Ђурђица Драгаш Архиве - Јадовно 1941.

Ђурђица Драгаш: МАЛА ГОСПОЈИНА

23. септембар 2026.

Срећна нам Мала Госпојина! Живи и здрави били и где год да сте, причајте о Дивоселу! Веровања кажу да ће, ако на Малу Госпојину падне киша, зима бити дуга и хладна. Паде јутрос неколико капи кише, тек толико да замирише…потихо и стидно…на јесен. Рачуна ли се тих неколико капи, питам се. Јел’ пала киша и тамо, у завичају? Хоће ли зима бити хладна и снежна као некад?! Хоће ли белина прекрити дивосељачку пустош , хоће ли снег сакрити трагове зла? И да ли је важно уопште каква ће бити зима кад нема ко да зимује на огњиштима? Кад нема димњака, тих веселих знакова да село живи…да у њему има ко

Ђурђица Драгаш: Не питајте колико нас има

6. септембар 2026.

Наша је крв на класју што зри у касно лето, на кућним праговима где нас нађоше звери.Наш пепео самује на згариштима. Питате колико нас има…Има нас више него вас!!! Са нама спавају нерођена деца и пресахле мајчине груди. Иза нас осташе пуста села, изгубљена стада и неузоране њиве.Из наших костију расте трава по којој газите.Из наших очију побеже небо под којим ходате. Наша је крв на класју што зри у касно лето, на кућним праговима где нас нађоше звери.Наш пепео самује на згариштима. У сваком смо дрвету, листу, цвету, ветру што вам милује лице.У свакој смо капи мирисне кише, у пахуљи што се леди на прозору. Наша душа је у

Ђурђица Драгаш: НЕИЗБРОЈАНИ

29. август 2026.

Много нас је… много више него вас!! Питате колико нас има,тражите нам имена…. Ми смо неизбројани, безимени.Са нама спавају нерођена деца и пресахле мајчине груди.Иза нас осташе пуста села,изгубљена стада и неузоране њиве.Из наших костију расте трава по којој газите.Из наших очију побеже небо под којим ходате. Наша је крв на класју што зри у касно лето, на кућним праговима где нас нађоше звери.Наш пепео самује на згариштима. У сваком смо дрвету, листу, цвету,у пролећу што нас пробудити неће.У свакој пахуљи што се леди на прозору. Наша душа је у камену што га бацате на нас,у свакој грубој речи,у забораву којим нас убијате поново. Ал’ ми вас пратимо, невидљиви, лагани,

Ђурђица Драгаш: КРВ НА КАМЕНУ

24. август 2026.

Посвеђено свим невиним жртвама усташког логора Слана на острву Пагу. Везаше ми камен око врата.Одвуче ме на дно,плаво и самотно.Нестаде ми даха у грудима,заболи ме со на ранама.Ал’ трајаше кратко.Ослободи ме смрт,бела и свечана. Гледам горе ка пучуни.Гледам крвнике.Крваве им очи, крваве им руке, крваво им море.Ал’ не могу ми више ништа,овде на дну где рибе спавају,овде на дну где сањам злаћану њиву, кућицу белуи руке дечје око врата. Не могу ми ништајер мога тела нема више.Не боле ме крвави табани,ишчупани нокти,раздеране груди. Не боли ме ни душа,и њу је смрт родила поново.Да лута,да гледа,Да памти. И појешће море моје тело,кости ће моје постати песак,ал’ душа ће лутати по камену

И Јадран има Плаву гробницу, страшнију од Крфа

15. август 2026.

Шта повезује Видо и Паг и зашто ова острва не би требало да буду места за журке и провод. Вероватно сам један од ретких становника Србије који је грчко море први пут видео тек са четрдесетак година. Током деведесетих било какво море или одмор били су за мене “мисаона именица”, а после, кад сам почела да радим, некад није било времена, а некад доброг плана. Пише: Ђурђица Драгаш Некако ми је стално измицало то путовање, а знатижеља бивала све већа. Коначно су се коцкице склопиле пре пет година. Пошто ми купање и сунчање нису никад били приоритет, одлучила сам се за предсезону и неку врсту ходочашћа. Испунила сам себи давнашњу

Ђурђица Драгаш: Пашка истина о људима и нељудима

14. август 2026.

