Јово Бајић: ЗЛОЧИНИ ХРВАТА У ДОЊЕМ МАЛОВАНУ И ЋУРКОВОМ ДОЛУ ПОД ЦИНЦАРОМ

ДОЊИ МАЛОВАН,  22. АПРИЛ 1942. – СВЕДОЧЕЊЕ МОМЧИЛА ДУВЊАКА[1]

Током прве ратне зиме купрешки Хрвати правили су план о упаду у Доњи Малован, српско село на Купрешкој висдоравни. Италијанска војска, у чијој се проширеној окупационој зони накратко нашла и Купрешка висораван, проценила је да се без губитака неће моћи одржати на овом простору па је у децембру 1941. године напустила Купрес и повукла се у Дувно. Док су држали Купрес, Италијани су, као и у осталим деловима новоформиране окупационе зоне, и овде развластили хрватску власт, распустили војне и полицијске јединице, обезбедили слободу кретања.  У Купрес  су у то време  долазили и Срби из околних села где су могли да купе со и друге кућне потрепштине.

Одласку Италијана из Купреса претходио је 28. новембра 1941. године напад српских устаника на једну њихову колону недалеко од Доњег Малована, у теснацу Стржањ на путу Ливно – Купрес. У том нападу  већину устаника чинили су Маловчани који су тада, запленили  доста оружја и муниције.[2]

Оставши без италијанског надзора, купрешки Хрвати правили су планове како да се, кад се дигну снегови, обрачунају са српским устаницима, и ставе под контролу Купрешку висораван. Одлучили су да прво почну од Доњег Малована. Припремајући се за овај поход, Купрешани су се обратили Шујичанима предлажући им да заједнички нападну Доњи Малован.

Али у Шујици, селу четири километра удаљеном од Малована, у коме су тада углавном живели римокатолици, нису нашли савезнике за овај злочин. Извесно време пре овог догађаја, група српских устаника из суседног села Баљци, предвођенa Божом Мишковићем, у глуво доба ноћи неопажено је ушла у центар Шујице, дошуњала са до цркве и жупног дома и из постеље дигла шујичког фратра и запретила му да ће, уколико се у Баљцима или околним насељима нешто деси неком Србину или српској породици, све ће то Шујичанима бити враћено равном мером. „Чувајте ви нас, чуваћемо и ми вас“ – рекли су шујичком фратру.[3] Шујичани су разумели ово упозорење, нису се одазвали позиву купрешких Хрвата да заједнички 22. априла нападну Доњи Малован, указујући Купрешанима да се може упасти у Малован, запалити куће, побити жене и децу, али ће се многи мушкарци извући, па ће се онда на исти начин осветити.

Купрешки Хрвати су одлучили да сами крену у поход на Доњи Малован. У време када су се иза поноћи 22. априла[4], после благослова  отиновачког жупника фра Мирка Радоша,[5] под командом натпоручника Адалберта Микољија[6], упутили у Доњи Малован, доњи део Купрешког поља, наспрам Малована, због топљења снегова, био је претворен у језеро. Корито речице Милач и понори на дну поља нису могли да приме тако велике воде што су се сливале са околних планина. Одлучено је да се наступа падинама планине Малована.  Одређени су водичи који су познавали терен, међу којима је било Хрвата из горњомаловањског засеока Ћемалић.

У то време, плашећи се да их купрешки Хрвати не изненаде, Срби из Доњег и Горњег Малована, организовали су ноћне  страже које су мотриле на Купрес. Али тога јутра, 22.  априла, стражари нису били на стражарским местима. Уздали су се Маловчани да ће их у случају напада из Купреса штитити партизански одред „Стари Вујадин“, чији су командни и борачки састав углавном чинили Ливњаци, а породице неких од њих мирно су у то време живеле у Ливну. Неколико десетина припадника овог одреда, док су им сељаци обезбеђивали храну, боравило је у Маловану и његовој околини. Те ноћи, уочи напада Купрешана, одред је био на Малом Маловану, али Ливњаци ни метка нису испалили на Купрешане.[7] Крећући се шумовитим падинама планине Малован, Купрешани су са источне и југоисточне стране опколили село које је спавало,  притајени у шуми чекали су свитање и  тренутке када се све види, када Маловчани устану из постеља, када су сви на окупу у својим домовима.

