Jovan Mirić: Kratak razgovor krvnika i preživele iz jame Ravni Dolac

Kada se spoji zla pošast i sila nad kojom se nema moć, onda narod ima više razloga da govori kao preživeli iz jame Ravni Dolac, misleći možda na tadašnju državu Hrvata, možda na hrvatstvo, ili na ustaštvo.

Na Ognjenu Mariju, 30. jula 1941. godine, Hrvati iz komšiluka isterali su iz kuća 218 žena i dece iz Gornjih i Donjih Rujana kod Livna i žive pobacali u jamu Ravni Dolac, u planini Dinari. Muškarce starije od 16 godina odveli su i pobili dan-dva ranije. Od ovih 218 žena i dece preživelo je četrnaestoro, trinaest ženskih i jedan muški. Izvađeni su posle 45 dana provedenih u jami, moreni ranama, kamenjem i bombama, umiranjem najmilijih, glađu i žeđu, crvima i vašima. Italijani su bili ti koji su naredili da se ljudi izvade iz jame, makar da umru na zemlji ako ne mogu više da žive. Najstarija žena koja je preživela bila je Cvita Bošković. Preživela je i njena ćerka Milka sa nepunih deset godina, kao i starija ćerka Danica, te još dvoje iz kuće Boškovića.

Iste komšije koje su ih pobacale u jamu povadili su nevoljnike i vratili ih u selo. Dvojica naoružanih žandara obezbeđivali su vađenje, sprečavajući, puškama, grupu komšija koji su se tome suprotstavljali. Povađene Srbe poveli su u selo, sa namerom da ih smeste u praznu kuću Boškovića. Na raskrsnici pred kolonu iziđe Mićo Šibenik, viknuvši:

– Nemojte mi smrada goniti kući, jedva sam ig se jednom kurtalisao…!

Žandari su ipak suzbili Mića Šibenika te su sve smestili u kuću, gde su ostali nedelju dana.

Dalje zbivanje prepuštam Cviti Bošković, onako kako je njeno kazivanje zabeležio Budo Simonović pedeset godina kasnije u knjizi Ognjena Marija Livanjska.

„Bismo tu nedelju dana. Onda nas gonilo nekakvom kolusinom u bolnicu u Livno. Prate nas Blaž Šibenikov i Tomo Barać. Kad kamion stade u Čaiću oni gledaju u mene a ja zamišljam: sad će nas baciti u ponor. Pita mene Blaž:

– Šta si se zamislila, bona Cvituka?

– Gledam il ćeš me u ponor baciti ti, al Tomo.

– Ma, ajde – kaže – boga mu njegova, zar toga nije bilo dosta…

– Nije, Blažo, nije – velim ja – ima nas evo još četrnaestoro živig, treba to sve istrijebiti, tako je rekao tvoj Mićo…“

Sa pozadinom u vidu komšijskog bacanja u jamu, bacanja celih sela, četrdesetpetodnevnog pakla u jami, okončanog tek pre nedelju dana, sa četrnaestoro preživelih od 218 bačenih u crno ždrelo, ovaj razgovor čudno, čudno zvuči. Kao da se radi o sitnom komšijskom preganjanju oko malog povoda, a ne o zatiranju cela dva sela; kao da je reč o bezobraznicima koji su preskočili ogradu bašte i počupali dve leje luka a ne o krvnicima-zlotvorima – tj. kao da postoje tek neznatne, a ne kardinalne razlike između Cvite i njih dvojice. Kad bi se od pozadine odvojio taj razgovor, kada ne bismo znali šta je prethodno činjeno, ne bi se nikako moglo naslutiti da iza njega stoji preko dvesta žena i dece živih pobacanih u jamu duboku 46 metara, ostavljenih da u njoj skončaju ko pre ko posle. Teško je reći čije su reči čudnije – Cvitine ili Blažove.

Pogledajmo najpre izbliza Blaža Šibenika, jednog od učesnika u sprovođenju Srba do jame („iskupili se svi Rvati koliko ig ima u selu“, svedočila je jedna od preživelih; neke druge preživele žene pominjale su Hrvate koji nisu hteli da učestvuju, ali nisu pomenule ovu dvojicu).

