Немања Девић Архиве - Страница 5 од 6 - Јадовно 1941.

Почетна » Колумнисти » Немања Девић » Страна 5

Немања Девић је прекопао многе архиве у земљи и иностранству

Немања Девић: Јесмо ли ово и данас ми?

12. новембар 2016.

У Србији мало људи зна шта се обележава 11. новембра. Можда зато што је овај празник у календару новијег датума. Многи га празнују и радују му се јер је то само један више нерадан дан. Петак, 8. новембар. Сасвим обичан дан у Торонту. Митровдан у Србији. Шетња канадском метрополом прија, иако је ваздух оштар. На улици, у пролазу, сретне се по који човек који на реверу носи вештачки црвен цвет. Мали, али приметан. На раскрсници, па у продавници, још по који. Из школе излази група ђака – сви они носе црвен цветић. Људи жуте, црне или беле коже, без обзира на веру, стари и млади – носе га без разлике.

Усташко „буре крви“ од сребреничких Срба као поклон Павелићу

6. јул 2016.

Историчар Немања Девић рекао је да су масовни покољи Срба у Сребреници континуирани, те као најдрастичнији брутални примјер навео да су у Другом свјетском рату усташе у том крају држале „буре крви“ над којим су клале Србе и припремали га као поклон Анти Павелићу. Девић је на скупу „Страдања Срба сребреничког краја у 20. вијеку“, одржаном у Медија центру у Београду у организацији београдског Музеја жртава геноцида, истакао да је према подацима послијератне југословенске Земаљске комисије утврђено да су Срби у Сребреници током Другог свјетског рата претрпјели велика страдања. Он је навео да је тадашња југословенска Земаљска комисија, која је дјеловала послије Другог свјетског рата, утврдила да су усташе у

Кроз Паланку са дечачким погледом и осмехом на лицу

8. јун 2016.

Као да је краљ лично са мном прошетао паланачким улицама, први пут после 1941. Пише Немања Девић Данас сам на дар добио портрет краља Петра II Карађорђевића. Најпре с поносом јавно истицан, па скриван на најскровитијим местима, оличавао је судбину најоклеветанијег српског (и југословенског) монарха. Сироче од своје 11 године, постао је краљ са 17,5 и као такав недорастао светској олуји у којој се нашао. У избеглиштву, био је тек оруђе у рукама моћних и потом заувек протеран из земље, да се у њу више никада не врати. Тај благи човек злохуде судбине прерано је и оболео, покушавајући безуспешно да окупи разједињене Србе у емиграцији. Код њега је све велико

За почетак, добро би било да научимо каткад да трпимо

24. мај 2016.

Разговарам се јуче са оклеветаним и прогоњеним Младеном Обрадовићем. Осудили су га – без пресуде. Обезљудили – без разлога. Каменовали га – они који би последњи смели да камен баце. Нечојствено гонили – они који се представљају као саткани од толеранције и љубави. А Младен ћути и носи крст свој. Без роптања и ридања. Иде својим путем, трпељиво, борећи се како уме и зна за свог синка Алексија. И не мрзи их. И не суди им. И разговор са њим ме сети колико је ТРПЉЕЊЕ, и из њега произишло СТРПЉЕЊЕ дубоко у основи нашег бића. Ми смо, томе нас историја учи, народ који се рађа и умире уз муку и трпећи.

Зар у нашој распетој Србијици још неко машта да му унуци и синови буду артиљерци?

24. мај 2016.

Недавно, био сам гостопримац у једном манастиру у Жичкој епархији. Често тамо одлазим и, будући да ме дуго познају, указали су ми ту част. Нагледао сам се свакојаког света, али међу првима ми паде у очи породица из једног гружанског села, која овде беше дошла у пуном саставу: бака, средовечни родитељи и њихово двоје деце. Лако се дало видети да нису Бог зна каквог имовног стања, али да су се пред долазак у цркву обукли свечано, у најновија чиста одела. Погледи им беху свима бистри, док им је осмех био стидљив, али вазда присутан, као да је говорио колико су и они жилави и постојани упркос свакој невољи. Виђао сам

Мештровићев споменик краљу Петру изнад градских врата на Пилама у Дубровнику подигнут је 1923. године, а уклониле су га усташе 1941. године.

