Serbian
Armenian
Croatian
Dutch
English
French
German
Greek
Hebrew
Hungarian
Italian
Norwegian
Polish
Russian
Slovenian
Spanish
У овом малом кордунашком селу, Бегово Брдо, усташе су на наjокрутниjи начин убиле 137 српских сељака, наjвише дjеце у старости од 15 година.
Наjвећи злочин починили су 3. априла 1942. године, када jе овим краjем пролазила Павелићева тjелесна боjна под командом Анте Мошкова.
Тада су измасакрирали 121 мушкарца, жена и дjеце. Њих 73 су поклале усташе у шуми Латићкима код села Батноге ископавши под батинама злочинаца сами себи масовну гробницу. Истога дана хватали су српске сељаке код њихових кућа, на њивама и побили их 48 како из ватреног оружjа тако ножевима, батовима и крамповима.
Овим усташама Павелићеве тjелесне боjне коjе су слабиjе познавале насеља дати су за помоћ оружници и дио треће усташке сатниjе с подручjа Цетинграда и Слуња, коjи су добро знали за свако српсконасеље, познавали путеве, па и своjе комшиjе Србе.
Усташа Марко Хрвоjевић из Лађевачког Селишта каже: “Са мном су као водичи били Јосо Моћан, Јосо Циндрић, Миjо Циндрић и Мића Циндрић. Ја сам у селу убио са мотиком, двиjе жене и четворо дjеце. Када сам улазио у кућу жене и дjеца су пошли ван из куће, а Јосо Моћан из Слуња довикнуо jе: “Удри их, маjку им српску!”
Наjприjе сам убио те двиjе жене, а затим четворо дjеце на таj начин што сам их са мотиком ударио у затиљак главе. Жене и дjеца су плакали и молили ме говорећи: “Немоj брате бог ти давао!” Ја на то нисам ништа реагирао него сам наставио са дотуцањем…”
Свjедочанство о масовном усташком злочину над српским сељацима у шуми Латићкама код села Батнога 3. априла 1942. године записао сам у Цетинграду 18. априла 1961. године. Једина коjа jе преживjела све страхоте масовног злочина, тада деветогодишња дjевоjчица Милица Пекеч-Врањеш са сузама у очима с великим болом, сабрала jе снаге и испричала:
“Сjећам се добро раног jутра 3. априла 1942. године, када су нас усташе изненадиле и подигле у сванутак. Дjеца су jош спавала. Циjелу ноћ jа нисам могла спавати, била сам jако плашљива, jер смо увиjек морали бjежати. У моjоj кући било jе тога jутра 11 живота. Повели су нас босе по мразу према Батноги. Довели су нас код Калића врела. Тамо смо нашли и све остале из нашега села коjе су усташе успjеле ухватити. Ту су се договарали гдjе да нас кољу. Нису се могли сложити jер смо били близу врела. Покраj врела. Нашао се Хрват Јуре Крунић коjи jе чувао краве, био jе без десне руке у сељачкоj одjећи. Он jе рекао усташама да нас не кољу покраj врела да он има за нас одређено мjесто у шуми. Моjа баба Михољка и баба Сара нису могле од старости ићи те су тражиле од усташа да их одмах убиjу. Тада су их зликовци одвели мало подаље у грм гдjе су их заклали. Тада су нас усташе окружиле и испред њих као водич на jаму ишао jе Јуре Крунић. Млада жена Јека Пекеч (30) имала jе троjе дjеце, а четврто jе требало сваког дана угледати свиjет.
Стариjа дjевоjчица ишла jе покраj ње, наjмлађу jе носила у наручjу, а треће диjете било jе тако малено да ходати само ниjе могло, а носити га ниjе могла. Риjешио jу jе бриге оваj споменути Јуре Крунић коjи jе застао с чела колоне те узео трогодишњу Соку и бацио jе на jедан равни камен, те узео мотику и ушицама ударио диjете по трбуху коjе jе на мjесту остало мртво. Маjка Јека jе тог момента рекла стариjоj кћери: “Драго, оста нам Сока.” Јуре jе кренуо даље на челу колоне према шуми. Тада су нам наредили да сjеднемо на земљу у jедноj долини. Неки су изjављивали усташама да су прешли са православне на католичку вjеру и да их оставе на животу, али усташе су им рекле: “Оставите ви те потврде то ће вам ваљати.” Говорили нам нису ништа него су почели по групама одводити мало подаље, а Јуре им jе показао мjесто. Подиjелили су нас у пет група. Ја сам била у четвртоj групи. Одредили су двиjе дjевоjке, Љубу Кресоjевић од 17 и Мацу Мркобрад од 19 година, да стоjе покраj jаме и гледаjу што се ради од жена и дjеце. Оне су гледале до посљедњег, онда су и њих двиjе усташе заклале. Моjа стариjа сестра Боjа од 14 година била jе у групи испред мене са нашим братом Николом од годину и по старости коjега jе она носила, а брат Драган од 6 година био jе са мном. Ових двоjе браће дошли су под усташки нож приjе мене, а jа и мали брат Драган одмах иза њих.
