Jovo Bajić: ZLOČINI HRVATA U DONjEM MALOVANU I ĆURKOVOM DOLU POD CINCAROM

DONjI MALOVAN,  22. APRIL 1942. – SVEDOČENjE MOMČILA DUVNjAKA[1]

Tokom prve ratne zime kupreški Hrvati pravili su plan o upadu u Donji Malovan, srpsko selo na Kupreškoj visdoravni. Italijanska vojska, u čijoj se proširenoj okupacionoj zoni nakratko našla i Kupreška visoravan, procenila je da se bez gubitaka neće moći održati na ovom prostoru pa je u decembru 1941. godine napustila Kupres i povukla se u Duvno. Dok su držali Kupres, Italijani su, kao i u ostalim delovima novoformirane okupacione zone, i ovde razvlastili hrvatsku vlast, raspustili vojne i policijske jedinice, obezbedili slobodu kretanja.  U Kupres  su u to vreme  dolazili i Srbi iz okolnih sela gde su mogli da kupe so i druge kućne potrepštine.

Odlasku Italijana iz Kupresa prethodio je 28. novembra 1941. godine napad srpskih ustanika na jednu njihovu kolonu nedaleko od Donjeg Malovana, u tesnacu Stržanj na putu Livno – Kupres. U tom napadu  većinu ustanika činili su Malovčani koji su tada, zaplenili  dosta oružja i municije.[2]

Ostavši bez italijanskog nadzora, kupreški Hrvati pravili su planove kako da se, kad se dignu snegovi, obračunaju sa srpskim ustanicima, i stave pod kontrolu Kuprešku visoravan. Odlučili su da prvo počnu od Donjeg Malovana. Pripremajući se za ovaj pohod, Kuprešani su se obratili Šujičanima predlažući im da zajednički napadnu Donji Malovan.

Ali u Šujici, selu četiri kilometra udaljenom od Malovana, u kome su tada uglavnom živeli rimokatolici, nisu našli saveznike za ovaj zločin. Izvesno vreme pre ovog događaja, grupa srpskih ustanika iz susednog sela Baljci, predvođena Božom Miškovićem, u gluvo doba noći neopaženo je ušla u centar Šujice, došunjala sa do crkve i župnog doma i iz postelje digla šujičkog fratra i zapretila mu da će, ukoliko se u Baljcima ili okolnim naseljima nešto desi nekom Srbinu ili srpskoj porodici, sve će to Šujičanima biti vraćeno ravnom merom. „Čuvajte vi nas, čuvaćemo i mi vas“ – rekli su šujičkom fratru.[3] Šujičani su razumeli ovo upozorenje, nisu se odazvali pozivu kupreških Hrvata da zajednički 22. aprila napadnu Donji Malovan, ukazujući Kuprešanima da se može upasti u Malovan, zapaliti kuće, pobiti žene i decu, ali će se mnogi muškarci izvući, pa će se onda na isti način osvetiti.

Kupreški Hrvati su odlučili da sami krenu u pohod na Donji Malovan. U vreme kada su se iza ponoći 22. aprila[4], posle blagoslova  otinovačkog župnika fra Mirka Radoša,[5] pod komandom natporučnika Adalberta Mikoljija[6], uputili u Donji Malovan, donji deo Kupreškog polja, naspram Malovana, zbog topljenja snegova, bio je pretvoren u jezero. Korito rečice Milač i ponori na dnu polja nisu mogli da prime tako velike vode što su se slivale sa okolnih planina. Odlučeno je da se nastupa padinama planine Malovana.  Određeni su vodiči koji su poznavali teren, među kojima je bilo Hrvata iz gornjomalovanjskog zaseoka Ćemalić.