Прије само сто година: Сплићани и Дубровчани клицали Боже правде!

15. мај 2016.

У борби за ослобођење и уједињење уочи Првог свјетског рата Далмација је имала истакнуто мјесто. Иако савремена хрватска историографија то питање изоставља, дио хрватских грађанских слојева био је пројугословенски оријентисан исто онолико колико је био и просрпски. Њихова борба није била тек политичка нужност, већ често и најдубље убјеђење због ког су ризиковали. Такође, Србија у тим круговима није била посматрана као објекат који ће помоћи у сузбијању италијанског утицаја, већ као Пијемонт чијој су се демократији истински дивили многи хрватски умјетници и интелектуалци оног времена. То је доба када је 19-годишњи Мирослав Крлежа пребјегао у Београд да се као добровољац пријави у српску војску и бори за слободу, када

Немања Девић: Због добрих људи и Сунце сија

20. април 2016.

O, како нам само фале једноставни дани, једноставни људи и једноставни разговори. Данас сам преподне провео у селу Церовцу, са четири генерације Радојевића-Манчића. Без посебног повода. Пише: Немања Девић Радојевићи су некад били једна од најугледнијих фамилија у селу, и то се и данас осећа у њиховом држању, причи, опхођењу, у њиховој озбиљности и смисленој шали, у гостопримству и начину на који брину о домаћинству. У пријатном амбијенту, испод столетне липе и окружени ниским стаблима јабука, водили смо више него угодан разговор о нашим и прошлим данима. Ред и склад, тако ретко међусобно поштовање и љубав – то је прво што пада у очи госту ове породице. И храст и

Сећања и завет доктора Рајса

19. април 2016.

Неки постају Срби рођењем. Неки, са већом одговорношћу, постају и Срби по осећању. Најмање је оних који су изнад свега Срби по делу. Доктор Арчибалд Рајс је уочи Великог рата био признат стручњак за судску медицину, криминолог од каријере. Живео је у земљи која је била неутрална. Када је у августу 1914. одлучио решио да крене пут нападнуте Србије о којој је мало знао, ризиковао је и живот, научну каријеру, спокој и сва материјална блага. Али, оно што је у Србији видео, срце му је испунило другим благодетима. Толико да је у смирај живота зажелео да баш и то срце остави да почива међу Србима. На Кајмакчалану, високо, где звижде

Немања Девић: За све оне који могу срцем да осећају

15. април 2016.

Неприметни, ограђени, уз паркинг аутобуске станице у Барајеву, стоје споменици заборављених јунака из велике Отаџбинске војне из 1914. Пише: Немања Девић Некада угледни Миленко Ђокић, који поживе стотину година (и би сведок читавог великог скока, од Српске револуције до независности и уједињења) сахрањен поред сина јединца Милорада, који је кости оставио на Мачковом камену. Светли гробови, око којих свакодневно пролазе сви они које пут наведе на ову страну, а ретко ко од њих застане, да угледа јасан путоказ. Око њих неугледни травњачић, опушци и згужвани папирићи. Њих нико неће поменути на изборима. Њима ће једном годишње, а можда ни тада, борачке организације на чудно гробиште положити цвеће. Али они су

Још смо живи, још се боримо и још, пркосећи, играмо коло

25. март 2016.

Како само “велики“ и моћни воле симболику са датумима. Никако да се отмем утиску са Хитлером и вагоном у Компјењу… све до војних парада и ултиматума Србији – баш на Видовдан, празник националног поноса. Као казну за наш велики скок с почетка 20. века, на крају истог натерали су нас да капитулацију потпишемо у Куманову, у месту где је симболично започело српско уједињење након векова робовања. Данас, највиша казна лидеру прекодринских Срба др Караџићу, као круна “интервенције“ коју су започели против српског народа истог дана 1999. Да нам покажу како они кажњавају непокорне. Суптилније методе, а циљ исти. Сатанизовати “мале Русе“ на Балкану, спречити њихову интеграцију и, како веле у

У Другом свјетском рату изгубио четири сина

22. фебруар 2016.