Када смо дошли покраj jаме рекли су нам да легнемо потрбушке. Тада jе ишао онаj наш комшиjа-усташа са jедном руком и jош jедан непознат и почели бости ножем по врату. Од никога се ниjе чуо глас иако jе крв кркљала. Вjероватно из разлога што смо били сигурни да ионако идемо у смрт претрнули од страха и патње. Мали Душан Пекеч стар око 10 година скочио jе да бjежи, али на позив злочинаца “Стоj, врати се”, дошао jе и легао покраj jаме. Њега су уболи ножевима неколико пута. Онако исклане и избодене, рукама су бацали у jаму. Мене су узели за леђа и бацили ме на оне мртве. Мене су усташе уболе ножем на пет мjеста иза врата и на два мjеста у подлактицу. Ево погледаjте, професоре Ђуро, убоди ножева виде се и данас, 18. априла 1961. године, а од онда jе прошло 19 година. Познат ће до моjе смрти. Иза мене набацано jе jош неколико покланих. Док су мене усташе боле по врату крв ми jе кркљала на уста и нос. Међутим увиjек сам знала о себи и чак од оног момента када су нас повели размишљала сам да мене заклати не могу. И овог момента док су ме боли по врату и док jе крв текла jа сам размишљала да ћу побjећи. Када су нас све поклали, па и оне двиjе дjевоjке, Љубу и Мацу, тада су jош ножем боцкали све оне коjи су се мицали и давали знак живота. Ја, иако при свиjести, нисам се мицала. »чула сам како говоре: “ Још их има живих.” Након свега, згурале су усташе и оне двиjе дjевоjке у jаму, запjевале и отишле.
Тада сам се jа дигла и сjедила сва у крви на хрпи мртвих и видjела свога брата Драгана покраj себе. Био jе jош жив. Имао jе у устима лишћа и био jе сав крвав. Ја сам му одстранила лишће из уста и питала га: “Би ли могао ићи са мном?”, а он jе дао знак главом да не може. Видjела сам Љубомира Бастаjу како се подигао и из џепа своjе заклане стрине узео нешто куна и питао ме да ли jа идем. Ја сам рекла да идем и кренули смо уза шуму. За нама jе дотрчао моj кум Владо Бастаjа, имао jе девет година, био jе избоден по врату и ребрима. Када смо кренули чули су се гласови живих из jаме. Касниjе смо дознали од неких преживjелих да су два, три дана из те масовне гробнице излазили, а усташе су их хватале и убиjале онако испаћене, израњаване и крваве. Прича се да jе из jаме изашла баба Сока Бастаjа, маjка од преживjелог Владе, била jе избодена и пребиjене ноге и ниjе могла ићи. Зна се да jе моj мали брат Драган изашао из jаме, али су га трећи дан усташе из Батнога убиле и бациле у гноjницу.
Нас троjе смо лутали шумом и изашли у Жалчеву Косу на корито с водом гдjе смо се опрали од крви и дошли у шуму Палеж преко Жрвнице у Вучиjи Јарак. Код моjе куће усташе су нас примиjетиле и пуцале за нама. Ми смо се подигли и бjежали кроз шуму и стигли у село Гоjковац, а затим у Клокоч. Тамо сам нашла маjку и брата Милана коjи су успjели избjећи усташким разбоjницима. У Клокочу су ме неке жене опрале, превиле ране и одсjекле косу. Само су ми партизани у шуми Отрић неком масти намазали ране. Даље сам наставила с осталим српским сељацима бjежати од усташког ножа.” “Милица, какво jе сада ваше здравље?”
