пређе на Покољ?

4. април 2024.

Као еквивалент Холокаусту је предложен Покољ, али су то анонимни и крајње нестручни запосленици у државним институцијама напали, што је заправо био највећи труд који су предузели у смислу рада на овом историјском периоду и теми. Објављено на www.Frontal.rs : 9 априла, 2021. – актуелно и данас Након што су стотине хиљада марака утрошене на слање изабраних професора историје и српског језика на курс у Израел, управо да би учили о методологији изучавања жртава Холокауста, те обавезних предавања о истом професорима истих предмета у Српској, то очигледно још никако није довољно да би се бавили страдањем српског народа сада и одмах. Осим што је дио страних лобиста инфилтриран у институције

Милош Ковић: Никад више 1941.

3. април 2024.

Историчар Милош Ковић изјавио је да је смисао постојања Републике Српске у томе што је она посљедњи гарант права на постојање српског народа. Овде није реч о било каквој политици, овде је реч о једном народу који неће да мре, који хоће да живи, хоће да гледа своју децу како расту, хоће да остане у завету, у заветној светосавској вери својих предака. И то је све – рекао је Ковић на научном скупу у Бијељини посвећеном историји овог подручја у 20. вијеку. Професор на Филозофском факултету у Београду каже да је ријеч о првом у циклусу научних скупова о историји Бијељине чији је циљ да објасни чему Република Српска, не

Бојан Вегара: СМИЈЕМО ЛИ УОПШТЕ У СРБИЈИ ШКОЛОВАТИ ДЈЕЦУ?

31. март 2024.

Да ли ја као неко ко је видио све страхоте рата у Сарајеву, смијем доћи у Нови Сад или Београд да издам књигу о тим страшним данима и да ли дјеца мојих пријатеља, кумова и рођака уопште смију да дођу да студирају у Србији, а да их професори не сматрају фашистима и генетским отпадом? Закољу ти комшију, силују комшиницу пред дјецом, од чега се једно трајно разболи. Затворе ти ђеда од 74 године у логор и размјениш га са 34 киле, а баба се данима крије у трапу за кромпир и одводе је у логор кад пожеле. Онда у рату гледаш просут мозак друга, откинуте дијелове тијела вршњака, а на

Историчар др Немања Девић међу 10% најпродуктивнијих српских научника

21. март 2024.

Ништа од тога није био мој успех, него милост Господа и правда за оне у чије име говорим. У Босни постоји један необичан израз за ничије дете: зове се нахоче. Е ја сам, откад сам уписао Филозофски факултет у Београду био нахоче. И то не зато што немам родитеље, ујаке или кумове, већ зато што они нису седели на утицајним местима. Уз то, нисам био ни Југословен ни комуниста већ изразита супротност свега тога, што такође није баш била згодна околност на једном од последњих упоришта ових липсавајућих идеологија у Србији. До доктората то нисам много осећао, онда се на моја плећа срушила лавина. Тукло је са свих страна, у

Милан Ружић: Колико је Срба требало да убију у Јасеновцу да би се сматрали убицама?

19. март 2024.

Седми учесник нашег виртуалног округлог стола „Српска култура сећања и Јасеновац – изазови и одговори“ био је песник Милан Ружић. Серијал припрема Владимир Димитријевић Уместо увода С обзиром на чињеницу да се тема система јасеновачких логора и броја жртава у њима не тиче само појединих Срба, него целине нашег народа, и да је приликом обраде исте, веома важно имати у виду дијалошку природу потраге за истином, наш и ваш сајт се, са два питања (1. Какво је место Јасеновца у нашем историјском памћењу? 2. Шта мислите о најновијим полемикама око броја жртава у јасеновачком систему логора?) обратио низу интелектуалаца са молбом да на њих одговоре. Понављамо: „Стање ствари“ неће улазити

Бојан Вегара: ПРВИ СТРАХ И 1. МАРТ 1992.

9. март 2024.

Учинило ми се да видим поклане ђедове ујаке, о којима сам слушао приче. Мислио сам о бабиним причама о Јасеновцу и јамама по Херцеговини. Већ данима друга дјеца се не играју са нама. Срби смо и то је довољно да се нико више не дружи са нама. Друга дјеца одлазе сваки дан у шуму изнад кућа и тамо проводе дане. Бураз и ја остајемо кући. Тако нас је отац замолио. Нема ни нашег пса Беџија са којим би кратили врјеме и који је брата слушао као робот. Нестао је прије неколико дана. Прољеће је и мислили смо да је отишао у куцанију. Имао је и раније обичај да нестане на