Немања Девић Архиве - Јадовно 1941.

Немања Девић: Транспорт смрти ка логору Јадовно

27. септембар 2025.

Добротом и сагласношћу историчара др Немање Девића, преносимо дио његовог научног рада „ПОГРОМ НАД СРБИМА У ЈАЈЦУ 1941. ГОДИНЕ“ објављеног у „Тематском зборнику“ 10.9.2025. Власти НДХ у Јајцу су и током јула 1941. деловале неометано, у пуном капацитету. Амбиције су им биле високе, и даље су ишле у сусрет „решавању“ српског питања. Према цитираним дневничким записима фра Јозе Маркушића, тих дана „на конференцији у опћини говори се о добровољцима на Русију, као и да ће се одузети бивша кметовска земља, рекоше само Србима, те повратити власницима, а нешто дати и сиромашним“. На српски празник Петровдан, 12. јула, у дневнику фрањевца уписано је да су „два камиона пуна православних парока са

Немања Девић: Логор НДХ Земун, једно од најстрашнијих места ужаса и смрти на територији данашње српске престонице

16. јун 2025.

Стереотип који опстаје до данашњих дана (просто је нејасно како и зашто, вероватно добрим делом нашом инертношћу) је да је логор на Старом сајмишту био само јеврејски логор и да су жртве готово искључиво јеврејске.

Немања Девић је прекопао многе архиве у земљи и иностранству

Немања Девић: Још једном о Јасеновцу – и Јајцу

23. април 2025.

„Јајачко подручје у ослободилачком рату и револуцији 1941-1945“. Тако се звала књига коју сам својевремено купио за двеста динара на бувљаку и коју дуго нисам стигао да очистим од наслага прашине нити да је честито излистам. Обимна је, преко 600 страница, и једна је од три које су посвећене историјату деловања комунистичког покрета отпора у овом крају. По дизајну, наслову, структури, реченом и прећутаном – то је типична локална хроника НОБ-а, које су масовно биле објављиване у времену социјалистичке Југославије. Имао их је сваки регион и безмало сваки град и писане су типски, са потребом да се прошлост не реконструише, него конструише, у складу са идеолошким и политичким потребама. Слична је и

Немања Девић: Био једном Дода командант..

14. јануар 2025.

Tрагична судбина младог потпоручника Добросава Радојковића – Доде била је једна од кључних која ме је још као дечака определила за сакупљање затамњених, забрањених – и умало заборављених историјских прича. Рођен 21. септембра 1920. у Кусатку, од оца Радосава и мајке Милеве, Дода је од малена одскакао од своје околине, по бистрини и физичкој спремности. Пошто је завршио основну школу, прешао је у паланачку гимназију, тада елитну просветну установу, у којој су сељачки синови били ретки. Стасит и правдољубив, брзо је постао омиљен у друштву. Гимназију је завршио са успехом и потом уписао Нижу школу војне академије у Београду. Савременици га памте када је за време распуста долазио у село,

Немања Девић: Једна сладуњава југословенска причица

10. јануар 2025.

Да ли ико разуман верује у причу да су хиљаде Срба усред НДХ свечано славили Божић у цркви 1942? Један од најбљутавијих митова савремене српске историје везан је за муфтију из Тузле који је наводно на Бадње вече ’42. спасао Србе покоља у цркви. Заузврат кад је умро десет `иљада људи га носило на табуту, међу њима и мање-више сви захвални тузлански Срби. Мит је осмислио савремени митбастер српске историје, ликом пресликани муфтија Курт, само без ахмедије. Доказао нам чо`ек да Обилић не постоји и да је стварни јунак српске историје муфтија Изтузле. Па за награду постао министар. Прича има племенит мотив и муфтија јест био пројугословенски, можда и просрпски

12 ПИТАЊА О КОСОВУ И МЕТОХИЈИ – из угла једног никог

1. септембар 2024.

