Serbian
Armenian
Croatian
Dutch
English
French
German
Greek
Hebrew
Hungarian
Italian
Norwegian
Polish
Russian
Slovenian
Spanish
Ime mu je među oko 1600 ustaša- katolika poginulih „za hrvatsku slobodu“ na spomeniku u Čapljini, podignutom 2002. godine
Ivan Jovanović – Crni
Polupismeni seljak, ustaša jamar, mučitelj i masovni ubica, monstrum iz Šurmanaca u katoličkoj župi Međugorje, glavni ubica prebilovačkih majki i njihove dece i hiljada drugih Srba, završio je Drugi svetski rat kao Titov partizan u Žumberačkoj brigadi!
U nju je stupio u maja 1945. posle zarobljavanja kod Celja i ostao do demobilizacije 3.jula 1945! Jovanović je ovu činjenicu iz svoje biografije ispričao 4. 10. 1956, isledniku Ahmetu Alečkoviću, kao okrivljeni u Istražnom otsjeku Mostar Državog sekretarijata za unutrašnje poslove BiH (zapisnik 463/56).
Ivan Jovanović je rođen 1902, u Šurmancima, srez Mostar, od oca Jakova i majke Luce r. Karačić. Bio je oženjen i otac devetero djece. Zakleti je ustaša od 1940, godine, a u ratu bio je ustaški glavar sela Šurmanci. Učestvao je u napadu na jugoslovenske vojnike u Čapljini i prvim ustaškim zločinima u aprilu 1941.
Sa svojim bratom Ludvigom Jovanovićem i Andrijom Buljanom iz susednog Dretelja, patološkim ubicom , koga su se i neke ustaše gadile, takođe „borcem za hrvatsku slobodu“, sa imenim na spomeniku u Čapljini, po direktivi ili po saglasnosti ustaškog vrha, organizovao je punkt za likvidaciju Srba u svome selu, koji funkcionisao u julu i avgustu 1941. Po izjavama svedoka iz Šurmanaca, tu je ubijeno oko 2000 Srba.
Pored „ljudskog faktora“, Šurmanci su imali i sve druge pogodnosti da budu jedno od najvećih mesta ubijanja Srba- železničku prugu sa stanicom i prostorom za kraće zatvaranje i mučenje manjih grupa ljudi, zatim reku Neretvu za bacanje tela i duboku jamu Golubinku, nepoznatu šire i skrivenu u brdu iznad gornjeg dela sela u koju su mogli da guraju hiljade živih osoba bez posebnih problema.
Najviše žrtava je transportovano iz Sarajeva i okoline, ali iz Zenice, Konjica, Mostara…
Pratio ih je ili sačekivao u Šurmancima Andija Buljan sa svojim koljačima. On i njegova grupa je u kraćem vremenu boravila u tom gradu radi pronalaženja i likvidacije Srba, posebno onih poreklom iz Čapljine. Pored toga vršljali su po vozovima i u njima hvatali Srbe, izvodila ih u Šurmancima i predavala ih Jovanovićima i drugim zlikovcima iz Šurmanaca, Međugorja, Bijakovića i Krućevića. Posle mučenja, Srbi su prvo ubijani pored pruge na obali Neretve. Tela su im potom bacana u reku.
Kako su se leševi najviše zaustavljali u Metkoviću i tu zakopavani (danas su na tom srpskom grobištu magistrala i parking), intervenisao je italijanski okupator zbog zagađivanja reke. Hrvatske vlasti zbog toga odlučile da se Srbi koji pristignu u železničkim vagonima u Šurmance ubijaju u jami Golubinka, tako da se živi u nju guraju kako se ne bi čuli pucnji. I to je funkcionisalo sve do prve polovine avgusta 1941.
Ubice nisu bile ustaše u pravom smislu već seljaci u zrelim godinama, nosioci domaćinstava. Nisu imali ni uniforme, ni puške. Zločin su izvršavali golim rukama ili tanjim kocima (motkama) dužine oko 2 metra, kojima vezane mučenike žive gurali u jamu iz koje nije moguće izaći.
O akciji ubijanja obaveštavali su je seoski glavari (knezovi) preko telala, na ovakav način: „ Jozo, dovezli su opet Srbe na na stanicu. Dođi na jamu, ujutro u 6 sati!“ Tako su se na jami, ujutro 6. avgusta okupilo stotine domaćina iz Međugorja, Bijaković i Šurmanaca i stotine naoružanih zločinaca iz Čapljine i okoline na čelu sa zamenikom logornika Rudom Vrdoljakom i Andrijom Buljanom, a za najmasoviju akciju ubijanja Srba u Hercegovini u jednom danu.