U to vreme, plašeći se da ih kupreški Hrvati ne iznenade, Srbi iz Donjeg i Gornjeg Malovana, organizovali su noćne  straže koje su motrile na Kupres. Ali toga jutra, 22.  aprila, stražari nisu bili na stražarskim mestima. Uzdali su se Malovčani da će ih u slučaju napada iz Kupresa štititi partizanski odred „Stari Vujadin“, čiji su komandni i borački sastav uglavnom činili Livnjaci, a porodice nekih od njih mirno su u to vreme živele u Livnu. Nekoliko desetina pripadnika ovog odreda, dok su im seljaci obezbeđivali hranu, boravilo je u Malovanu i njegovoj okolini. Te noći, uoči napada Kuprešana, odred je bio na Malom Malovanu, ali Livnjaci ni metka nisu ispalili na Kuprešane.[7] Krećući se šumovitim padinama planine Malovan, Kuprešani su sa istočne i jugoistočne strane opkolili selo koje je spavalo,  pritajeni u šumi čekali su svitanje i  trenutke kada se sve vidi, kada Malovčani ustanu iz postelja, kada su svi na okupu u svojim domovima.

Prvi na redu bio je najveći zaselak i Kupresu najbliži zaselak, Marića dolina, u kojoj je pored tri najbrojnija roda: Marića, Duvnjaka i Kolonja bila po jedna kuća Kozomara, Ulsa (rimokatolika) i Šušnjara (Šešuma).[8] O ovom događaju, onako kako ga je on video svojim dečijim očima svedočio nam je Momčilo Duvnjak, a to što je video i zapamtio upotpunio je pričanjem majke Boje i još nekih srodnika.[9]   Toga jutra on je izgubio oca Simu (1900) i strica Milana (1902), dva brata na čijoj je slozi i umeću počivala porodična zadruga u kojoj se on rodio. 

Toga jutra koje je ličilo na sva prethodna, prema svedočenju Momčila Duvnjaka, čeljad u kući Duvnjaka u Marića dolini bila su na nogama. Domaćin Simo te noći spavao je u bajti koju su Duvnjaci, zajedno sa komšijom Stankom Marićem, poznatom po nadimku Stanko Veliki, podigli iznad sela u šumi Malovanjci u koju bi se mogli skloniti u slučaju da hrvatska vojska iz Kupresa napadne i spali selo. U bajtu je doneseno nešto hrane, posuđa i pokrivke. A da bi se to sve sačuvalo od ljudi i divljih životinja, svake noći je neko noćivao u bajti. Kada je počelo da svanjiva, Simo se sa sekirom na ramenu uputio prema kući. Njegov brat Milan tada je izjavio ovce iz tora i usmerio ih prema ispaši na Poljani, Velikom raskršću i Malovanjcima.

Pre nego što se toga 22. aprila razdanilo, prema svedočenju Momčila Duvnjaka, kupreški Hrvati su čekali u šumi iznad sela da se razdani pa da iznenada upadnu u selo, pokolju i pobiju njegove stanovnike, a zgrade spale. Prvi je naoružane Hrvate nadomak kuća primetio Stojan Kolonja Brego, u strahu je potrčao prema najbližoj zgradi, Duvnjakovoj štali. Hrvati nisu na njega pucali bojeći se da ne uzbune selo u koje još nisu bili ušli. U međuvremenu Brego je utrčao u štalu, legao u jasle i pokušao da se prekrije slamom. Primetila su ga deca koja su već bila napolju, koja su pomislila da se on sa njima igra žmurke, pa su počela da ga traže po štali.

Prvi Srbin koji je toga jutra dopao u ruke Hrvatima bio je Bogoljub Marić koji je bio zaklan, ali mu koljač nije sasvim prerezao grkljan, pa je živeo još nekoliko dana. Iza sebe je ostavio ženu Jokicu i troje dece. Kod tora su Kuprešani iznenadili i ubili i Božu Marića Bobana. Ništa ne sluteći, Simo Duvnjak se sa sekirom na ramenu iz bajte na Malovnjaku uputio kući. Kad je izašao iz šume na čistinu, neko ga je pozvao po imenu. On stao o okrenuo se, sa puškom u ruci prilazio mu je stari znanac, Hrvat iz Zlosela, Frane Tokić.[10]

Duvnjaci su bili imućna porodica koja je držala dosta stoke,  pa su u vreme sezonskih radova, kosidbe, vršidbe i seče drva, bili potrebni nadničari, a među nadničarima bio je i Frane Tokić. Poslove je i nadnicu ugovarao sa Simom. Često je u kući Duvnjaka obedovao za porodičnom sofrom. Frane je prišao Simi, istrgao mu sekiru iz ruku, a onda ga sečivom udario po glavi, od snažnog udarca lobanja se rasprsla. Kada su ukućani i komšije malo kasnije prišli  obezglavljenom lešu, po čakširama išaranim gajtanima, ručnom radu njegove žene Boje, zaključili su da je to Simo Duvnjak.

