ФИЛМ МИЛОРАДА БАЈИЋА, СНИМЉЕН У КУПРЕСУ 14. НОВЕМБРА РАТНЕ 1993. ГОДИНЕ ПОСЛЕ РАЗМЕНЕ ТЕЛА ХРВАТСКИХ ВОЈНИКА И УБИЈЕНИХ СРБА
Утврђено је да је хрватска власт тадашње Херцег-Босне, уместо тела убијених купрешких Срба, у девет врећа послала делове костура људи који су умрли знатно пре 1992. године. Један костур распоређен у четири вреће.
Четрдесетоминутни документарни филм Милорада Бајића, снимљен у Купресу 14. новембра 1993. године, на најбољи начин одсликава суштину верског рата који се од 1992. до 1995. године водио у Босни и Херцеговини, па и на Купрешкој висоравни. Он, пре свега, говори о моралу зараћених страна које су учествовале у том сукобу и страдању и трагедији купрешких Срба. Тога дана потпуковник др Зоран Станковић, патолог Војномедицинске академије из Београда (ВМА), са својим тимом, обавио је судско-медицинско вештачење наводних посмртних остатака дванаест купрешких Срба, убијених у априлу и мају 1992. године у логорима Западне Херцеговине и Републике Хрватске.
На том вештачењу утврђено је да се власт тадашње Хрватске Републике Херцег-Босне сурово поиграла не само са животима него и посмртним остацима невино убијених људи, пославши у Купрес, уместо њихових тела, делове костура непознатих људи, који нису са Купреса, умрлих знатно пре 1992. године. На тај начин поиграли су се не само са мртвима него и осећањима њихове родбине, која је жељно очекивала њихова тела да их достојно сахрани.
Тих дванаест купрешких Срба, чија су имена била забележена на црним мртвачким врећама, пристиглим из Западне Херцеговине, изведени су из својих кућа, из својих насеља у време упада Војске Републике Хрватске заједно са паравојним јединицама странке Хрватске демократске заједнице из Купреса, Томиславграда (Дувна) и Ливна и ХОС-а, паравојске Хрватске странке права у времену од 3. до 7. априла 1992. године.
У то време још је правно постојала југословенска држава и као регуларна војна сила, Југословенска народна армија (ЈНА). Хрватским оружаним снагама на Купрешкој висораван супротставиле су се јединице Книнског и Бањалучког корпуса ЈНА потпомогнуте купрешким територијалцима. У тим биткама ЈНА је извојевала победу на Купресу. У тим сукобима хрватске снаге довеле су у круг фабрике текстила „Квалитет“ 85 Срба које су 7. априла депортовали у логоре Западне Херцеговине и Републике Хрватске, где су подвргавани стравичним мучењима, а најтежа мучења примењивана су у сплитској „Лори“. У заточењу су остали до 14. маја 1992. године, када су, посредовањем Црвеног крста, избављени из хрватских затвора и пуштени кућама. Њих двадесетак се није вратило, они су убијени у тим логорима. Међу тих двадесетак несталих, било је и ових дванаест Срба, чија су се наводни посмртни остаци 14. новембра 1993. године нашла у Купресу.
Ратне 1993. године, док су Срби држали Купрес, Уред за размјену заробљеника и несталих лица Хрватске Републике Херцег-Босне и српска војна и цивилна власт из Купреса договорили су се о размени посмртних остатака купрешких Срба убијених у хрватским логорима, и лешева хрватских војника погинулих у сукобу са ЈНА од 3. до 7. априла 1992. године. Српска страна савесно је испунила своје обавезе. Две стране, које су учествовале у овом послу, сусреле су се на линији разграничења, у Стржању, између Малована и Шујице.
Представници Срба преузели су дванаест пластичних врећа, уверени да се у њима, како су тврдили Хрвати, налазе лешеви дванаест купрешких Срба: Дувњак (Саве) Николе (1957) из Доњег Малована; Дувњак (Владе) Душана (1965) из Доњег Малована; Лугоња (Богољуба) Ратка (1962) из Купреса; Канлић (Војка) Душана (1937), радио је као милиционер у Фојници, месту у централној Босни где није било Срба, ту је засновао породицу и дочекао пензију, убијен је почетком рата, неки говоре у Дувну; Марић (Остоје) Јове, (1943) из Купреса; Чивчић (Стојана) Мирка (1962) из Купреса; Драгољевић (Стојана) Славка (1946) из Купреса; Милић (Нике) Ратка (1938) из Купреса; Милић (Нике) Љубе (1942) из Купреса; Милишић (Стевана) Душана (1961) из Бугојна; Никић (Шпире) Душана (1951) из Купреса и Спремо (Вељка) Миле (1945) из Бегова Села.
Судско-медицинско вештачење посмртних остатака обавио је патолог, потпуковник др Зоран Станковић. Зоран Станковић дошао је у Купрес захваљујући залагању пуковника др Станислава Никића (1935 – 2017), начелника Одељења за психијатрију Војномедицинске академије, председника Удружења Срба „Јужна Крајина“, чије су чланство углавном чинили купрешки Срби који живе у Србији. Никић је довео у Купрес и познатог режисера документарних филмова Милорада Бајића (умро 2014), који је био родом из Лике. Он је по наруџби и за потребе „Јужне Крајине“ снимио овај документарни филм. Поред тога што је филмском камером забележио сам поступак судско-медицинског прегледа посмртних остатака купрешких Срба, који је обављен у Дому здравља Купрес, свој филм започео је и завршио кадровима тадашњег разореног Купреса под раним снегом. Камера је забележила сусрет са ковачем и најбољим купрешким ловцем Дулом Боснићем, који је Милораду Бајићу поклонио медвеђу кожу.
Судско-медицинском прегледу у купрешком Дому здравља, присуствовала је родбина дванаест купрешких Срба, чије је посмртне остатке у дванаест пластичних врећа испоручила тадашња власт Хрватске Републике Херцег-Босне. Али на велико разочарање родбине, у девет од дванаест врећа, како пише у извештају др Зорана Станковића, „достављено је само по неколико костију људског порекла, без костију лобање, а за два преостала леша, која су достављена у целини утврђено је да нису особе које потичу из Купреса и околине“. Утврђено је да су у девет врећа делови костура људи који су умрли знатно пре 1992. године. Делови једног костура распоређени су у четири вреће. Само три леша достављена су у целини. Идентификован је једино леш Миле Спремо, трговца из Купреса кога су Хрвати мучили и убили у логору у Вргорцу. Два леша припадала су Србима који нису били са Купрешке висоравни.
Камера Милорада Бајића забележила је у каквом су душевном стању били присутни Срби који су очекивали сусрет са својим мртвима. Тај њихов бол и очај исказао се на њиховим лицима. Речи утехе упутио им је др Зоран Становић: „Доживели сте још једну превару, још један бол. Ово што сте сада видели – то се вама не дешава први пут, бол се вероватно увећава са сазнањем да ваших најмилијих нема међу овима“.
После овог догађаја до купрешких Срба стигла је прича да је по налогу власти Хрватске Републике Херцег-Босне откопано неколико гробова из једног муслиманског гробља са Дувањског поља, који су умрли пре 1992. године. Те кости, раздељене у девет врећа, упућене су у Купрес.
Приредио: Јово Бајић