Данас, ништа на острву Пагу не подсећа на оно зло време, осим два часна крста – на месту логора и масовне гробнице у којој су била тела последње групе логораша. Лето је… време годишњих одмора, путовања, уживања. Друштвене мреже просто горе од фотографија које би требало да потврде све то. Нижу се слике и снимци плажа, залазака сунца, таласа који запљускују изманикирана стопала, књига на препланулим бедрима са морем у позадини. Лепо је, опуштено, лагано… И не бих ја кренула да пишем овај текст да међу тим летњим разгледницама готово свакодневно не виђам и оне са острва Пага у Хрватској. Хвале се многи моји Фејсбук пријатељи прелепим, кристално чистим морем,

Колона

5. август 2026.

Пробудила сам се испод тракторске приколице, прљава и уморна, још мокра од кише која нас је неумољиво прогонила. Под церадом, која је подсећала на оне каубојске кочије, у колони која се није прекидала, грабили смо даље, путем који је водио преко Дрине и Саве, тамо где су нас одавно “терали”! Боже, шта ће бити с нама?!?! Пише: Ђурђица Драгаш У ту непрегледну, несрећну колону стали су векови трајања и борбе. Иако тада није тако изгледало, јасно је данас да нисмо поражени и уништени. Доказ се назирао већ у колони, у радозналим дечјим очима које су вириле испод церада, у плачу беба које су се рађале успут… Сунце је лагано растеривало

Ђурђица Драгаш: Киша суза у Олуји, кад немаш ништа, а имаш све

4. август 2026.

Kиша… Прво летњи пљусак, а онда тешка, досадна река. Kапи које продиру до коже. Увек сам волела кишу. Сећам се како сам, као тинејџерка, с великим кишобраном шетала празним улицама мог града. Мора да су комшије, смерни становници мале варошице, били убеђени да сам помало “сишла с ума”, али ја сам само уживала, удишући мирис капи које су се мешале с асфалтом, лишћем и травом. Сећам се страха, али и узбуђеног ишчекивања кад, после дуге летње суше, “беле куле” (како је моја баба звала градоносне облаке) најаве олују. Лица приљубљеног за прозор гледала сам, потпуно опчињена, како природа руши, ломи, уништава, али и даје нови живот. Радовала сам се знајући

Ђурђица Драгаш: КОЛО

20. јул 2026.

У спомен на српску децу коју су усташе зверски побиле у шуми Машвини на Кордуну 1942. године, а потом их полегле на траву, у круг, у стравично “дечје мртво коло”. КОЛО У колу сам ти мајко остала,небу се предала.И Јована сам за руку држала…док нам руке не одсекоше. У колу сам се с душом растала.Пустила је да одлети.Однео је лептир к теби,к селу нашем, под облаке. Одсече ми крвник кике,плаве попут жита зрелог.Прогута их трава дивља,да израсту, да причају.Плетенице, чаробнице. У колу сам, мајо моја.У колу што се к небу вије.Не боли ме више ништа,осим руке Јовановешто у мојој завек оста. Више: КОЛУМНИСТИ – ПРИЈАТЕЉИ: Ђурђица Драгаш

Ђурђица Драгаш: Ниџо, Велебит те памти, сигурна сам

9. јул 2026.

Драги Ниџо, била сам ти скоро у Смиљану. Било је плаво небо, без облачка. Онако прозрачно и широко како само личко може да буде. Сећаш се сигурно тог неба… сви га са собом по свету носимо. Косила се трава и таласало жито. Мирисало је баш онако како памтиш. Знаш кад личка земља дише…. Зеленио се Велебит плавичасто. Тежак и моћан. Савршен и страшан. Велебит којег у крви и костима носимо, планина што нарасте и отежа од крви наше и костију по утроби његовој расутих. Памти старина све наше тајне, памти и ћути. Како ли је њему Ниџо мој?! Боле ли га ране наше ил’ му живот и смрт дођу на

Ђурђица Драгаш: ЗАВЕТ

3. јул 2026.