Koji trenutak kasnije, čistinom prema kući Duvnjaka natrčao je Simin mlađi brat Milan, koji je, primetivši Kuprešane, ostavio ovce i požurio da obavesti ukućane da beže iz kuće. Videći da će mu Milan, koga je takođe dobro poznavao, umaći, Frane Tokić ga je ubio iz puške. Zatim je, što se čulo u Marića dolini, doviknuo nekom od svojih saboraca: „Ubio sam dva brata Duvnjaka“.[11] Posle pucanja iz puške Frane Tokića Marića dolinom i Donjim Malovanom  razleglo se naricanje. Najglasnije su bile jetrve Boja i Trimuna, supruge Sime i Milana Duvnjaka. Muškarci su, neki su se u to vreme dizali iz postelja, dograbili oružje, istrčali iz kuća, zauzeli položaje na najpogodnijim čukama, oglasile su se i njihove puške i mitraljezi.

Kupreški Hrvati odjednom su se našli u klopci, a obruč oko njih se sve više stezao. Zahvatila ih je panika, počeli su u neredu da se povlače prema Kupresu. Naoružani Malovčani bili su im za petama, ne dozvoljavajući im da se svi povuku padinama planine Malovana. Ispred nekih od njih se isprečilo jezero stvoreno otapanjem snega, nije im bilo drugog izlaza nego da zagaze u duboku hladnu vodu. Sa suprotne, istočne strane potopljenog kupreškog polja, iz pravca Rilića, zapucali su srpski ustanici Rilićke čete, koji su se u to vreme zatekli u blizini. U jednom izveštaju koji je iz Kupresa upućen višoj komandi hrvatske vojske pominje se da je u tom pohodu na Donji Malovan  poginuo jedan hrvatski vojnik, da su trojica ranjena, a da se kao nestali vode šestorica: Branko Barišić – Kraljević, Rifat Mikara, Izet Brčić, Fikro Mandžuka, Ivan Krstanović i Marko Lozančić.[12]

Istoga dana Malovčani su u seoskom groblju sahranjivali svoje mrtve. Nije bilo vremena za izradu drvenih sanduka, poginule su uvijali u ponjave i polagali u grobnice. Toga dana, tako je zapamtio Momčilo Duvnjak, Donji Malovan je nadletao avion.

ĆURKOV DÔ POD CINCAROM, 6. MART 1943. Dok je bila u Kupresu, poslednji zločin većih razmera Crna legija je 6. marta 1943. godine počinila u Ćurkovom dolu na padinama planine Cincar, kada je ubijeno 17 Srba civila, uglavnom iz obližnjeg kupreškog sela Malovan i glamočkog sela Dolac. Svedok ovoga zločina bio je Momčilo Duvnjak.[13]

Posle zločina koji su Crna legija i Kupreška bojna 28. jula 1942. godine počinile u Gornjem Malovanu, kada je spaljeno ovo srpsko selo i ubijeno 85 njegovih žitelja,[14] bilo je očigledno da će se hrvatska vojska iz Kupresa usmeriti na susedni Donji Malovan. Dogodilo se to nekoliko dana kasnije, na Ilindan, 2. avgusta. Žitelji Donjeg Malovana, poučeni onim što se desilo u Gornjem Malovanu, preselili su se u staje u Hrbinama, ili u novopodignute bajte u okolnim šumama. Hrvatska vojska, pristigla iz Kupresa, opkolila je u rano ujutro selo u kome je zatekla i ubila jedan broj civila. Prema spisku žrtava fašističkog terora koji je sačinio Janko Rudić, tada je ubijeno 15 civila iz porodica Duvnjak, Kolonja, Marić i Rađen.[15] Uporedo sa ubistvom civila, paljeno je selo, kada je izgorelo 96 kuća za stanovanje i veliki broj štala i ostalih pratećih zgrada.[16]

