Jasenovac – Mislimo uvek na to i govorimo uvek o tome (2)

Arčibald Rajs je poručivao Srbima da ne smeju zaboraviti zločine koji su im se dogodili, naglašavajući: “Mislimo uvek na to i govorimo uvek o tome”.

Da li bi starateljstvo uljudilo Hrvate?

Kada se popisu jasenovačkih žrtava doda Živanovićev podatak da je u Jasenovcu stradalo i oko 110.000 dece do četrnaest godina, te da je “Hrvatska bila i ostala jedina država na svetu, koja je imala logore za istrebljenje male dece i jedino su u Hrvatskoj, žrtve prethodno stravično mučene, pa tek onda ubijane”, postaje jasnije zbog čega je, kako piše beogradska Politika(29. avgust 2012), američki predsednik Frenklin Delano Ruzvelt (1882-1945), imajući na umu baš takvu “uljudbu” ustaške Nezavisne Države Hrvatske, predlagao da se Hrvati stave pod starateljstvo.

I, uz predlog da se posle rata obnovi samostalna Srbija, Ruzvelt je u razgovoru sa britanskim ministrom spoljnih poslova Antonijem Idnom (15. marta 1943) izjavio da “Srbi i Hrvati nemaju ništa zajedničkog i da je smešno prisiliti dva tako oprečna naroda da žive zajedno u jednoj državi”.

Frenklin Delano Ruzvelt: Hrvate treba staviti pod starateljstvo

O istoj temi, takođe u beogradskoj Politici (broj 13848, od 26. aprila 1951), pisao je i Sava Kosanović, jedno vreme Brozov diplomata, pozivajući se na saznanja najvećih zapadnih političara svoga vremena: “Treba znati da je čak i umni Ruzvelt, pod uplivom Pavelićevih zločina, Fotićevih akcija (Konstantina Fotića, poslanika Kraljevine Jugoslavije u Vašingtonu – IP) i Čerčilovih sugestija, u jedno vreme najozbiljnije govorio, da nema smisla siliti Srbe i Hrvate da skupa žive. „Srbija treba da bude nezavisna, Hrvate treba staviti pod starateljstvo”, govorio je tada Ruzvelt.

Upoznat sa time, barem u opšštim crtama, potpisnik ovih redaka uspeo je da (30. januara 1991), u jednoj televizijskoj emisiji iz Novog Sada, i pored popriličnog otpora njenog voditelja, izgovori sledeće (i kasnije objavi u svojoj knjizi Srpska Zemlja: Prilozi za odgovor na srpsko pitanje, Novi Sad 1997, 44): “Ja bih ovde dodao jedno interesantno zapažanje gospodina Franklina Ruzvelta, amerikanskog predsednika, koji je na jednom angloamerikanskom skupu iz 1943. godine, saznavši za delovanje Nezavisne Države Hrvatske i za pogrome učinjene… nad srpskim narodom predlagao da se hrvatski narod stavi pod starateljstvo, jer je to narod koji nije sposoban da deluje svojom glavom, narod koji deluje iracionalno. Kako je onda rečeno, starateljstvo je minimum do kojeg jedan narod može biti doveden”.

Podsećajući na Ruzveltovo razmišljanje, novosadski Dnevnik od 15. novembra 1991. godine, na 9. strani, piše da se tajna o ustaškom genocidu nad Srbima (u Pavelićevo vreme) nije mogla sakriti “putem diplomacije”. Već 3. januara 1942. godine američki list Nju Kronikl objavljuje “Memorandumsku istinu Srpske pravoslavne crkve” i kaže za ustaške zločine da je to “najužasniji zapis o bestijalnostima koje su do sada zabeležene u ovom ratu”.

Taj Kroniklovčlanak, kao i  tekstovi u još nekim novinama, “na Zapadu su izazvali senzaciju i zgražanje, došlo je do javnih protesta protiv ustaškog ratnog zločina. Novine su, koliko su mogle, činile svoje, krčile put do istine o stradanjima Srba”, ali su postruzveltovske poruke iz Sjedinjenih Američkih Država, bez obzira na pomenuti Ruzveltov predlog da se Hrvatska stavi pod starateljstvo, bile nešto drukčije:

“Da li ste ikada čuli nešto o autentičnosti ustaških zločina”, pitao je engleski publicista Manhatan gospođu Eleonoru Ruzvelt, za vreme jednog privatnog ručka 1947. godine.

“Čula sam o tome – u zimu 1941-1942. godine. Ni ja ni moj muž nismo, u početku, verovali da je to istina. Smatrali smo da je to propaganda”, odgovorila je gospođa Ruzvelt.

Nema više nacističke Nemačke, ali tu je Katolička crkva

“Da li biste mogli objasniti zašto su katolički zločini manje poznati od nacističkih”, bilo je novo Manhatanovo pitanje, a odgovor gospođe Ruzvelt bio je koliko onespokojavajući, toliko i bez ijedne crte ljudskosti:

“Više nema nacističke Nemačke. Ali, Katolička crkva je sa nama! I to snažnija  nego ikad. Sa svojom štampom. I sa svetskom štampom, uza se. Znate, gospodine, bilo šta da se objavi o zločinima, u budućnosti, neće se, apsolutno, verovati”.