Први на реду био је највећи заселак и Купресу најближи заселак, Марића долина, у којој је поред три најбројнија рода: Марића, Дувњака и Колоња била по једна кућа Козомара, Улса (римокатолика) и Шушњара (Шешума).[8] О овом догађају, онако како га је он видео својим дечијим очима сведочио нам је Момчило Дувњак, а то што је видео и запамтио употпунио је причањем мајке Боје и још неких сродника.[9]   Тога јутра он је изгубио оца Симу (1900) и стрица Милана (1902), два брата на чијој је слози и умећу почивала породична задруга у којој се он родио. 

Тога јутра које је личило на сва претходна, према сведочењу Момчила Дувњака, чељад у кући Дувњака у Марића долини била су на ногама. Домаћин Симо те ноћи спавао је у бајти коју су Дувњаци, заједно са комшијом Станком Марићем, познатом по надимку Станко Велики, подигли изнад села у шуми Маловањци у коју би се могли склонити у случају да хрватска војска из Купреса нападне и спали село. У бајту је донесено нешто хране, посуђа и покривке. А да би се то све сачувало од људи и дивљих животиња, сваке ноћи је неко ноћивао у бајти. Када је почело да свањива, Симо се са секиром на рамену упутио према кући. Његов брат Милан тада је изјавио овце из тора и усмерио их према испаши на Пољани, Великом раскршћу и Маловањцима.

Пре него што се тога 22. априла разданило, према сведочењу Момчила Дувњака, купрешки Хрвати су чекали у шуми изнад села да се раздани па да изненада упадну у село, покољу и побију његове становнике, а зграде спале. Први је наоружане Хрвате надомак кућа приметио Стојан Колоња Брего, у страху је потрчао према најближој згради, Дувњаковој штали. Хрвати нису на њега пуцали бојећи се да не узбуне село у које још нису били ушли. У међувремену Брего је утрчао у шталу, легао у јасле и покушао да се прекрије сламом. Приметила су га деца која су већ била напољу, која су помислила да се он са њима игра жмурке, па су почела да га траже по штали.

Први Србин који је тога јутра допао у руке Хрватима био је Богољуб Марић који је био заклан, али му кољач није сасвим пререзао гркљан, па је живео још неколико дана. Иза себе је оставио жену Јокицу и троје деце. Код тора су Купрешани изненадили и убили и Божу Марића Бобана. Ништа не слутећи, Симо Дувњак се са секиром на рамену из бајте на Маловњаку упутио кући. Кад је изашао из шуме на чистину, неко га је позвао по имену. Он стао о окренуо се, са пушком у руци прилазио му је стари знанац, Хрват из Злосела, Фране Токић.[10]

Дувњаци су били имућна породица која је држала доста стоке,  па су у време сезонских радова, косидбе, вршидбе и сече дрва, били потребни надничари, а међу надничарима био је и Фране Токић. Послове је и надницу уговарао са Симом. Често је у кући Дувњака обедовао за породичном софром. Фране је пришао Сими, истргао му секиру из руку, а онда га сечивом ударио по глави, од снажног ударца лобања се распрсла. Када су укућани и комшије мало касније пришли  обезглављеном лешу, по чакширама ишараним гајтанима, ручном раду његове жене Боје, закључили су да је то Симо Дувњак.

Који тренутак касније, чистином према кући Дувњака натрчао је Симин млађи брат Милан, који је, приметивши Купрешане, оставио овце и пожурио да обавести укућане да беже из куће. Видећи да ће му Милан, кога је такође добро познавао, умаћи, Фране Токић га је убио из пушке. Затим је, што се чуло у Марића долини, довикнуо неком од својих сабораца: „Убио сам два брата Дувњака“.[11] После пуцања из пушке Фране Токића Марића долином и Доњим Малованом  разлегло се нарицање. Најгласније су биле јетрве Боја и Тримуна, супруге Симе и Милана Дувњака. Мушкарци су, неки су се у то време дизали из постеља, дограбили оружје, истрчали из кућа, заузели положаје на најпогоднијим чукама, огласиле су се и њихове пушке и митраљези.

