ЈЕЗИВ ЗЛОЧИН УСТАША АВГУСТА 1944: Трудну Ану и њено четворо деце бацили у Саву

Неким причама залеђеним у времену, време не може ништа. Неке ране залеђене у незамисливом страдању, крваре и данас.

Пише: Ј. ИЛИЋ

Над многима се од тих рана још ћути, многе се отварају као дуг према жртвама. Таква је и ова из ратне 1944. године о жени по имену Ана Вила. Имала је 29 година када је, једног касног августовског дана у Независној држави Хрватској, са петоро своје деце, једним нерођеним, скончала у Сави. Над том водом знамења нема, али зато има живих који не ћуте, сећају се и бележе да се не заборави.

Страхоте страдања становништва села Стрмен, Црквени Бок и Ивањски Бок описане су у књигама, а једна од њих са скеле Лоња на реци Сави којом су усташе превозиле своје жртве у логор Јасеновац, једна је од најпотреснијих. На скели се нашла и трудница Ана Вила, из села Стрмен, и њено четворо деце: Богдан (1), Даница (2), Јела (5) и најстарији Миле (6). Када је скела допловила до средине реке, усташе су Ани наредиле да баци децу у воду. Присиљена ударцима кундака, подизала је једно по једно дете изнад воде, па их спуштала натраг на скелу. Једно је говорило „Мама, немој мене, баци брацу“, друго “Немој мене, баци секу“… У очају, Ана је скочила у воду, а усташе су за њом побацале и сву њену децу.  

И као да је жртва ове фамилије била мала, отац деце и Анин супруг, Душан Вила истог дана остао је и без родитеља Илије и Маре који су убијени тог августовског поподнева.  У дану их је  Душан изгубио  осморо. Само једно је сахранио- кости оца. Овај језиви дан заледио је и пола овог човека, или више.

 О томе данас може да посведочи само његов једини живи наследник кога је добио три године после ратне трагедије своје деце. Милан Вила, полубрат четворо невине деце удављене у Сави, и нерођеног у Аниној утроби.

-Никада за свога живота реч о овоме мој отац ми није рекао. Нисам смео ни да питам. Он ни са ким о томе причао. Сазнавао сам по мало, као момчић, неке детаље од родбине, или кад бих, из прикрајка, крадом, чуо оца кад разговара са неким. Овај језив догађај посматрао је са обале, сакривен у жбуњу, мој рођак, Марко Вила који је чекао Ану на другој обали. Да није њега било, не би се можда ни сазнало. Тек касније ми је постало јасно зашто су се неки од рођака крстили увек кад сам се као дечкић купао у Сави, сведочи за „ Новости“ Миле Вила (76) рођен три године након језиве смрти своје браће и сестара по оцу.

Говори да је његов отац тих дана био у Србији где га је, последњим возом месец дана пре ужаса на Сави, како би га спасао, послао његов отац Илија.   Истину о деци, супрузи и родитељима сазнао је тек годину дана касније од рођене сестре која је успела да га пронађе у селу код Обреновца.

-То је било страшно за преживети, за обоје, каже Миле. Моја тета, која је са двоје деце преживела рат, пошла је у Србију босонога, са једним кукурузним хлебом у торбици, неписмена, и нашла свог Дују, како га је звала. Можете замислити како се осећала када је вољеном брату морала са саопшти страшне вести. Отац је заћутао, занемео. Све је изгубио.  Мислим да је тада донео одлуку коју ће касније покушати да спроведе у дело – да себи одузме живот. Није прошло два месеца, газда код кога је радио, скинуо га је са конопца,  казује Вила.

Прича да је оца тај одлазак у Београд прогањао, упркос што се окупирао обновом земље. Радио је као вођа групе радника која је обнављала Палату Албанија у Београду. Ипак, није издржао. Годину дана касније одлучио је да се врати у родни Стрмен, кога више није ни било. На згаришту свог дома у 33. години започео је други живот. Као да је умро, па оживео. Оженио се наредне године, на Божић 1947.  удовицом Јулом Ђуричић, која је изгубила супруга у рату и тргодишње дете. Исте године добили су сина, две године касније ћерку.

О трагичном животу Ане Виле не зна много. Казује да се за његовог оца удала када је имао 17 година. То је био дуг породици јер је био најмлађе дете. Душанов старији брат преминуо је млад, у 27. години, те је лозу он морао да настави.

-Ана је била једна од најлепших девојака у три села. Плавокоса, са плавим очима. Направљена је свадба, весеље, велика је радост била за Виле. Међутим, године су пролазиле, једна, друга, трећа, а Ана никако да затрудни. Имају све, деда је био домаћин, бунарџија, али деце никако. Тек након пет година, добијају прво дете, сина Мила. После њега, скоро сваке године, добивају по једно дете. Најмлађе, Богдан рођено је 1943. године. Годину је имао дана када је бачен у Саву. И Ана је тада била трудна са петим…

Миле сведочи да су му деду и бабу истог дана убиле усташе. Чак је и њихова глувонема слушкиња Ката старадала у логору Јасеновац.

-Бабу су убили у њиви, кукурузу, деду убили и запалили на ливади. Отац је нашао његове кости када се вратио у село. Препознао га је по деловима одела и кожног каиша. Само је њега, од својих осморо сахранио, кроз сузе преноси потресну причу Миле.

У својој тешкој исповести говори о послератним годинама када су његови родитељи градили живот ни из чега. Како му је мајка Јула умрла млада, у 44. години и какао је преузео бригу о оцу и млађој сестри. Зато се, каже Миле,  ни женио није када му је, како је ред, било време. Како упркос мукама није посегнуо за печалбом, истрајавао је на родној груди. Ипак, срцем је пошао за сестром након њене удаје и селидбе у Смедерево. Напустио је имање крваво створено. Са оцем је из родног Стрмена дошао у Смедерево 1973. године. Тешка је то била одлука, за обојицу. Ту је са оцем направио кућу, оженио се, добио децу.

Проживео својих пола века у Смедереву, али све што се десило на тлу Стрмена није заборавио. А не жели да забораве ни његове унуке.

Извор: НОВОСТИ