Деценијама остаци угледних људи из Горњег Поља, Никшића, Пиве и бањско-вучедолске општине чаме у тмини, чекајући своје ослобођење – каже Стеван Вујичић (82). Без обзира на то што сам у поодмаклим годинама, имам снаге, жеље и воље да се спустим у јаму безданицу “Котор” код Видрована и избавим мученичке кости наших часних предака које деценијама чаме у тмини, чекајући своје ослобођење. Реч је о посмртним остацима угледних мештана, племенских првака, свештеника, официра краљевске војске, учитеља из Горњег Поља, Никшића, Голије, Пиве, али и оних из бивше бањско-вучедолске општине, која је данас део никшићког краја. Ово, за “Новости”, казује Стеван Стево Вујичић, из вилушких Долова, вечити спасилац, члан Горске службе спасавања

Чегарски корпус ЈВуО је у маршу ка Јабланичком округу, где је упућен од странке Нишке војне области и Горског штаба 180. да очисти терен од све присутнијих комунистичких банди, које својим деловањем шире страх и панику међу становништвом, често изазивајући сурове репресије окупатора. Претходница Чегарског корпуса је ново формирани 5. јуришни батаљон Сврљишке бригаде, који је придодат 2. Нишкој бригади под командом активног жандармеријског наредника Славка Минића – Џогрдана из Нишевца. Првог децембра 1943. године Kорпус је преко брисаног простора звано место “Аеродром“ прилазио Kосанчићу, не слутећи јаче партизанске снаге споро су напредовали у дугој колони. Међутим, меандри Пусте реке, са шуматовим залеђем скривали су 2. Јужноморавску НО Бригаду и

И, такође, не може Ратко бити херој, а Коча злочинац. Или су обојица хероји, или су обојица злочинци. А можда, истовремено, и једно и друго. Када је Коча Поповић напустио политику (1972), имао сам 13 година. Моја мајка је умела да каже: „Коча је био господин. А Ранковић ми је увек личио на пацова“. Моја мајка, Љиљана (р. Лукачевић, 1937), није се баш разумела у политику, нити се за њу занимала. Само је изражавала расположење ситног престоничког грађанства, према ослободиоцима. Лека је био њихов. Коча, некако, наш. Када је Ранковић умро (1983), сахрана се претворила у масовну политичку манифестацију, која је затресла поредак. Када је, пак, Коча умро (1992), кремиран

И како онда тако и данас. Сви знају и сви ћуте. Ћути држава. Ћути и црква. Недавно је у просторије Веритаса у Београду навратио Драго М. родом из источне Босне, и испричао ми сљедећу причу: Институт за нестале особе БиХ, под претпоставком да се ради о посмртним остацима бошњачких (муслиманских) жртава из деведесетих прошлог вијека, почео је у мају 2015. ексхумацију једне масовне гробнице у рејону Црног Врха у близини мјеста Снагово,  на подручју општине Осмаци, која припада Републици Српској. Међутим, већ на први поглед, по изгледу лешева и по предметима који су нађени међу костима, било је јасно да су лешеви из неког ранијег времена, вјероватно из Другог свјетског

Пред Владу Републике Србије стиже предлог за оснивање Института за очување историјског сећања који је замишљен као заједничко тело Русије и Србије. Циљ је борба против историјског ревизионизма и очување сећања на кључну улогу совјетских, односно руских и српских војника у Другом светском рату. Јер, нападнута је и прошлост Србије и Русије. Иницијатива за формирње Института потекла је од председника Државне думе Руске федерације Вјачеслава Володина, а прихваћена је од стране председнице Скупштине Републике Србије. Институт брани прошлост Србије и Русије Потпредседник Скупштине Србије Ђорђе Милићевић каже за Спуњик да још нису усаглашени сви детаљи око формирања Института, али да очекује да ће ова иницијатива бити подржана у Влади и