Kako se približavala zima, udovica Boja Duvnjak, sa sedmogodišnjim sinom Momčilom bila je prisiljena da utočište potraži u roditeljskom domu u glamočkom selu Dolac gde su živela trojica njene braće Ercega. Ali ni u ovom selu nije bilo bolje, Crna legija, na čelu sa komandantom Rafaelom Bobanom, vođena  glamočkom muslimanskom milicijom kojom je komandovao Đulaga Đuga upala je u decembru 1942. godine u Dolac i spalila ga, a među pobijenim Srbima bilo je i Ercega.[17]

U vreme kada se dogodio ovaj zločin u Ćurkovom dolu pod Cincarom prostor jugozapadne Bosne, Kupreškog, Glamočkog, Livanjskog i Duvanjskog polja bio je ratno poprište, gde je udružena nemačka i italijanska vojska, u sadejstvu sa oružanom silom Nezavisne Države Hrvatske, u takozvanoj Četvrtoj ofanzivi,  nastojala da na tim prostorima opkoli i uništi partizansku vojsku, potiskujući je prema dolini Neretve. Sa partizanima se kretao veliki broj ranjenika i srpskih izbeglica iz Banije, Korduna i Bosanske Krajine. U ovim krajevima smenjivale su se mnoge vojske, vodile se borbe i u zbegovima je stradao srpski narod.[18]

Posle Siminog i Milanovog ubistva, porodična zadruga Duvnjaka u Marića dolini se izdelila na tri dela. Boja, supruga Simina, i njen sin Momčilo ostali su sami.[19] Već krajem 1942. godine  bili su primorani da utočište nađu u glamočkom selu Dolac, kod Bojine braće Ercega. Pridružio im se i mladić Đuro Duvnjak, sin Bojinog devera Milana Duvnjaka. I na Glamočkom polju  srpski narod je stradao kao i na Kupreškoj visoravni, sela su bila spaljena, a hrvatska vojska koju su činili domaći muslimani i rimokatolici, uz podrške koje su pristizale iz Livna, izvršila je pokolje po srpskim selima. Teško se mogao naći krov pod kojim se mogla prezimiti duga i hladna zima.

Utočište su našli u šumi Ćurkov dô pod planinom Cincar, gde je od brvana, od sirove jelove građe, bila podignuta velika bajta bez prozora.[20] Imala je samo vrata i na sredini veliko ognjište na kome je stalno gorela vatra i gde se spremala hrana, uglavnom krompir. U bajti je na drvenim trupcima uzdignutim od zemlje bilo više od dvadeset ležajeva – palača gde su preko sirovih drvenih prečki postavljene postelje od jelovog granja, a našla se i poneka pokrivka.  Na malenom proplanku ispred bajte bio je drvljanik. U šumi su muškarci sekli drveće za ogrev i donosili ga pred bajtu i tu cepali, a cepanice su ložene na ognjištu na kome je stalno gorela vatra i koje je grejalo bajtu.

U to vreme, početkom marta 1943. godine ne samo vrhovi nego i Cincar je bio pod snegom. Ništa nije ukazivalo da će se taj dan, 6. mart, razlikovati od prethodnih dana. Minule noći u bajti je konačilo 22 čeljadi uglavnom iz obližnjeg glamočkog sela Doca i  iz kupreškog sela Malovana. Mladić Đuro Duvnjak, čijeg su oca Milana i strica Simu kupreški Hrvati pre nepunu godinu ubili na kućnom pragu u Donjem Malovanu, u tom trenutku cepao je drva. Niko od Srba koji su boravili u bajti nije primetio da se po tragu, po ranije utabanoj prtini koja je vodila iz Hrbina, približavala Crna legija i Kupreška bojna koje su iz Kupresa krenule preko Blagaja i Hrbina, gde su ubijali i palili sve što im se našlo na putu, a onda su se prema nekom njihovom planu vojnih operacija zaputile prema Glamočkom polju.