“Видите, ниjе тако лоше што сам све доживjела. Понекад када се вриjеме миjења мало ме жига и теже говорим, спориjе и jедем, ваљда ми нешто запиње у грлу. Боjа гласа jе мало другачиjа. За вриjеме ове трагедиjе имала сам девет, а сада имам двадесет и осам година.”
У шуми Латићке код села Батнога усташе су поклале и бациле у jаму српске цивиле села Бегово Брдо 3. априла 1942. године:
1. БастаjаМиле Анка, 10 година
2. Бастаjа Миле Богдан, 5 година
3. Бастаjа Миле Босиљка, 1 година
4. Бастаjа Цвиjета, 55 година
5. Бастаjа Миле Драга, 9 година
6. Бастаjа Петра Драгица, 6 година
7. Бастаjа Миле Душан, 11 година
8. Бастаjа Петра Душан, 5 година
9. Бастаjа Миле Љуба, 3 године
10. Бастаjа Петра Мира, 1 година
11. Бастаjа Миће Мица, 15 година
12. Бастаjа Петра Мица, 10 година
13. Бастаjа Раде Мићо, 43 године
14. Бастаjа Мика, 42 године
15. Бастаjа Петра Милан, 4 године
16. Бастаjа Јанка Миле, 40 година
17. Бастаjа Лазе Миле, 16 година
18. Бастаjа Миће Миле , 15 година
19. Бастаjа Раде Милица, 37 година
20. Бастаjа Јанка Милка, 35 година
21. Бастаjа Миће Петар, 9 година
22. Бастаjа Миће Петар , 2 године
23. Бастаjа Лазе Раде, 19 година
24. Бастаjа Милутина Софиjа, 43 године
25. Бастаjа Тодора Софиjа , 50 година
26. Бастаjа Миће Сока, 17 година
27. Бастаjа Стоjана Станка, 42 године
28. Кресоjа Марка Босиљка, 15 година
29. Кресоjа Марка Даринка, 17 година
30. Кресоjа Марка Драгица, 17 година
31. Кресоjа Марка Душан, 11 година
32. Кресоjа Марка Љуба, 17 година
33. Кресоjа Стоjана Марко, 36 година
34. Кресоjа Марка Мица, 14 година
35. Кресоjа Марка Мила, 9 година
36. Кресоjа Марка Милан, 12 година
37. Кресоjа Марка Милица, 13 година
38. Кресоjа Николе Милка, 38 година
39. Кресоjа Марка Милутин, 5 година
40. Кресоjа Марка Мира, 5 година
41. Кресоjа Марка Нада, 2 године
42. Кресоjа Марка Ненадка, 1 година
43. Кресоjа Марка Ранка, 12 година
44. Кресоjа Марка Станко, 3 године
45. Пекеч Ана, 58 година
46. Пекеч Ђуре Босиљка, 14 година
47. Пекеч Николе Босиљка, 3 године
48. Пекеч Ђуре Драган, 6 година
49. Пекеч Миле Драгица, 20 година
50. Пекеч Николе Драгица, 8 година
51. Пекеч Ђуре Душан, 6 година
52. Пекеч Николе Игњатиjа, година
53. Пекеч Јека, 24 године
54. Пекеч Лазе Миле, 16 година
55. Пекеч Лазе Милка, 13 година
56. Пекеч Стоjана Милка, 44 године
57. Пекеч Лазе Никола, 18 година
58. Пекеч Сара, 60 година
59. Пекеч Сока, 3 год, 2 године
61. Мркобрад Мица, 19 година
62. Мркобрад Мила, 46 година
63. Мркобрад Никола, 44 године
64. Павковић Драган, 4 године
65. Павковић Драгица, 15 година
66. Павковић Душан, 4 године
67. Павковић Ђуро, 6 година
68. Павковић Петар, 6 година
69. Вулетић Аница, 66 година
70. Деjановић Милан, 2 године
71. Банда Сара, 21 година
72. Мазињанин Драгица, 34 године
73. Пекеш Ђуро, 40 година
Напомена: Од броjа 60 до броjа 73 су жртве, српски сељаци из села: Делић Пољане, Горње Жрвнице, Полоjслог Вароша, Рушевице, Сноса. Њих су усташе похватале у доласку до шуме, поклали их и бацили у масовну гробницу Латићкама, гдjе и данас почиваjу 73 жртве усташког геноцида.
