Као да је краљ лично са мном прошетао паланачким улицама, први пут после 1941. Пише Немања Девић Данас сам на дар добио портрет краља Петра II Карађорђевића. Најпре с поносом јавно истицан, па скриван на најскровитијим местима, оличавао је судбину најоклеветанијег српског (и југословенског) монарха. Сироче од своје 11 године, постао је краљ са 17,5 и као такав недорастао светској олуји у којој се нашао. У избеглиштву, био је тек оруђе у рукама моћних и потом заувек протеран из земље, да се у њу више никада не врати. Тај благи човек злохуде судбине прерано је и оболео, покушавајући безуспешно да окупи разједињене Србе у емиграцији. Код њега је све велико

Недавно, био сам гостопримац у једном манастиру у Жичкој епархији. Често тамо одлазим и, будући да ме дуго познају, указали су ми ту част. Нагледао сам се свакојаког света, али међу првима ми паде у очи породица из једног гружанског села, која овде беше дошла у пуном саставу: бака, средовечни родитељи и њихово двоје деце. Лако се дало видети да нису Бог зна каквог имовног стања, али да су се пред долазак у цркву обукли свечано, у најновија чиста одела. Погледи им беху свима бистри, док им је осмех био стидљив, али вазда присутан, као да је говорио колико су и они жилави и постојани упркос свакој невољи. Виђао сам

Како само “велики“ и моћни воле симболику са датумима. Никако да се отмем утиску са Хитлером и вагоном у Компјењу… све до војних парада и ултиматума Србији – баш на Видовдан, празник националног поноса. Као казну за наш велики скок с почетка 20. века, на крају истог натерали су нас да капитулацију потпишемо у Куманову, у месту где је симболично започело српско уједињење након векова робовања. Данас, највиша казна лидеру прекодринских Срба др Караџићу, као круна “интервенције“ коју су започели против српског народа истог дана 1999. Да нам покажу како они кажњавају непокорне. Суптилније методе, а циљ исти. Сатанизовати “мале Русе“ на Балкану, спречити њихову интеграцију и, како веле у

Тужни Матеја Богдановић из Азање изгубио је у Другом свјетском рату четири сина: Бранимира (1921-1941, учитеља, убијеног у селу), Живадина (1919-1945, правника, стрељаног на Кочевју), Светозара (1913-1945, учитеља, стрељаног на Кочевју) и Светомира (1925-1945, матуранта гимназије, умрлог у Бечу).   Старац је у знак жалости за њима носио браду до краја живота. Памтимо их – и то је наша највећа победа. Приредио: Немања Девић  

Рођен 1989. године у Смедерсвкој Паланци, Немања Девић је основне и мастер студије завршио на Филосoфском факултету Универзитета у Београду, где је сада докторанд. Још као матурант објавио је књигу са пописом свих жртава Другог светског рата у једној локалној средини, за шта је 2009. добио награду „Драгиша Кашиковић“. Аутор студије „Истина под кључем. Доња Јасеница у Другом светском рату“ и, у коауторству са Срђаном Цветковићем, „Жртве у Зајечарском округу после 12. септембра 1944“. Сада је пред нама његова нова књига, „Смедеревски крај у Другом светском рату, Људи и догађаји“, у издању Института за савремену историју. Ова књига је била повод за разговор с господином Девићем. МИКРОИСТОРИЈА – УЧИТЕЉИЦА ЖИВОТА

Љупки су називи улица на Врачару. И звучни; добрим делом везани за наше романтичне јунаке из 19. столећа и места тадашњих буна и крвавих судара, па као такви некако и ближи срцу од оних са мог Новог Београда… Већ обична вожња тролејбусом на овом правцу, и бележење назива стајалишта, довољна су за радозналог да открије читав низ најсветлијих ликова – нажалост загубљених или ишчезнулих из нашег памћења. Кренете од Студентског трга и улице Васе Чарапића (Змаја од Авале, јуначки палог предводећи јуриш на Стамбол капију – код данашњег Народног позоришта, на дан ослобођења Београда 1806), па преко Теразија и улице Краља Милана, уз Војводе Драгомира (исто тако јуначки палог у

Мало је познато да су у октобру 1915, приликом наступања кроз Шумадију, немачки војници у селу Селевцу починили масакр над 93 цивила, и то претежно над женама. Изговор је био да су се и српске жене бориле против њихове војске. Генерал Галвиц је у мемоарима лаконски записао: „У великом селу Селевцу 25. дивизија имала је да издржи дуготрајне уличне борбе око кућа, у којима су учествовале нарочито жене. Био је то прави герилски рат. (…) Није се могло проћи без убијања“. Лист Неуе Фреие Прессе пренео је тих дана коментар са фронта у Србнији, оцењујући да су српске жене дрске и „да се не боје смрти“. А 2. новембра, дехуманизујучи

Никола Велимировић, потоњи владика Николај, један од најумнијих и највећих Срба у 20. веку, али и уопште у националној историји, родио се 4. јануара 1881. године. Човек чије су очи памтиле векове. Његова животна прича је дуга, садржајна и сложена. Оно што је, међутим, суштински важно, јесте да је, данас међу најугледнијим теолошким мислиоцима широм планете (и шире од православног дела света) цитирани, а у Отаџбини често несхваћени и оспоравани, Свети владика Николај био пример оних за које су хришћанска духовност и борба за духовни препород, и национална борба за ослобођење и уједињење – били неодвојиви појмови. Са српским четницима је 1914. учествовао у ослобођењу Земуна. Следеће године, у тренуцима