Računajući baš sa takvim neverovanjem, Franjo Tuđman je u svom govoru na saboru Hrvatske demokratske zajednice (HDZ, duhovne zajednice hrvatskog naroda) rekao da oni koji u HDZ ne vide ništa drugo do zalaganje za obnovu Nezavisne Države Hrvatske (NDH) “pri tome zaboravljaju, da NDH nije bila samo puka „kvislinška“ tvorba i „fašistički zločin“ već i izraz kako povijesnih težnji hrvatskog naroda za svojom samostalnom državom, tako i spoznaja međunarodnih čimbenika, u ovom slučaju vlade Hitlerove Njemačke. Prema tome, NDH nije predstavljala samo puki hir osovinskih sila već je bila i posljedica posve određenih povijesnih čimbenika”.

Pokazalo se da su “određeni povijesni čimbenici” na savremenu političku pozornicu vratili hrvatsku ideologiju zla, bez obzira na to što ljudsko iskustvo kazuje da zlo dobra donijeti neće.

I pokazalo se da američki izum nekakavih institucija za navodnu zaštitu ljudskih prava, u obliku takozvanih helsinških odbora, počiva baš na “mudrosti” Eleonore Ruzvelt da “bilo šta da se objavi o zločinima, u budućnosti, neće se, apsolutno, verovati”. Jedan od tih neverujućih, predsednik Hrvatskog helsinškog odbora Ivan Zvonimir Čičak, saznanja Međunarodne komisije za utvrđivanje istine o hrvatskim zločinima u Jasenovcu formuliše (uPolitici od 12. marta 2012) kao “jezik mržnje” i “plod zlonamerne bolesne mržnje”, a njen precizan podatak da je 1.371 katolički sveštenik “činio grozne, prosto neverovatne zločine u NDH”, pretvara u prosečan koji nam kazuje da je od “oko 2000” katoličkih sveštenika bilo dve trećine koljača, “a gotovo svi su bili pripadnici franjevačkog reda”.

No, tako je kako je: i Čičak, i Tuđman, i helsinški odbori, i Eleonora Ruzvelt, i kojekakvi savremeni izvinjači i ekukumenisti iz Srbije mogli su se ponašati kako su se ponašali, i govoriti kako su govorili, kada nije na vreme utvrđen obim počinjenog hrvatskog zločina i njegova genocidna priroda.

Rajsov amanet

Onako kako kako je to 1914. godine, posle austrougarskih zločina u Mačvi (koji nisu prošli bez ondašnjih Hrvata) ustanovio švajcarski kriminalist dr Rudolf Arčibald Rajs (1876-1929).

Rajsov izveštaj, objavljen 1995. godine u Gornjem Milanovcu pod naslovom Austrougarska zverstva – Izveštaj podnesen srpskoj vladi o zverstvima koja je austrougarska vojska počinila za vreme prvog upada u Srbiju, potvrđuje da su zločini austrougarske vojske u selima po Mačvi, tokom prve invazije na Srbiju (od 12. do 24. avgusta 1914), bili plod neizmerne mržnje koju su prema srpskom narodu iskazivali politički i vojni vrh Austrougarske monarhije, a koju su podsticali Vatikan i austrijska, ugarska i nemačka štampa.

Na osnovu činjenica o ubistvima, silovanjima, masakriranju, bombardovanju, paljevinama i drugim ratnim zločinima, Rajs je konstatovao da je sve to obavljano “određenim sistemom”, te da “zverstva koja su počinjena nemoguće je posmatrati kao delo nekolicine razbojnika, kakve je svakako moguće naći u svim vojskama. U to bi se moglo poverovati da je bilo nekoliko desetina žrtava, ali ako je njihov broj u hiljadama, onda ne može biti prihvatljivo objašnjenje da je reč o rđavom ponašanju izolovanih nitkovskih elemenata”.

To, s jedne strane, a na drugoj, Rajsova svedočenja o zločinima, poduprta prvorazrednom pravnom i istorijskom dokumentacijom, nisu potresla svet; “američka publika se čak uzbuđivala pričama o strahotama koje su austrijski vojnici činili po Srbiji”.

I sam povređen, kao čovek, onim što je zabeležio tokom svojih istražnih radnji, dr Arčibald Rajs poručivao je Srbima da ne smeju zaboraviti ono što im se desilo na početku Velikog rata. Podsećajući da je neki neimenovani francuski patriota savetovao da “ne govorimo nikad o tome, ali mislimo uvek na to”, dr Rajs je tu leporeku i blagoglagoljivu misao “redefinisao” i pretvorio u vrlo ozbiljno upozorenje srpskom narodu:

“Mislimo uvek na to i govorimo uvek o tome”.

Nažalost, Srbi ga nisu poslušali: sve što se dešavalo zaboravili su, a četvrt veka kasnije dozvolili su da im se desi “isto to, samo malo drukčije”.

I dešava im se to još jednom: od početka devedesetih godina 20. veka do danas, bez izgleda da se sagleda kraj te iracionalne hrvatske (i katoličke) mržnje prema svemu što je srpsko…

K R A J

Autor: Ilija Petrović

Vezane vijesti:

Jasenovac – Mislimo uvek na to i govorimo uvek o tome (1)

Jasenovac – najčuvenija hrvatska „pobeda“ u 20. veku

Stranica na našem sajtu popsvećena JASENOVCU