Можеш ме газити, нићи ћу опет као трава у пролеће, као цвет после кише. Име ми газиш,крст скрнавиш.Децу ми преклану коровом коровиш. Несоју, јаде… Кућу ми раскриваш,ливаду трњем зацрниш.У јами моје поново затиреш.Са камена име ми бришеш. Несоју, јаде… И божуре ми чизмом газиш.По пољу крваве трагове остављаш.Песму ми браниш,молитву поганиш. Несоју, јаде… Болим те жива,с песмом на уснама.Болим те жива,с миром у срцу,са свећом у рукама. Жари ти очи погане моја хаљина бела.Горе ти дланови крви жељни.Прогони те светло из јаме,мирис земље коју си чемером напојио. Несоју, јаде…. Можеш ме газити,нићи ћу опет.Као трава у пролеће,као цвет после кише.Можеш ми кућу рушити,градићу је опет.Гнездо ћу свити међ’ облацима,у крошњама,са

Ђурђица Драгаш: Песма незаборављених!

29. јун 2026.

Радујемо се вама што носите крст, што певате и плачете у исто време. Ми ћемо увек бити ту и радовати се једни другима јер… ми смо једно… ви над јамом и ми у јами!!! Уједе ме звер, окрвављеним зубима.Растргну ми кожу дивљим канџама. Баци ме у понор…. Падох тихо, нечујно, меко.Узе ме Господ милостиви, ослободи ми тело муке овоземаљске. Лагана и неболна гледала сам из мрака безданог.Гледала сам невиђено, пакао што га људски ум не докучи. Гледала сам децу без очију, жене без утробе, старце без руку…Миловала сам им ране, смиривала јауке, брисала зној са чела.Молила сам Господа да их узме, да однесе бол, да нас сједини. И чуо је

Ђурђица Драгаш: Пустило нас је наше Дивосело да се пронађемо, дотакнемо и радујемо плачући

18. јун 2026.

Спавајте мирно, рођени моји!!! Пронашла сам вас, рођени моји, под зеленим покровом, међу дивљим травама, у шуми израслој из ваших костију. Водило ме срце, рањено и жељно. Водила ме крв ваша што тече мојим венама. Дозивали сте ме, знали сте да вас тражим, у мраку дивосељачком, у муци нашој заједничкој. Знам да сте ми се радовали! Радовала сам се и ја вама! Осетили сте моју руку на вашем хладном узглављу, мој дрхтави пољубац, моје сузе на црној, крвавој земљи дивосељачкој. Смиривали сте моје лудо срце, брисали тугу, радовали се мом животу. Тешили сте ме из своје мрачне, самотне постеље. Препознали сте мој осмех, ватру у очима и белег на левом

Ђурђица Драгаш: Мирисало је Дивосело на јутарњу росу, на јабуке и покошену траву

15. јун 2026.

Силно се намучих пре пар дана покушавајући да, на Гугл мапи, пронађем, бар приближно, место где је некад била наша породична кућа у Дивоселу. Kажем место зато што од куће, после неколико напада хрватске војске почетком 90-их, није остао ни “камен на камену”. Kад у претраживач упишете Дивосело, једино што добијете као резултат је велика зелена пустош. Нема кућа, нема пута, нема ораница… Само зелено “море” које гута све пред собом. Тражила сам, увећавала, покушавала да пронађем неки траг живота према којем би се оријентисала… После много муке, успела сам (бар тако мислим) да некако лоцирам парче зеленог прекривача испод којег би требало да су остаци наше куће. Успут сам

Од Врачара до завичаја – шта сам пронашла чекајући Часни појас Пресвете Богородице

30. мај 2026.

Откад је, пред Спасовдан, стигла вест да ће у Србију, са Свете Горе стићи Часни појас Пресвете Богородице, решила сам да се поклоним овој светињи и целивам је. Стизале су и пре, пред велике празнике, важне реликвије у Београд, али ја никад нисам осетила толику жељу да им се поклоним, да им будем близу. Како су дани одмицали, а редови верника пред Храмом Светог Саве бивали све већи, уздрмала се и моја вера да ћу уопште успети у својој намери. Жеља је и даље била ту, али како ускладити посао и вишесатно чекање, како издржати на сунцу неколико сати у реду који се споро помера… Била сам на корак да