Купрешки Хрвати одједном су се нашли у клопци, а обруч око њих се све више стезао. Захватила их је паника, почели су у нереду да се повлаче према Купресу. Наоружани Маловчани били су им за петама, не дозвољавајући им да се сви повуку падинама планине Малована. Испред неких од њих се испречило језеро створено отапањем снега, није им било другог излаза него да загазе у дубоку хладну воду. Са супротне, источне стране потопљеног купрешког поља, из правца Рилића, запуцали су српски устаници Рилићке чете, који су се у то време затекли у близини. У једном извештају који је из Купреса упућен вишој команди хрватске војске помиње се да је у том походу на Доњи Малован  погинуо један хрватски војник, да су тројица рањена, а да се као нестали воде шесторица: Бранко Баришић – Краљевић, Рифат Микара, Изет Брчић, Фикро Манџука, Иван Крстановић и Марко Лозанчић.[12]

Истога дана Маловчани су у сеоском гробљу сахрањивали своје мртве. Није било времена за израду дрвених сандука, погинуле су увијали у поњаве и полагали у гробнице. Тога дана, тако је запамтио Момчило Дувњак, Доњи Малован је надлетао авион.

ЋУРКОВ ДÔ ПОД ЦИНЦАРОМ, 6. МАРТ 1943. Док је била у Купресу, последњи злочин већих размера Црна легија је 6. марта 1943. године починила у Ћурковом долу на падинама планине Цинцар, када је убијено 17 Срба цивила, углавном из оближњег купрешког села Малован и гламочког села Долац. Сведок овога злочина био је Момчило Дувњак.[13]

После злочина који су Црна легија и Купрешка бојна 28. јула 1942. године починиле у Горњем Маловану, када је спаљено ово српско село и убијено 85 његових житеља,[14] било је очигледно да ће се хрватска војска из Купреса усмерити на суседни Доњи Малован. Догодило се то неколико дана касније, на Илиндан, 2. августа. Житељи Доњег Малована, поучени оним што се десило у Горњем Маловану, преселили су се у стаје у Хрбинама, или у новоподигнуте бајте у околним шумама. Хрватска војска, пристигла из Купреса, опколила је у рано ујутро село у коме је затекла и убила један број цивила. Према списку жртава фашистичког терора који је сачинио Јанко Рудић, тада је убијено 15 цивила из породица Дувњак, Колоња, Марић и Рађен.[15] Упоредо са убиством цивила, паљено је село, када је изгорело 96 кућа за становање и велики број штала и осталих пратећих зграда.[16]

Како се приближавала зима, удовица Боја Дувњак, са седмогодишњим сином Момчилом била је присиљена да уточиште потражи у родитељском дому у гламочком селу Долац где су живела тројица њене браће Ерцега. Али ни у овом селу није било боље, Црна легија, на челу са командантом Рафаелом Бобаном, вођена  гламочком муслиманском милицијом којом је командовао Ђулага Ђуга упала је у децембру 1942. године у Долац и спалила га, а међу побијеним Србима било је и Ерцега.[17]

У време када се догодио овај злочин у Ћурковом долу под Цинцаром простор југозападне Босне, Купрешког, Гламочког, Ливањског и Дувањског поља био је ратно поприште, где је удружена немачка и италијанска војска, у садејству са оружаном силом Независне Државе Хрватске, у такозваној Четвртој офанзиви,  настојала да на тим просторима опколи и уништи партизанску војску, потискујући је према долини Неретве. Са партизанима се кретао велики број рањеника и српских избеглица из Баније, Кордуна и Босанске Крајине. У овим крајевима смењивале су се многе војске, водиле се борбе и у збеговима је страдао српски народ.[18]

После Симиног и Милановог убиства, породична задруга Дувњака у Марића долини се изделила на три дела. Боја, супруга Симина, и њен син Момчило остали су сами.[19] Већ крајем 1942. године  били су приморани да уточиште нађу у гламочком селу Долац, код Бојине браће Ерцега. Придружио им се и младић Ђуро Дувњак, син Бојиног девера Милана Дувњака. И на Гламочком пољу  српски народ је страдао као и на Купрешкој висоравни, села су била спаљена, а хрватска војска коју су чинили домаћи муслимани и римокатолици, уз подршке које су пристизале из Ливна, извршила је покоље по српским селима. Тешко се могао наћи кров под којим се могла презимити дуга и хладна зима.