Истога дана тj. 3. априла 1942. усташе су из ватреног оружjа, ножевима и крамповима усмртиле код њихових кућа у истом селу Бегово Брдо:
1. Бастаjа Михаjла Босиљка, 34 године
2. Бастаjа Раде Босиљка, 16 година
3. Бастаjа Раде Драган, 4 године
4. Бастаjа Миће Љуба, 22 године
5. Бастаjа Раде Љуба, 2 године
6. Бастаjа Цвиjана Мара, 15 година
7. Бастаjа Раде Михаjло, 64 године
8. Бастаjа Михаjла Миле, 45 година
9. Бастаjа Раде Никола, 10 година
10. Бастаjа Раде Петар, 20 година
11. Бастаjа Раде, 45 година
12. Бастаjа Илиjе Раде, 39 година
13. Бастаjа Петра Стана, 45 година
14. Бастаjа Стеван, 60 година
15. Мазињанин Мила, 44 године
16. Мазињанин Раде, 50 година
17. Пекеч Драгана Богдан, 2 године
18. Пекеч Раде Цвиjан, 60 година
19. Пекеч Миливоjа Гоjко, 3 године
20. Пекеч Симе Мићо, 31 година
21. Пекеч Раде Мила, 44 године
22. Пекеч Симе Миливоj, 11 година
23. Пекеч Николе Милка, 23 године
24. Пекеч Васе Милка, 35 година
25. Пекеч Николе Мира, 9 година
26. Пекеч Раде Никола, 42 године
27. Пекеч Раде Никола, 7 година
28. Пекеч Петра Раде, 41 година
29. Пекеч Софрениjа Раде, 50 година
30. Пекеч Симе Ранка, 17 година
31. Пекеч Никола Сара, 40 година
32. Пекеч Васиља Саво, 60 година
33. Пекеч Лазе Симо, 50 година
34. Пекеч Ане Душан, 16 година
35. Пекеч Раде Ђуро, 40 година
36. Пекеч Николе Сока, 5 година
37. Пекеч Раде Станка, 45 година
38. Пекеч Васиља Василиjа, 52 година
39. Пекеч Јанка Драгић, 38 година
40. Пекеч Николе Бранко, 4 године
41. Вукелић Миладина Даница, 13 година
42. Вукелић Радована Драгиш, 9 година
43. Вукелић Миливоjа Јека, 20 година
44. Вукелић Драгића Милан, 50 година
45. Вукелић Јанка Милка, 3 године
46. Вукелић Радована Сара, 2 године
47. Вукелић Радована Спасоjа, 10 година
48. Вукелић Раде Стоjа, 5 година
Извор: Ђуро Затезало „Радио сам своj сељачки и ковачки посао“ – свjедочанства геноцида. СКПД Просвjета, Загреб 2005.
One Response
Душан Буковић:
СВЕДОЧАНСТВО МИЛАДИНА ВУЈИНОВИЋА О ПОКОЉУ СРБА У ГУДОВЦУ КОД БЈЕЛОВАРА 16 АПРИЛА 1941 ГОДИНЕ
Не улазећи ни у какве коментаре, Миладин Вујиновић овако приказује покољ Срба у Гудовцу код Бјеловара 16 априла 1941 године у брошури коју је објавио под насловом „Први хрватски масовни злочин“, где између осталог стоји:
Миладин ВУЈИНОВИЋ
Први хрватски злочин – КРВАВА БЕЛОВАРСКА КРАЈИНА – Дело хрватске сељачке странке у Гудовцу
„Да је небо лист књиге бијеле,
Сиње море дивит од мастила,
не би се наши јади описали…“
Народна
О хрватским злочинима писано је доста у српској слободној штампи, а и књиге су о томе издаване на српском и страним језицима. Но, нико ни до данас нигде не осуди, већ, шта више, данас су у најприснијој сарадњи: усташе, комунисти и Хрватска сељачка странка у борби против српског народа, зато сам решио да за српске родољубе јавно сведочим, износећи злочине Хрвата, које сам видео и преживео у Беловарској крајини, а што би употпунило свеукупну документацију о тим нељудима.
Захвалан са Српској нородној одбрани у Аустралији, која је одобрила штампање овог мог сведочанства. Посебну захвалност дугујем људима око Српског Гласника, који не жалећи труда ставише ову жалосну, али истиниту документацију српској јавности до знања.