Do bajte u Ćurkovom dolu dovela ih je prtina. Neopaženo su prišli bajti i opkolili je sa svih strana. Prvo su kraj drvljanika ubili Đuru Duvnjaka. Na vratima bajte zatekla se devojčica Milica Erceg, ćerka jednog od Bojine braće iz Doca. Čim je pukla prva puška, ona je počela da beži kroz šumu, za njom su legionari osuli paljbu, ali nisu uspeli da je pogode. Pred bajtom se zatekao i Malovčak Rade Marić Šadun, oženjen iz glamočkog sela Dragnić, koji je, takođe, među prvima ubijen. Čim se razlegao prvi pucanj, većina Srba mahinalno se sklonila u bajtu. Boja Duvnjak, koja je prema kazivanju njenog sina Momčila, bila snalažljiva žena, gurnula je ispod palača u najtamnijem uglu bajte sina Momčila, zatim, bratanca,  Miću Ercega i njegovu sestru Anđu. Potom se i ona zavukla ispod jedne od palača. Hrvati su naredili da svi iz bajte izađu napolje, na sneg, a zatim su oni koji su se skrili ispod palača, čuli rafalnu paljbu.

Kada je paljba prestala, na vratima bajte čuo se glas: „Da zapalimo?“ Neko je odgovorio: „Šta ćeš paliti, kada se budemo vraćali biće ponovo puno pa ćemo ih opet pobiti.“ Posle toga po glasovima koji su se udaljavali moglo se zaključiti da hrvatska vojska odlazi. Tišinu koja je potom zavladala zapomaganjem je prekinuo čovek koji se pojavio na vratima bajte: „Čuje li me iko da mi dâ nož da se zakoljem!“ Bio je to čovek iz Doca koji je živeo sa njima u bajti sa prezimenom Radić (njegovog imena se Momčilo Duvnjak nije mogao setiti).[21] 

Mićo Erceg, koji je bio sakriven ispod palače, prepoznao ga je po glasu i javio mu se, upozoravajući ga: „Ćuti, možda će nas ustaše čuti pa će nas  pobiti.“ Čovek sa vrata takođe je prepoznao Miću po glasu: „Mićo, dragi brate, daj mi nož da se prekoljem, nema od mene ništa, moj stomak je rasporen, moja su crijeva ispred bajte.“

Četvoro preživelih, mali Momčilo Duvnjak, njegova  majka Boja i dvoje Ercega, Mićo i Anđa, izvukli su se ispod palača. Prvi je napolje izašao Momčilo, koji je na snegu ispred bajte video leševe, pored svakoga leša crvenila se velika mrlja krvi. Seća se da je povikao: „Mama, vidi krv!“ Majka ga je povukla za ruku i odvela na stranu: „Ti svašta gledaš“. Malo kasnije, odnekle iz šume pojavio se jedan mladić iz obližnjeg Doca i prišao rasporenom Radiću: „Tata, tebe su zaklali“. Ranjenik je jeknuo: „Bolje bi bilo da jesu, nego što su me ovako ostavili“. Umro je nešto kasnije u velikim mukama.

[1] Momčilo Duvnjak (1936) sin je Sime i Boje, koja je bila rodom iz porodice Erceg iz glamočkog sela Dolac. Njegovo detinjstvo obeležio je rat i teška ratna stradanja. Posle ubistva oca Sime i strica Milana porodična zadruga Duvnjaka iz Marića doline se podelila. Posle 2. avgusta 1942. godine, kada je Crna legija spalila Donji Malovan, Momčilova majka Boja otišla je sa sinom kod braće u glamočko selo Dolac, koje je uskoro u decembru te 1942. godine spalila Crna legija.  Od hladne, snežne zime  1943. godine sa još dvadesetak Srba iz Malovana i Doca ciču zimu proveli su  jednoj velikoj bajti izgrađenoj u šumi pod planinom Cincarom. Tu ih je 3. marta zatekla Crna legija i Kupreška bojna kada je ubijeno 17 civila. Kraj rata dočekao je u glamočkom selu Docu, gde mu je 1945. godine umrla majka Boja. Pošto je ostao sam, ujaci su ga dali u dom za ratnu siročad u Glamoču, odatle je premešten u Livno, pa onda u Ljubljanu, Kamnik, Travnik da bi 1953. godine dospeo u Jajce. Bio je darovit dečak, škola mu je dobro išla, studirao je mašinstvo, najveći deo radnog veka proveo je u vojnoj industriji druge Jugoslavije. Bio je u timu koji je konstruisao čuveni jugoslovenski tenk M – 84. Posle  raspada jugoslovenske države preselio se u London.