Уточиште су нашли у шуми Ћурков дô под планином Цинцар, где је од брвана, од сирове јелове грађе, била подигнута велика бајта без прозора.[20] Имала је само врата и на средини велико огњиште на коме је стално горела ватра и где се спремала храна, углавном кромпир. У бајти је на дрвеним трупцима уздигнутим од земље било више од двадесет лежајева – палача где су преко сирових дрвених пречки постављене постеље од јеловог грања, а нашла се и понека покривка.  На маленом пропланку испред бајте био је дрвљаник. У шуми су мушкарци секли дрвеће за огрев и доносили га пред бајту и ту цепали, а цепанице су ложене на огњишту на коме је стално горела ватра и које је грејало бајту.

У то време, почетком марта 1943. године не само врхови него и Цинцар је био под снегом. Ништа није указивало да ће се тај дан, 6. март, разликовати од претходних дана. Минуле ноћи у бајти је коначило 22 чељади углавном из оближњег гламочког села Доца и  из купрешког села Малована. Младић Ђуро Дувњак, чијег су оца Милана и стрица Симу купрешки Хрвати пре непуну годину убили на кућном прагу у Доњем Маловану, у том тренутку цепао је дрва. Нико од Срба који су боравили у бајти није приметио да се по трагу, по раније утабаној пртини која је водила из Хрбина, приближавала Црна легија и Купрешка бојна које су из Купреса кренуле преко Благаја и Хрбина, где су убијали и палили све што им се нашло на путу, а онда су се према неком њиховом плану војних операција запутиле према Гламочком пољу.

До бајте у Ћурковом долу довела их је пртина. Неопажено су пришли бајти и опколили је са свих страна. Прво су крај дрвљаника убили Ђуру Дувњака. На вратима бајте затекла се девојчица Милица Ерцег, ћерка једног од Бојине браће из Доца. Чим је пукла прва пушка, она је почела да бежи кроз шуму, за њом су легионари осули паљбу, али нису успели да је погоде. Пред бајтом се затекао и Маловчак Раде Марић Шадун, ожењен из гламочког села Драгнић, који је, такође, међу првима убијен. Чим се разлегао први пуцањ, већина Срба махинално се склонила у бајту. Боја Дувњак, која је према казивању њеног сина Момчила, била сналажљива жена, гурнула је испод палача у најтамнијем углу бајте сина Момчила, затим, братанца,  Мићу Ерцега и његову сестру Анђу. Потом се и она завукла испод једне од палача. Хрвати су наредили да сви из бајте изађу напоље, на снег, а затим су они који су се скрили испод палача, чули рафалну паљбу.

Када је паљба престала, на вратима бајте чуо се глас: „Да запалимо?“ Неко је одговорио: „Шта ћеш палити, када се будемо враћали биће поново пуно па ћемо их опет побити.“ После тога по гласовима који су се удаљавали могло се закључити да хрватска војска одлази. Тишину која је потом завладала запомагањем је прекинуо човек који се појавио на вратима бајте: „Чује ли ме ико да ми дâ нож да се закољем!“ Био је то човек из Доца који је живео са њима у бајти са презименом Радић (његовог имена се Момчило Дувњак није могао сетити).[21] 

Мићо Ерцег, који је био сакривен испод палаче, препознао га је по гласу и јавио му се, упозоравајући га: „Ћути, можда ће нас усташе чути па ће нас  побити.“ Човек са врата такође је препознао Мићу по гласу: „Мићо, драги брате, дај ми нож да се прекољем, нема од мене ништа, мој стомак је распорен, моја су цријева испред бајте.“

Четворо преживелих, мали Момчило Дувњак, његова  мајка Боја и двоје Ерцега, Мићо и Анђа, извукли су се испод палача. Први је напоље изашао Момчило, који је на снегу испред бајте видео лешеве, поред свакога леша црвенила се велика мрља крви. Сећа се да је повикао: „Мама, види крв!“ Мајка га је повукла за руку и одвела на страну: „Ти свашта гледаш“. Мало касније, однекле из шуме појавио се један младић из оближњег Доца и пришао распореном Радићу: „Тата, тебе су заклали“. Рањеник је јекнуо: „Боље би било да јесу, него што су ме овако оставили“. Умро је нешто касније у великим мукама.