…
У среду, предвече 16 априла 1941 године, на два дана пре капитулације Краљевске југословенске војске пред силама осовине Немачком и Италијом, залазило је сунце за пролистале лугове у долини реке Чесме, а беловарску крајину, између Било Горе, Калник планине и Мославачке Горе, покрише сиво оловни облаци; са првим мраком на Беловарском крајином пада тамна ноћ.
Док су српска села гудовачке општине: Мало Кореново, звано Бостон и Мала Србија, Велико Кореново, Гудовац, Пргомељ, Раич. Клокошевац, Станчић, Тук и Бреза утонули у немо доба ноћи, Хрвати су поставили страже на свим прилазима Беловару и на свим прелазима реке Велике од пруге Загреб – Беловар до ушћа Велике у реку Чесму. По свим поменутим селима Хрвати су поставили страже и запосели путеве, и те исте ноћи ПОХВАТАЛИ још у постељама 197 Срба и 1 Српкињу Љубицу Проданић из села Доњи Гудовац кућни број 28.
Из села Болч, општина Фаркашевац, одведени су у Гудовац свештеник Бранко Брзин, учитељ Стеван Ивановић, звонар цркве Св. Недеље у Болчу Јово Шиљак, Ђуро и син му Мисирача, звани „Ђаја“, отац и брат тршћанске попадије Милке, која је заклана у Трсту 1943 г. Са мужем свештеником др. Петром Војновићем, богослов сарајевске богословије Милорад Шиљак из Шарампова у Болчу ухваћен је у Гудовцу у кући Милана Проданића, Свештеник, учитељ и богослов били су сва српска интелигенција у тој околини.
Хрвати су свим похватаним Србима саопштили да их они воде да положе присегу (заклетву) поглавнику и домовини хрватској! …
Похватане Србе чували су Хрвати у затворима општине, школе и биртији „КОД Мојчана“ у Гудовцу.
Док су једни држали блокаду целе гудовачке општине, други су копали раку на Гемајди – општинска ливада у Гудовцу, поред леве обале Плавнице уздуж друма Беловар – Загреб.
Дан је пролазио. Из Загреба је дошао у Гудовац, на позив унијата, Марка Павлешића из Пргомаља, поглавников хрватски војсковођа Славко Кватерник.
Чим је стигао Славко Кватерник отпочело је извођење Срба из затвора, везани по двоица заједно и сви заједно између двојице конопцем. Цикош, Хрват – загорац из Рашча у Гудовцу, прочитао је Србима СМРТНУ ПРЕСУДУ у име злочиначке „државе“ хрватске!
Срби су потерани на Гемајду. Гонило је на сваког везаног Србина, са сваке стране пута, по два Хрвата са ножевима на пушкама у ставу за клање.
На Гемајди, Славко Кватерник и Унијат Мирко Павлешић су да се Стеви Вуксану, јунаку са Балкана, извади живом срце! Јер је Стева био српски добровољац и носилац ордена: двоглави Бели Орао добијен у Церској битци и Карађорђеве Звезде са мачевима, добијене на Кајмакчалану, где је Стеван био рањен у стомак, држећи левом руком да му црева не испадну, док је десном руком изнео из бугарског рова живог бугарског официра-капетана и бацио га пред ноге Араљу Александу. Краљ Александар назвао је Стеву „Јунак са Балкана“, ставио му је Крађорђеву Звезду на груди, а цео II Гвоздени пук извршио је Стевану Вуксану поздрав у парадном маршу-дефилеу.
Хрватски доглавник питао је Стеву где му је стајала Звезда – Стеван одговара: „на српском срцу“, а затим громко узвикну: „Живела Небеска Србија“.
Славко Кватерник је био пренеражен, али се прибрао, ипак, и опсовао Стевану МАТЕР СРПСКУ. Стеван Вуксан му, попут Обилића и Принципа, достојанствено и хладно одговара: „ТИ НИКАДА НЕЋЕШ УБИТИ СРПСКОГ ЈУНАКА, О КОМЕ ЋЕ СРПСКЕ КЊИГЕ ПИСАТИ“…
Кад Стевану извадише срце, Цикош је командовао – ПОКОЉ!
Два тешка митраљеза проламали су долину Чесме. Срби су покошени по ногама, а затим рањени клани: недоклани бацани су у гроб, посути тоном неугашеног креча и многи још живи затрпани земљом! Србин Љубомир Швагоња из Малог Коренова – „Мала Србија“; отац три детета, тражио је од својих комшија да га живог не сахрањују – али су га они живог у гроб бацили и затрпали! Један Србин из села Брезе, рањен у руку, успео је, под окриљм ноћи, да побегне. Доцније је заклан у свом селу за време рата, када су хрватски војници поклали све старце и бабе.