Јуче је, у низу других установа у које је упала, шиптарска полиција запосела и Институт за српску културу у Лепосавићу, који је 1978. као мултидисциплинарна научна установа основан у Приштини, а онда након 1999. измештен у ову српску средину на Северу. Пише: Др Немања Девић Шта, заправо, значи да су непријатељи “упали“ у неку српску установу на Северу? Наши медији користе најчешће тај термин, који са собом носи претпоставку да су се након “упада“ потом и повукли?! “Упад“, напротив, има сасвим другу конотацију, о којој нико не говори: Шиптари долазе са дугим цевима, плене компјутер и документацију, а затим запечате канцеларију и трајно ликвидирају рад установе. У различитим фазама, то

Девић: Август: месец српског распећа. И васкрса?

20. август 2024.

Српска историја 20. века толико је страдална да готово да нема месеца а да није забележен пример готово библијског страдања и сатирања нашег народа. Много тога је и избледело у колективном памћењу, али сећање на август 1914. у Мачви остало је дубоко урезано у српској души – делом зато што је те злочине потресно описао Арчибалд Рајс, а делом и зато што су их починили “Швабе што говоре нашки“, како је говорио Милутин, књижевни јунак Данка Поповића. А и због размера: места попут мачванског Прњавора у том рату изгубила су и трећину свог становништва. Сећање на геноцидне злочине Бугара у Сурдулици (1915) и Топлици (1917) такође надилазе локална сећања. Када

Немања Девић: Српска мајка

23. јун 2024.

Радојка Ристивојевић је у животу, погледом савременог човека, изгубила све у Великом рату. Пре рата имала је пет синова. Српска мајка – Радојка Ристивојевић из села Кусадак, срез Јасенички, округ Смедеревски. У сутону живота. Са букетом цвећа у рукама. И осмехом на лицу. Сећамо ли се оваквих наших бака, које су нас једноставно училе шта се у животу сме а шта се не сме? Шта је добро, а шта није? Пре него што нам је све постало релативно… И, промислимо о томе како ће изгледати баке наше деце и чему ће их учити. Радојка Ристивојевић је у животу, погледом савременог човека, изгубила све у Великом рату. Пре рата имала је

Немања Девић: Неће да може, уколико претендујемо на опстанак као народ и држава

26. мај 2024.

Све се радом да исправити и променити, но мора да се засучу рукави и ради крвнички, без фолирања. Жртве геноцида над српским народом у НДХ у Другом светском рату, јединим истинским геноцидом на Балкану у 20. веку, ми нисмо пописали. Не зато што су нам браниле Швабе, већ зато што ми то нисмо желели. Имали смо преча посла. И данас најгрлатији ср(е)б(р)ољуби ламентирају над кукавним српством угашеним, а да никад нису сели са старцима из свог села па да бар претресу шта им се у родном месту десило. И 44 године после Тита наше владе и ми сами нисмо отворили досијеа и гробнице и ископали жртве комунизма које често оплакујемо

Немања Девић: Живели равногорци али и мир свим невиним жртвама злочина у Друговцу 29. априла 1944.

30. април 2024.

Који год њихов злочин широм Србије да поменете, они само изнова понављају научену рецитацију и отварају кишобран на ком пише: Вранић и Друговац… Пре 80 година, баш на данашњи дан, 29. априла 1944, четници упадну у село Друговац код Смедерева, које је иначе било као нека локална Сребреница у овом делу Шумадије 43-44. Партизани претходно у том селу побили све гласније неистомишљенике, једном чак и затрли породицу. Онда су одатле почели нападе и на друга села, а у Друговац доводили и сељаке из околних места и ту их убијали. Четници им претили, упадали у село, враћали око за око, чак на крају и преговарали, и ови им стрељали преговарача/е. На

Вучићи из Чипуљића убијени на Јадовну?

24. април 2024.

