Кнегиња Олга је знала да њен муж често сања убиство краља Александра Обреновића и краљице Драге 1903. Јер, као што је много пута говорио: тада је све почело… Јутро, 14. септембар 1976. године. У најотменијем предграђу Париза, у Неију, у Америчкој болници, у тишини, протичу последњи сати живота српског кнеза Павла Карађорђевића. Прошло је 35 година од када је 27. марта возом напустио Србију. Дан када је изгубио свој положај, своју славу, богатство, Музеј, слике, мир, срећу своје породице… И своју домовину. Али, бесмртност му нико не може узети. Она је педантно похрањена на Колумбија универзитету у Њујорку. У шеснаест кутија налази се 12.000 вредних докумената које је архивирао амерички

Хобтнеров рад, ипак, није штампан још шест година. Сви су почели да му дотурају податке. Влатко Мачек, монархисти око краља Петра, Дражиновци из САД, хрватски и словеначки кругови у Америци, па чак и усамљени Милан Стојадиновић из далеке Аргентине. А, у земљи комунизам. За једног америчког историчара превише конфузије Деветог маја 1945. у Европи је потписан мир. Један од највећих противника Другог светског рата кнез Павле Карађорђевић и даље није био слободан. Своја права чекаће још годину дана – до 1. јуна 1946. када ће и званично постати слободан човек; додуше покраден и непожељан у својој земљи, нимало добродошао у оној коју је носио у срцу – у Британији. У

Контрадикторна сведочанства савременика о „сину“ свих Југословена Јосипу Брозу. Ранковић: Броз у рату више пута западао у велике депресије и био деморалисан Далеке 1961. године, док је Јосип Броз, са најближим сарадницима и неколико значајних угледника, пловећом резиденцијом, бродом „Галеб“ опловљавао афрички континент, Добрица Ћосић, који је био међу њима, записаће: „Богата изражајност лица: час сентиментално, замишљено, интровертно; час претеће, строго и опасно; час ведро и доброћудно. Понекад, као да дрема и за нечим жали. Па блесне претња у зеленкастим очима, пркос, самоувереност. Не показује умор и године. Нисам ни на једном човеку видео такве очи…“ Ових неколико реченица о лидеру друге Југославије, из времена када је Ћосић био његов

Најмодерније пловило тадашње ратне морнарице и понос краљевине југославије, разарач „Загреб“, у историју је ушао као брод на којем се догодило невиђено јунаштво и последњи велики чин отпора пре капитулације Југославије у Другом светском рату. Након неколико дана константног бомбардовања и уласка немачких снага у Београд 12. априла у Штабу немачке Друге армије, потписана је безусловна капитулација Југословенске краљевске војске. У том тренутку, краљ Петар II Карађорђевић и чланови владе већ су побегли у емиграцију, а држава је раскомадана између окупаторских сила и новоформираних марионетских држава. Ипак, пре свега тога, у Бококоторском заливу збио се догађај који је и код непријатеља изазвао дивљење, а код обичног народа наду да ће

Слобода је оно што би хтели по сваку цену да нам одузму, или бар ограниче. Али слобода је нешто што се не продаје и не купује. Слобода је нешто што се без нашег пристанка не може трајно отети. Она може бити узурпирана на одређени период, али од оних верујућих никад неће успети да је одузму. Прави Срби никад неће предати себе и своју част, поготово не за ситне интересе, материјално или паре. Онда када сви будемо полагали своје коначне рачуне добијени интереси, материјално и паре нам неће бити од помоћи, али вера и част хоће. Увек је било оних који водећи се интересима или страхом посустају и прате погрешну стазу.

„Знам да је кнез Слободану Јовановићу изнео опширно стање односа Немачка – Југославија, на шта му је Јовановић одговорио: ‘Па то, онда, није Трипартитни пакт.’ Ово ми је познато отуда што ми је кнез касније једном приликом нагласио. Овакво мишљење Јовановића имало је на кнеза приличан утицај у току даљих преговора са Немцима“, сведочио је министар двора Антић Пуч изведен у четвртак 27. марта 1941. године узроковао је бродолом државног брода. Судбина целог народа и, наравно, појединачне судбине људске добиле су обележја катастрофе. „За време буна, у доба друштвених промена, о праву и суду не треба говорити. Све се руши, све се мења. Један човек замењује другог. Животи висе о

*Фељтон „Истина о последњим данима Краљевине Југославије“ базиран на историјском бестселеру “Кнез Павле, истина о 27. марту”, аутора Миодрага Јанковића и Вељка Лалића Година 1941, 29. март. Министарству иностраних послова. Строго пов бр. 147. Телеграм стиже из Москве. Први пут после пуча јавља се наш амбасадор Милан Гавриловић: „Јављам Вам ради знања. 1. Храброст коју је наш народ показао задивила је све и задобила отворене симпатије. Зато је промена примљена овде у свим круговима необично добро, нарочито у самој влади. О томе сам имао прилике да се за ова два дана потпуно уверим, нарочито после разговора који сам јуче имао с Вишинским, који ћу вам усмено изложити. Они су непрестано

Нови Сад — Квислиншка влада Милана Недића и Недић сносе велику одговорност за Холокауст у Србији, оцењено је на трибини „Јеврејски идентитет, антисемитизам и Холокауст“. Осим тога, како наводе, рехабилитација Недића би била „срамотан и недопустив“ потез. Милован Писари из београдског Центра за истраживање и едукацију о Холокаусту рекао је да су квислиншка влада Милана Недића и сам Милан Недић имали и те како велику одговорност у спровођењу Холокауста и прогону Рома. „Недић је био особа која је током целог рата ширила националсоцијализам и антисемитизам. Влада Милана Недића донела је неколико уредби, међу којима и уредбу о одузимању целокупне имовине Јевреја, а Недићева специјална полиција и жандармерија врло су предано