Сутрадан су Хрвати исти посао обавили у селу Фаркашевцу, пустошећи села: Болч, Доњи МАрковац, Иванчани, Вукшинац, Српска Капела, Стара Капела, Хабјановац, Хагањ, Глог, Реметинац, Зворник и Жавниц. САмо из села Болч-а одвели су 30 Срба. Рачуне им је покварила Српкиња девојка, ћерка бележника Гвозденчевића (и данас жива) из Гудовца.
У рану зору 18 априла 1941 године отишла је, по цену живота, у Беловар да затражи заштиту, за Србе, од Немаца. Јер Хрвати, огрезли у крв хтели су све поклати до српског пилета – детета! Говорила је немачки као интелектуалка. Командант немачког гарнизона у Беловару, непознатог чина и имена, за кога се доцније утврдило да је и он Србин из Лужице, саслушао је девојку, па је у борним колима одјурио у Гудовац, 5 км. Од Беловара, видео раку, крв и креч на Гемајди, узео секцију и одјурио у Фаркашевац. Ту је распустио све Србе да иду кућама. Потом се вратио у Гудовац, пустио из затвора Српкињу Љубицу Проданич, која је чекала покољ са осталим Српкињама.
НЕМАЦ ЈЕ РАЗОРУЖАО ОКО 500 Хрвата. Он је наредио Хрватима да ископају Србе из гроба, што су „независно-државници“ без поговора послушали и лешеве ископали. Срби су били на Гемајди поређани као снопље. Овај је Немац наредио да се Срби пренесу у црквену порту цркве Св. Петра у Гудовцу, где се сахрањени у 5 заједничких гробница.
Немац је Хрватима одржао говор и рекао: „Две године сам у рату. Био сам на свим фронтовима на Западу. Овако што нисам ни чуо ни видео“… Запретио је да че све кривце извести пред војни суд. Но, тога је дана дефакто призната, од Немаца, „Независна Држава Хрватска“!
Немци су покољ Срба у Гудовцу назвали „Усташко дело код Беловара“ – што одговара истини и не. Ако је Хрват и усташа једно те исто, онда је овај назив тачан. Ако поред усташа има и Хрвата, онда злочин најмање припада усташама. Он је само дело Хрватске Сељачке Странке. Јер син Стјепана Радића – Владимир писаће у „Новој Хрватској“ бр. 135 од 12 јуна 1942 у чланку „Дом и Домовина“ следеће: „У главним стварима, у темељним начелима усташки наук није стварно ништа друго него наук Стјепана Радића“, па наставља, „да се под Поглавниковим мудрим вођством изводи наук браће Радића“.
(Овај цитат наведосмо само ради оних Срба који још увек мисле, па чак и исповедају да постоји разлика између усташа и Хрвата – што не одгара истини, и што је то убиствено за Србе).
У општини Гудовац било је око 2500 домова, од којих 60% српских. На дан 17 априла 1941, било је ту око 500 усташа и око 1000 хрватских домова. Тада усташка војна формација није ни постојала, те се лако да закључити да је злочин у Гудовцу дело Хрвата и њихове ХСС, којој су припадали сви Хрвати, изузев појединаца, лево крило комунистичке партије, средина Мачековци, а десно крило усташе.
Усташе и Хрватска сељачка странка
Из даљих излагања ће се видети зашто сек. ХСС Јурај Крњевић није дозвољавао, за време рата, да југословенска влада осуди усташке злочине, а као претседник ХСС је у блиској и искреној сарадњи са још из рата освештаним савезом усташе – комунисти.
Унијат Мирко Павлешић, првак ХСС и лични пријатељ Влатка Мачека и администратора крижевачке бискупије др. Јанка Шимрака, организовао је злочин још пре рата. Он је и даривао креч да се поспе по Србима…
У име ХСС обећао је сваком Хрвату аграрни минимум од 20 јутара обрадиве земље, са једном српском кућом, под условом да се највиђенији Срби покољу, Он је Србе распоредио у 3 категорије:
најбогатије поубијати, средње иселити на Косово (тако су Хрвати звали Србију), сиромашнијима одсећи реп, прекрстити на унију.