Прије осам година, Александру Вучићу, тада предсједнику Владе Р. Србије, упутио сам писмо у коме сам навео податке из двотомне студије „Јадовно – Комплекс усташких логора 1941.“ аутора др Ђуре Затезала, који говоре о страдању Срба из села Чипуљић код Бугојна на подручју комплекса логора Госпић – Јадовно – Паг. Међу жртвама, на попису се налазе и имена Анђелка, Илије и Стеве Вучића. Анђелко је дјед садашњег Предсједника Р. Србије. Одговор на писмо није стигао. Преко неких од функционера покушао сам касније исто, неколико пута али узалуд. Данас је на порталу РТ, а многи су портали то пренијели, објављена колумна вриједног историчара др Немање Девића под насловом: „Вучићи из Чипуљића“

Историчар др Немања Девић међу 10% најпродуктивнијих српских научника

21. март 2024.

Ништа од тога није био мој успех, него милост Господа и правда за оне у чије име говорим. У Босни постоји један необичан израз за ничије дете: зове се нахоче. Е ја сам, откад сам уписао Филозофски факултет у Београду био нахоче. И то не зато што немам родитеље, ујаке или кумове, већ зато што они нису седели на утицајним местима. Уз то, нисам био ни Југословен ни комуниста већ изразита супротност свега тога, што такође није баш била згодна околност на једном од последњих упоришта ових липсавајућих идеологија у Србији. До доктората то нисам много осећао, онда се на моја плећа срушила лавина. Тукло је са свих страна, у

НЕМАЊА ДЕВИЋ О СПОМЕН-СОБИ У БРЕГАЛНИЧКОЈ: Дража Михаиловић поново међу Србима

30. октобар 2023.

Љупки су називи улица на међи између Врачара и Звездаре. За разлику од Новог Београда, укорењеног у традицијама Друге Југославије, овде се чешће наилази на топониме и личности који су асоцијације на славно доба Краљевине Србије, с почетка 20. века. И на одавно избледела места из Старе Србије. Ту су, на једном релативно малом простору, и Брсјачка и Прешевска, и Вардарска и Пећка, и Тетовска и Струмичка улица. И – Брегалничка. Брегалничка улица није добила назив тек по притоци Вардара; ради се о реци на којој је, после ослобођења јужних крајева од Турака, забележена и сјајна победа српске војске над Бугарима 1913. године. Ове победе, постигнуте у само годину дана,

Немања Девић: Четири услова за пописивање српских жртава геноцида

29. октобар 2023.

Док не обезбедимо све услове, нећемо имати могућност да се оваквом задатку посветимо као једном од примарних за српску историографију. „Јунацима палим за ослобођење и уједињење српства 1912-1919”, пише на спомен- плочи погинулим Шумадинцима, постављеној у манастиру Благовештење рудничко. Споменик су између два светска рата подигле њихове породице и ратни другови. Дирљив је, јер натпис на белом мермеру говори другачије о циљевима борбе тих војника, него што је то прокламовано у одлукама српске владе (Нишка декларација 1914) и чином уједињења 1918. године. У званичној политици јесте се говорило о „ослобођењу и уједињењу”, али без овог, за нове грађане нове државе, незгодног „српства”. Држава заборава Било би занимљиво прикупити већи број

О вечитој деци Јасеновца

30. април 2023.

Сви медији на српском језику у протеклих неколико дана, баш уочи дана сећања на Јасеновац (немамо празник који се овако зове, већ се ради о обележавању пробоја последњих логораша 22. априла 1945) пренели су вест која би била нека врста сатисфакције жртвама: Музеј жртава геноцида у Београду дошао је у посед спискова деце спасене у мисији Диане Будисављевић. Пише: Немања Девић Речено је да се ради о оригиналним списковима са именима 5.800 деце, углавном српских сирочића са Козаре, за који се мислило да је изгубљен, или уништен, а који прецизно говори о њиховом идентитету и судбини. Зашто су ти спискови данас важни? Смелом акцијом Диане Будисављевић око 12.000 дечака и