[1] Момчило Дувњак (1936) син је Симе и Боје, која је била родом из породице Ерцег из гламочког села Долац. Његово детињство обележио је рат и тешка ратна страдања. После убиства оца Симе и стрица Милана породична задруга Дувњака из Марића долине се поделила. После 2. августа 1942. године, када је Црна легија спалила Доњи Малован, Момчилова мајка Боја отишла је са сином код браће у гламочко село Долац, које је ускоро у децембру те 1942. године спалила Црна легија.  Од хладне, снежне зиме  1943. године са још двадесетак Срба из Малована и Доца цичу зиму провели су  једној великој бајти изграђеној у шуми под планином Цинцаром. Ту их је 3. марта затекла Црна легија и Купрешка бојна када је убијено 17 цивила. Крај рата дочекао је у гламочком селу Доцу, где му је 1945. године умрла мајка Боја. Пошто је остао сам, ујаци су га дали у дом за ратну сирочад у Гламочу, одатле је премештен у Ливно, па онда у Љубљану, Камник, Травник да би 1953. године доспео у Јајце. Био је даровит дечак, школа му је добро ишла, студирао је машинство, највећи део радног века провео је у војној индустрији друге Југославије. Био је у тиму који је конструисао чувени југословенски тенк М – 84. После  распада југословенске државе преселио се у Лондон.

О два злочина хрватске војске који су се догодили 22. априла у Доњем Маловану и 6. марта у Ћурковом долу под планином Цинцар сведочио нам је 25. октобра 2010. године у Земуну.

[2] У тој акцији  заплењено је „5 тешких митраљеза ’бреда’,  5 сандука муниције, три сандука ручних бомби, 4 пиштоља, 32 пушке, 25 ћебади, 30 шаторских крила и многе друге опреме.“ Јово Бајић, Маловањски четнички одред Душана Дувњака Делијића, Београд, 2006, стр. 36 – 39; Извод из извештаја команде 6. армијског корпуса од 19. децембра 1941. Команди 2. армије о борбама на подручју Купреса, Требиња и Билеће упућен Команди 6. армијског корпуса, Штаб, оперативно одељење, Зборник података и докумената о Народноослободилачком рату народа Југославије  Војноисторијског института, Том XII, књига 1, Београд, 1969, стр. 687; Рафаел Брчић – Миле Боговац, Ливањски крај у револуционарном народном покрету и Народноослободилачкој борби, Ливно, 1978, стр. 180 – 181. 

[3] Казивање београдског  правника Неђе Велемира (1943 – 2016???), рођеног у Баљцима.

[4] Поред овог датума,  22. априла, у пресуди купрешком усташком злочинцу Фрањи Чичку помиње се да се напад на Доњи Малован десио 23. априла, а по списку жртава села Доњег Малована Јанка Рудића то се десило 24. априла 1942. године.  

[5] Документи о протународном раду и злочинима једног дијела католичког клера, Загреб 1946, стр. 214.  

[6] Младенко Кумовић, Порекло, миграције и страдања Срба са Купреса, Нови Сад, 1996, стр. 272.

[7] Бајић, Маловањски четнички одред Душана Делијића Дувњака, 40 – 42; Брчић – Боговац, 184 – 185.

[8] Инж. Ј. Поповић, Љетни станови (насеља) на планини Хрбљини, Гласник Земаљског музеја Краљевине Југославије, Сарајево, 1939, стр. 61 – 62, преузео из Купрешког саборника, 2 – 3, Београд – Нови Сад, 2006, стр. 292 – 294.