Тужни Матеја Богдановић из Азање изгубио је у Другом свјетском рату четири сина: Бранимира (1921-1941, учитеља, убијеног у селу), Живадина (1919-1945, правника, стрељаног на Кочевју), Светозара (1913-1945, учитеља, стрељаног на Кочевју) и Светомира (1925-1945, матуранта гимназије, умрлог у Бечу). Старац је у знак жалости за њима носио браду до краја живота. Памтимо их – и то је наша највећа победа. Приредио: Немања Девић

Немања Девић: Пребиловци су темељ, али и огледало – свих нас

30. јануар 2016.

Обраћање професора Немање Девића на отварању изложбе „Пребиловци“ у Амбасади Р. Србије у Лондону на Савин дан, 27. јануара 2016. Ваше екселенције, часни оци, уважени скупе, Нобеловац Елијас Канети је у свом познатом делу „Маса и моћ“ писао о симболима неких народа, са знацима са којима се припадници тих „заједница сећања“ најдубље идентификују. За Французе, то је несумњиво – револуција. Сваког јула, славећи догађаје из 18. века који су изменили историју човечанства, грађани Француске су на улицама, весели и као никад до тада једнаки, док певају „Марсељезу“. Немци имају два симбола: шуму и војску. Стабилни и уређени дрвореди, круто дрво са тврдом кором – то је симбол са којим се

Смедеревски крај у Другом светском рату – разговор са Немањом Девићем

12. јануар 2016.

Рођен 1989. године у Смедерсвкој Паланци, Немања Девић је основне и мастер студије завршио на Филосoфском факултету Универзитета у Београду, где је сада докторанд. Још као матурант објавио је књигу са пописом свих жртава Другог светског рата у једној локалној средини, за шта је 2009. добио награду „Драгиша Кашиковић“. Аутор студије „Истина под кључем. Доња Јасеница у Другом светском рату“ и, у коауторству са Срђаном Цветковићем, „Жртве у Зајечарском округу после 12. септембра 1944“. Сада је пред нама његова нова књига, „Смедеревски крај у Другом светском рату, Људи и догађаји“, у издању Института за савремену историју. Ова књига је била повод за разговор с господином Девићем. МИКРОИСТОРИЈА – УЧИТЕЉИЦА ЖИВОТА

За слободу су били спремни да уз осмех живот дају

10. јануар 2016.

Љупки су називи улица на Врачару. И звучни; добрим делом везани за наше романтичне јунаке из 19. столећа и места тадашњих буна и крвавих судара, па као такви некако и ближи срцу од оних са мог Новог Београда… Већ обична вожња тролејбусом на овом правцу, и бележење назива стајалишта, довољна су за радозналог да открије читав низ најсветлијих ликова – нажалост загубљених или ишчезнулих из нашег памћења. Кренете од Студентског трга и улице Васе Чарапића (Змаја од Авале, јуначки палог предводећи јуриш на Стамбол капију – код данашњег Народног позоришта, на дан ослобођења Београда 1806), па преко Теразија и улице Краља Милана, уз Војводе Драгомира (исто тако јуначки палог у

Да споменици постану светионици

6. јануар 2016.

Мало је познато да су у октобру 1915, приликом наступања кроз Шумадију, немачки војници у селу Селевцу починили масакр над 93 цивила, и то претежно над женама. Изговор је био да су се и српске жене бориле против њихове војске. Генерал Галвиц је у мемоарима лаконски записао: „У великом селу Селевцу 25. дивизија имала је да издржи дуготрајне уличне борбе око кућа, у којима су учествовале нарочито жене. Био је то прави герилски рат. (…) Није се могло проћи без убијања“. Лист Неуе Фреие Прессе пренео је тих дана коментар са фронта у Србнији, оцењујући да су српске жене дрске и „да се не боје смрти“. А 2. новембра, дехуманизујучи