Njegovo prvo obraćanje Cviti, sa tepanjem (bona, pa deminutiv Cvituka) i sa intimizacijom (pitanje o mislima) pokazuje ga kao prijaznog i bliskog, čak i brižnog (koliko iskreno – drugo je pitanje). Kao da je i više od komšije – rod rođeni. Ali njen odgovor nesumnjivo ga je ljutnuo, jer je Cvita, sarkastično i neočekivano, pomenula (još jedno) bacanje u jamu, nešto što on ne bi voleo da se tako javno iznosi. Nikako ne zato što se oseća krivim, čak ne ni stoga što ga je sramota, nego samo stoga što bi neko drugi – na primer Italijani, ili Srbi – na to – na bacanje ljudi u jamu – mogli loše gledati, možda i nešto preduzeti. Otuda njegovo prebacivanje Cviti: zar toga nije bilo dosta, pusti sad to, nemoj da preteruješ. (Blaž Šibenik je svojim rečima nagovestio potonju politiku bratstva i jedinstva, a mnogo godina kasnije te reči će se pojaviti kao poziv da se okanemo prošlosti i okrenemo budućnosti.) Drugi put Cvita pominje neuspeh Hrvata komšija, koji nisu sve pobili kako su se najavljivali. Govorili su pre otpočinjanja masovnih ubijanja da će sve Srbe zbrisati do Božića, da će onu srpsku dušu, koja nekim čudom živa dočeka Božić, zlatnom kašikom pričestiti. A sad je, eto, ostalo 14 živih, koje treba istrebiti, kako je kazao Mićo Šibenik. Kako izgleda, na ovo sarkastično podsećanje na neuspeh Mićin rođak Blaž Šibenik samo je zaćutao. Ne bi bilo previše teško pogoditi ni šta je u sebi mislio: psovao je.

A Cvita, dobra duša, prima razgovor, ne može da ćuteći okrene glavu na drugu stranu, kako bi bilo primereno pred nepokajanim zlotvorima. Cvita Bošković vidi pred sobom ipak ljudska lica svojih komšija Blaža i Tome, sa poznatim crtama, i teško joj je  da uz ta lica drži svu grozotu onih zlodela koja su nad njom i njenima nedavno počinjena. Jedna od te dve strane – lica i zlodelo – mora da pretrpi veliku izmenu. Pre pedesetak dana, kad su srpske žene i decu isterivali iz kuća i terali ka jami, ta lica su bila sasvim drukčija, u punom skladu sa (zlo)delom („… ki da nisu oni ljudi. Gledamo i očima ne vjerujemo, prosto ih ne poznajemo koliko su se odjednom ispoganili i promijenili – da smo im sve u kap vode popili ne bi nas tako gledali“, opisaće jedna od preživelih kasnije).

Tada, dok su sprovodila i bacala ljude u jamu, ta lica nisu ličila na ljudska, kamoli komšijska. Ali sada, u kamionu, zlodelo je već u prošlosti, kao da je, otreseno sa počinilaca, ostalo pokopano u jami. Dostupno je sećanju (kojem se ionako nerado pribegava), pa je zlodelo nekako izbledelo spram sadašnjeg i nablizu postavljenog lica. A uz iste komšije valja i dalje živeti. Osim toga, zlodelo je ostalo i nekažnjeno, i bez nagoveštaja kazne. Zato težina nedela popušta, Cvita ga ne oprašta, ali ga ublažava – kao i Blaž. Oboje ga svode na povod za sitnu razmiricu. Na početku se nije verovalo da komšija komšiji može činiti takvo zlo, sada se gotovo zaboravlja da je komšija to zlo činio.

Neke od žena preživelih jamu Ravni Dolac živo su se sećale svih krvnika, ali su potisnule njihova imena. Sava Kozomara Petrović nije mogla, uprkos velikom naporu, da se seti makar jednog imena ni pred partizanskim oficirom koji je od nje, u nekoj od ratnih godina, tražio da imenuje bar nekog. I druge preživele retko su poimenice navodile one koji su ih sprovodili i u jamu bacali. Cvita je zapravo bila najdetaljnija, nabrojivši u pero Buda Simonovića čak osam prezimena krvnika komšija.

Preživele žene su često krvničke radnje pominjale u srednjem rodu i bezlično: „pokupi nas, sve selo đe god se srpsko uvo zateklo i potrpa u kuće“, „držalo nas tu“, „zatvorilo ga u Gredarovu kuću“, „povezalo ig žicom bodavicom pa pod Prolog“,   „goni nas uz Dinaru“, „nas prvo spratilo u neku pećinu“, „e kad nas potrpalo u tu neku pećinu i počelo zvati familiju po familiju“, „otolen me poslim nako u nesvisti vuklo za noge i ko zna kako do jame“, „’pa ig povatalo i bacilo u jamu“, „nju među prvima bacilo“, „kad utrpa narod…“

Na ovaj način narod je imao običaj da govori o raznim prirodnim pošastima i stradanjima: sapelo ga (bolest), zamelo ga (mećava), poplavilo do praga, ubilo ga (drvo)… Međutim, narod je tako bezlično i u srednjem rodu govorio i kad je mislio na ljudsku silu nad kojom nema kontrolu, sa kojom ne može da izađe na kraj: „uzelo ga“, misleći na vojsku, odnosno državu. A kada se spoji zla pošast ujedno i kao sila nad kojom se nema moć, onda narod ima više razloga da govori onako kako govore preživeli iz jame Ravni Dolac, misleći možda na tadašnju državu Hrvata, možda na hrvatstvo, ili na ustaštvo. Ili na sve to ujedno.

Izvor: STANjE STVARI