O dva zločina hrvatske vojske koji su se dogodili 22. aprila u Donjem Malovanu i 6. marta u Ćurkovom dolu pod planinom Cincar svedočio nam je 25. oktobra 2010. godine u Zemunu.

[2] U toj akciji  zaplenjeno je „5 teških mitraljeza ’breda’,  5 sanduka municije, tri sanduka ručnih bombi, 4 pištolja, 32 puške, 25 ćebadi, 30 šatorskih krila i mnoge druge opreme.“ Jovo Bajić, Malovanjski četnički odred Dušana Duvnjaka Delijića, Beograd, 2006, str. 36 – 39; Izvod iz izveštaja komande 6. armijskog korpusa od 19. decembra 1941. Komandi 2. armije o borbama na području Kupresa, Trebinja i Bileće upućen Komandi 6. armijskog korpusa, Štab, operativno odeljenje, Zbornik podataka i dokumenata o Narodnooslobodilačkom ratu naroda Jugoslavije  Vojnoistorijskog instituta, Tom XII, knjiga 1, Beograd, 1969, str. 687; Rafael Brčić – Mile Bogovac, Livanjski kraj u revolucionarnom narodnom pokretu i Narodnooslobodilačkoj borbi, Livno, 1978, str. 180 – 181. 

[3] Kazivanje beogradskog  pravnika Neđe Velemira (1943 – 2016???), rođenog u Baljcima.

[4] Pored ovog datuma,  22. aprila, u presudi kupreškom ustaškom zločincu Franji Čičku pominje se da se napad na Donji Malovan desio 23. aprila, a po spisku žrtava sela Donjeg Malovana Janka Rudića to se desilo 24. aprila 1942. godine.  

[5] Dokumenti o protunarodnom radu i zločinima jednog dijela katoličkog klera, Zagreb 1946, str. 214.  

[6] Mladenko Kumović, Poreklo, migracije i stradanja Srba sa Kupresa, Novi Sad, 1996, str. 272.

[7] Bajić, Malovanjski četnički odred Dušana Delijića Duvnjaka, 40 – 42; Brčić – Bogovac, 184 – 185.

[8] Inž. J. Popović, Ljetni stanovi (naselja) na planini Hrbljini, Glasnik Zemaljskog muzeja Kraljevine Jugoslavije, Sarajevo, 1939, str. 61 – 62, preuzeo iz Kupreškog sabornika, 2 – 3, Beograd – Novi Sad, 2006, str. 292 – 294.

 [9] Duvnjaci iz Marića doline iz koje su braća Simo (1900), i Milan (1902) nisu bili u krvnom srodstvu sa Duvnjacima iz malovanjskih zaselaka Janjkići i Jovića kraj. Prema porodičnom predanju oni su se u drugoj polovini osamnaestoga veka doselili u Malovan sa Duvanjskog polja, iz sela Brišnika odakle je i čuveni hajduk Mijat Tomić sa čijim su srodnicima, tako kaže porodično predanje, bili rodbinski vezani. Sa Duvanjskog polja, po kome su dobili novo prezime – Duvnjak, doselili su se u Donji Malovan. Prvo su im begovi, vlasnici zemlje, ustupili jedno selište na Poljani, posle su preseljeni u obližnju Marića dolinu. Preživeli su kugu koja je harala ovim krajevima u drugoj polovini druge decenije devetnaestoga veka. Zapamćeno je da im je pretka Petra, koji je bio lovac, u šumi na Malovanu ubio medved. Tokom Prvog svetskog rata Austrougarska je mobilisala dvojicu Duvnjaka iz ove porodice, jedan od njih se nije vratio iz rata, o njegovoj sudbini porodica nikada nije bila obaveštena. Koliko je bila ugledna ova porodica, potvrđuje i podatak da se Simina ćerka Ruža 1940. godine udala za Svetislava Popovića Krilu, sina najuglednijeg kupreškog Srbina, Lukijana Popovića.

