Još smo živi, još se borimo i još, prkoseći, igramo kolo

Kako samo ”veliki” i moćni vole simboliku sa datumima. Nikako da se otmem utisku sa Hitlerom i vagonom u Kompjenju… sve do vojnih parada i ultimatuma Srbiji – baš na Vidovdan, praznik nacionalnog ponosa.

Kao kaznu za naš veliki skok s početka 20. veka, na kraju istog naterali su nas da kapitulaciju potpišemo u Kumanovu, u mestu gde je simbolično započelo srpsko ujedinjenje nakon vekova robovanja. Danas, najviša kazna lideru prekodrinskih Srba dr Karadžiću, kao kruna ”intervencije” koju su započeli protiv srpskog naroda istog dana 1999. Da nam pokažu kako oni kažnjavaju nepokorne. Suptilnije metode, a cilj isti. Satanizovati ”male Ruse” na Balkanu, sprečiti njihovu integraciju i, kako vele u sudu, ”srušiti jedan mit”. Po onoj orvelovskoj, da ako želite da manipulišete jednim narodom, najbolje je da mu najpre istoriju izvrnete naopačke. Međutim, jednostrane, politički motivisane presude ne doprinose pomirenju, kao ni dijalogu koji je i u kući i u državi preduslov za zajednički život. A kad razgovora među stanarima nema, nema ni života pod istim krovom.

Takvom licemernom praksom, i stvaranjem zamrznutog konflikta, EU (čiji je Haški tribunal tek političko oruđe) je definitivno napravila neprijatelje i od nas koji smo u nju nekada verovali i u njoj tražili rešenje naših problema. I onda i mi koji nismo spadali među Karadžićeve sledbenike i nikada nismo negovali ratnu retoriku – shvatili smo da se u Hagu ne sudi njemu, nego celom srpskom narodu. Bogu hvala, takav stav se raširio do poslednje srpske čuke. Hvala Haškom tribunalu i Uniji zbog toga – iskreno im hvala što su nas trgli iz ružičastog sna i opalili nam šamarčinu od koje bridi obraz.

Zbijmo redove, ali istinski, praštajući i pomažući se međusobno, da ta fraza ne bi postala utopijska.

I sad, 2016, kad se okrenemo i sagledamo svoju istoriju samo u minulom veku… Genocid – milioni mrtvih, pa zato tako saosećamo sa slikom deteta iz Jastrebarskog, kao da je na njoj naša sestrica i braca; seobe – milioni proteranih, pa tako u naš genetski kod ostaje upisana i slika Paje Jovanovića i slika traktorske kolone nevoljnika nakon ”Oluje”; nasilna preveravanja, silovanja, vađenja organa na živo i potom njihov šverc po Evropi, trovanje zemlje i vode, invazije najvećih svetskih sila i višestruko pustošenje teritorije, razaranja prestonice kao nijedne u Evropi, najveće ekonomske blokade, permanentno odvođenje u janičare – i u Stambol, i u Beč, i u Vašington…

Nismo izgubili bitke dok ih ne izgubimo u sebi – i to posebno treba da važi za nas mlađe koji treba da nastavimo sa prenošenjem predačkog plamena na našu decu.

I mi smo još živi. I još se borimo. I još, prkoseći, igramo kolo.

Zato, opstanka radi i budućnosti radi, u pamet se braćo Srbi. Da ne besnimo i da ne rasipamo energiju uludo. Zbijmo redove, ali istinski, praštajući i pomažući se međusobno, da ta fraza ne bi postala utopijska. Zbijmo se oko naših zaveta, zbog kojih su i Njegoša proglasili za inspiratora ”genocida”. Nismo izgubili bitke dok ih ne izgubimo u sebi – i to posebno treba da važi za nas mlađe koji treba da nastavimo sa prenošenjem predačkog plamena na našu decu. A po onoj Miletićevoj, dokle god i jedan Srbin živi – on je narod.

Autor: Nemanja Dević