 [9] Дувњаци из Марића долине из које су браћа Симо (1900), и Милан (1902) нису били у крвном сродству са Дувњацима из маловањских заселака Јањкићи и Јовића крај. Према породичном предању они су се у другој половини осамнаестога века доселили у Малован са Дувањског поља, из села Бришника одакле је и чувени хајдук Мијат Томић са чијим су сродницима, тако каже породично предање, били родбински везани. Са Дувањског поља, по коме су добили ново презиме – Дувњак, доселили су се у Доњи Малован. Прво су им бегови, власници земље, уступили једно селиште на Пољани, после су пресељени у оближњу Марића долину. Преживели су кугу која је харала овим крајевима у другој половини друге деценије деветнаестога века. Запамћено је да им је претка Петра, који је био ловац, у шуми на Маловану убио медвед. Током Првог светског рата Аустроугарска је мобилисала двојицу Дувњака из ове породице, један од њих се није вратио из рата, о његовој судбини породица никада није била обавештена. Колико је била угледна ова породица, потврђује и податак да се Симина ћерка Ружа 1940. године удала за Светислава Поповића Крилу, сина најугледнијег купрешког Србина, Лукијана Поповића.

[10] Франо Токић, син Иванов, (1906 – 1944) из Злосела погинуо је у Травнику,  Купрес у Другом свјетском рату 1941 – 1945, прикупио Недиљко Зрно, Купрес (није наведена година издања, књига је штампана после 1997, стр. 102 и 143.

[11] Према необјављеном Списку жртава фашистичког терора са простора Купрешке висоравни који је сачинио Јанко Рудић, у овом нападу хрватске војске на Доњи Малован поред Симе и Милана Дувњака убијени су још Марић Марка Симо, Марић Марка Ристо, Марић Стојана Милан, Марић Боже Бошко, Марић Митра Илија. 

[12] Бајић, Маловањски четнички одред, 39 – 42; Брчић – Боговац, 185.

[13] Сведочење Момчила Дувњака забележили смо  25. октобра 2010. у Земуну.

[14] Јово Бајић, Злочини Црне легије и Купрешке бојне крајем јула 1942. године над купрешким Србима из Оџака и Горњег Малована, Српска слободарска мисао, год ХХ, бр. 1 – 3,  јануар – јун, Београд, 2019, стр. 138 – 152.

[15] У необјављеном списку жртава фашистичког терора из Доњег Малована Јанка Рудића наведено је да су 1. августа 1942. године убијени: Дувњак Стоја, жена Момирова, и њених троје деце чија имена нису наведена,  Дувњак Зорка, супруга Љубина и њено дете чије име није наведено, Колоња Анђа, жена Илијина, Марић Стана, жена Симина и њених троје деце чија имена нису наведена, Марић Стана, жена Маркова, Марић Боја, жена Давидова и њено малолетно дете, Рађен Илије Перо, Рађен Грозда, жена Илијина, и Рађен  Пере  Ђорђе.

[16] Коста Дувњак, Хроника купрешког села Доњи Малован, Нови Сад, 2008, стр. 400 – 401.

[17] Федерална Босна и Херцеговина, Земаљска комисија за утврђивање злочина окупатора и њихових помагача, Одлука о утврђивању злочина окупатора и њихових помагача, злочинац: Бобан, Рафаил – Рафо, усташка „Црна легија“, командант усташки генерал, Архив Југославије, Фонд 110, бр. 3390, стр. 6.

[18] Девета крајишка бригада, зборник сјећања, Купрес, 1979, стр. 130 – 148.

[19] Бојина ћерка Ружа живела је у Вуковску, селу које није било далеко од Малована, али вести о њој у тим ратним временима готово да и није било. Нису знали кроз каква је страдања Ружа пролазила када су јој партизани, само због тога што је био из поповске кулачке породице, убили мужа Светислава, затим су одлучили да затру целу породицу, која се те 1943. године спасла бекством у Дувно, а одатле су отишли у избеглиштво у Славонију, Јово Бајић, Купрешка огњишта, зборишта и згаришта, Београд, 2019,  стр. 184 – 188, 200 – 208.

[20] Казивање Момчила Дувњака.

[21] Према списку жртава из гламочког села Доца то би могао бити Радић (Гавре) Давид (1910) или Радић (Стевана) Раде (1911). Обојица су убијена 1943. године. Син овог страдалника Марко преживео је рат завршио је економски факултет и живео је и радио у Сарајеву, Гламоч у народноослободилачком рату и револуцији 1941 – 1945, сјећања, Гламоч, 1990, стр. 565; сведочење Момчила Дувњака.