[10] Frano Tokić, sin Ivanov, (1906 – 1944) iz Zlosela poginuo je u Travniku,  Kupres u Drugom svjetskom ratu 1941 – 1945, prikupio Nediljko Zrno, Kupres (nije navedena godina izdanja, knjiga je štampana posle 1997, str. 102 i 143.

[11] Prema neobjavljenom Spisku žrtava fašističkog terora sa prostora Kupreške visoravni koji je sačinio Janko Rudić, u ovom napadu hrvatske vojske na Donji Malovan pored Sime i Milana Duvnjaka ubijeni su još Marić Marka Simo, Marić Marka Risto, Marić Stojana Milan, Marić Bože Boško, Marić Mitra Ilija. 

[12] Bajić, Malovanjski četnički odred, 39 – 42; Brčić – Bogovac, 185.

[13] Svedočenje Momčila Duvnjaka zabeležili smo  25. oktobra 2010. u Zemunu.

[14] Jovo Bajić, Zločini Crne legije i Kupreške bojne krajem jula 1942. godine nad kupreškim Srbima iz Odžaka i Gornjeg Malovana, Srpska slobodarska misao, god HH, br. 1 – 3,  januar – jun, Beograd, 2019, str. 138 – 152.

[15] U neobjavljenom spisku žrtava fašističkog terora iz Donjeg Malovana Janka Rudića navedeno je da su 1. avgusta 1942. godine ubijeni: Duvnjak Stoja, žena Momirova, i njenih troje dece čija imena nisu navedena,  Duvnjak Zorka, supruga Ljubina i njeno dete čije ime nije navedeno, Kolonja Anđa, žena Ilijina, Marić Stana, žena Simina i njenih troje dece čija imena nisu navedena, Marić Stana, žena Markova, Marić Boja, žena Davidova i njeno maloletno dete, Rađen Ilije Pero, Rađen Grozda, žena Ilijina, i Rađen  Pere  Đorđe.

[16] Kosta Duvnjak, Hronika kupreškog sela Donji Malovan, Novi Sad, 2008, str. 400 – 401.

[17] Federalna Bosna i Hercegovina, Zemaljska komisija za utvrđivanje zločina okupatora i njihovih pomagača, Odluka o utvrđivanju zločina okupatora i njihovih pomagača, zločinac: Boban, Rafail – Rafo, ustaška „Crna legija“, komandant ustaški general, Arhiv Jugoslavije, Fond 110, br. 3390, str. 6.

[18] Deveta krajiška brigada, zbornik sjećanja, Kupres, 1979, str. 130 – 148.

[19] Bojina ćerka Ruža živela je u Vukovsku, selu koje nije bilo daleko od Malovana, ali vesti o njoj u tim ratnim vremenima gotovo da i nije bilo. Nisu znali kroz kakva je stradanja Ruža prolazila kada su joj partizani, samo zbog toga što je bio iz popovske kulačke porodice, ubili muža Svetislava, zatim su odlučili da zatru celu porodicu, koja se te 1943. godine spasla bekstvom u Duvno, a odatle su otišli u izbeglištvo u Slavoniju, Jovo Bajić, Kupreška ognjišta, zborišta i zgarišta, Beograd, 2019,  str. 184 – 188, 200 – 208.

[20] Kazivanje Momčila Duvnjaka.

[21] Prema spisku žrtava iz glamočkog sela Doca to bi mogao biti Radić (Gavre) David (1910) ili Radić (Stevana) Rade (1911). Obojica su ubijena 1943. godine. Sin ovog stradalnika Marko preživeo je rat završio je ekonomski fakultet i živeo je i radio u Sarajevu, Glamoč u narodnooslobodilačkom ratu i revoluciji 1941 – 1945, sjećanja, Glamoč, 1990, str. 565; svedočenje Momčila Duvnjaka.