По овим селима, на очиглед власти 1939, организовани су хрватски сељачки судови. Срби осуђени на смрт поклани су у Гудовцу, док је Србе у Фаркашевској општини спасао Немац. У Болчу је одржано суђење Србима у кући Славинића, и пресуде им нису скриване.
Имање најбогатијег Србина у Гудовцу, Емила Маргетића, било је додељено команданту покоља Цикошу, који је био и пре рата командант Хрватске сељачке заштите општине Гудовачке. Цикош је лично заклао Емила Маргетића и сина му.
Имање Ђуре Мисираче из Болча било је додељено шокцу Марку Боговићу, а имање Емила Мисираче – „Ђаја“ из Северина – Мала Србија, Подравцу Зделару. Загорац Никола Писачић из Доњег Вуксиновца, и данас је жив, обилазио је ливаде најбогатијег Србина у Вуксинцу Милана Пиале, уживао у лепоти Милановог имања и мерио од врбе до врбе што ће бити његово – и то обично недељом када је био доон!Подравац се хвалио „Ђаји“ да ће то за који дан бити његово и да он „Ђаја“ не треба да се мучи.
И данас, када прођете беловарском крајином, сваки Србин вам може и зна рећи име свог наследника Хрвата, коме је још пре рата ХСС обећала његово имање…
Хрватски комунисти, кадкад спомену и Гудовац. У књизи тзв. „Борбени пут 32 дивизије“, кобајаги намењен у историјске сврхе, пишу да је народ загребачке области, где убрајају и Беловарску крајину, био од првог дана рата „одлучно антифашистички“ настројен…
Југословенска политика и Срби
Поред криминалаца Хрвата за злочин у Гудовцу, постоје и други кривци „ВИСОКА ЈУГОСЛОВЕНСКА ДРЖАВНА ПОЛИТИКА“, која је обезглавила све Србе, те нису били у могућности ни да бране државу, ни да себе саме од злочина спасу и сачувају. Неколико примера ради потврде наше тезе неће бити од штете.
Срби су у Беловарској крајини клани и пре рата! Након хрватског злочина 1936 године Керестинцу.
Србин Томо Пиале из Вуксинца к. бр. 6, заклан је у хрватском загорском селу Цуговац 1936 године. Загорци су Тому исекли и мртвоме ставили уд у уста. Тому је брат Никола покупио у поњаву.
Србину Васи Предраговићу родом из Шуменчана, Шокци из села Липовца, још живом испевали песму: „Липовчани село је на гласу, још имамо да убијемо Предраговић Васу“. Васо је убијен из заседе у кукурузу, враћајући се моторцикломиз Беловара.
Србин Љубомир Горановић из Хабјановца задављен је испред села Скрињара, враћајући се са пијаце Св. Ивана Забна. И ако се је знало ко је путовао са Љубомиром у друштву југословенска истрага никад није сазнала ко је задавио Љубомира, као и ко је убио Васу Предраговића!!!
Србин Божо Кесић из Кабла, заклан је косом. Србин Цвјиановић из Шумечана убио се сам опкољен у кући, да не падне жив Хрватима у руке.
У околини Чазме избодена је ножевима Анка Миљанац у авлији. Србин лугар Предраговић убијен је у шуми. Србин Ђуро Смртић из Војног крижа отишао је у шуму Жутице, разбили су му главу тупим предметима. Србин Миле Косановић убијен је у авлији тупим предметом…
На очиглед југословенских власти, Хрвати су још 1938, а нарочито од 1939 разоружавали Србе…
Скоро три деценије прохујаше од тог страшног дана. Широм Српства мало је Срба који већ данас знају где су Хрвати извршили ПРВИ МАСОВНИ ЗЛОЧИН у доба злочиначке „државе“ хрватске. Јер у Југославији из разлога „братства и јединства“ није дозвољено о томе писати – да неко неби увредио Хрвате!
Нека овај скроман прилог за историју, послужи као допуна документацији о раду злочинаца Хрвата, а и као опомена људима из српског јавног и политичког живота – шта треба и смеју да раде.
Април 1970
Аустралија
Милеадин ВУЈИНОВИЋ (Види: Миладин Вујиновић, ПРВИ ХРВАТСКИ МАСОВНИ ЗЛОЧИН, „Службени Гласник“, Аделаиде – Edwardstown, S. Australia, 10 мај 1970, Орган СНО у Аустралији).