Trebalo je likvidirati decu i devojke iz Prebilovaca, sa njihovim majkama i bakama, njih oko 600. Poslovi su podeljeni. Jedni čuvaju grupu, drugi stražare okolo da ko ne pobegne, treći sprovode veće delove grupe do na 3o metara od jame, četvrti odatle do ruba jame vode po 5-6 žrtava, peti guraju u jamu odraslije ili bacaju u nju malu decu, šesti oko jame prikupljaju kamenje, sedmi to kamenje guraju i bacaju u jamu za žrtvama… Domaćice su kod kuća spremale ručak. Poslije tolikog „posla“ koji je trajao 5- sati na sunčanom danu valjalo je počastiti i nahraniti toliku mobu.
Crni Jovanović je motor svega. Sve detaljno organizuje, nadzire i pomaže komšijama kada se umore, naročito pri guranju u jamu. Neke od žrtava, posebno dečake, koji su se dželatima hvatali za noge, otimali se i bežali ili se čvrsto držali kamene rubove grotla, nije bilo lako savladati i gurnuti žive u jamu. Crni ih, zato, nemislosrdno bije kocem kuda stigne, a i nožem je radio.
Kamenje oko jame bilo krvavo a okolo su ostali opanci, marame, kape… Kada je sve bilo gotovo i on je održao govor i krenuo sa drugima na ručak. Sutradan, u četvrtak, je opet došao do Golubinke, koja mu je od kuće udaljena nekoliko stotina metara. Bacao je bombe dole, ne bi li utišao jauke što nije vredelo. U nedelju je sa porodicom i komšijama, kao pravi katolik, spokojno otišao u Međugorje na misu u crkvu koja je četredest godina kasnije postala svetski poznata i posećena od miliona hodočasnika.
Naravno 1941, nije bila tolikih dimenzija. Nemoguće se oteti utisku da je on za sve to on veoma zaslužan te je i upisan na pomenuti spomenik. Posle Šurmanaca, mučio je i ubijao u Mostaru, Sarajevu i u logoru Jasenovac.
Primljen je u partizane direktno iz ustaša, u danima dok je Titova OZNA ubijala po Hercegovini hiljade Srba zbog učešća u JVuO ili zbog skrivanja od mobilizacije. Posle demobilizacije, skrivan je više od 11 godina. Uglavnom u okolini Subotice, kod Bajića, Dulića, Markovića, Ostrogonca…
Srbija je za mnoge ustaške koljače bila najsigurnije utočište. Ipak, neko ga je uhapsio 20.9. 1956, u Paliću dok je boravio kod Milenka Damjanova. Pred islednicima i na farsičnom suđenju u Mostaru 1957. godine, gledao da je da izvuče sebe i druge žive ustaše.
Što je mogao da prikrije, prikrio je ili svalio na mrtve.
Od, bar tri stotine zločinaca, na sud je izvedeno samo njih 14, a na smrt su, pored Jovanovića, osuđena još petorica. Drugima je sudsko veće našlo razne olakšavajuće okolnosti tako da je Ludvig Jovanović, mozak zločina, dobio prvostepeno samo tri godine , što je drugostepenom odlukom povećano na sedam godina zatvora, itd…
Smrtna kazna nad monstrumom, ustašom i partizanom Ivanom Jovanovićem Crnim je izvršena 1958. godine.
(SND Prebilovci)
Izvor: Slobodna Hercegovina
Vezane vijesti:
KAKO JE PREBILOVAČKA NEJAČ GURANA U ŠURMANAČKU …
Prilog objavljen 1991. godine: Sveti posao potomaka | Jadovno …
Jedan od najbestijalnijih ustaških zločina
Napomena redakcije portala Jadovno.srb.: Ovaj prilog je prvi put objavljen na našem portalu 10. avgusta 2017. godine.
5 Responses
Ako se toj deci ista i ukazalo, to svakako nije bila Gospa, vec kao jedino logicno i naucno objasnjenje moze biti sledece: Naime, jako blizu nalazi se pomenuta jama gde je skoro tri hiljade ljudi u intervalima bacano. Svako ljudsko telo sadrzi malu kolicinu fosfora, na toliki broj tela kolicina fosfora puno je veca naravno, pa je nocu postojala mogucnost da se na nebu iznad jame pojavi svetlost tj odsjaj sto su hrvati iskoristlil da zgrnu ogromne pare od verskog turizma. I sada jamu ne obilazi niko, selo je u poslednjem ratu prakticno zatrto a katolici blizu dolaze da slave gospu i da se klanjaju praznoverju. Neka im Bog da po zasluzi
GOSPIN PRAISKONSKI GREH
Iako je već odmah bilo jasno da od svega neće biti ništa, na kraju je zaista ispalo ružno, jer teške optužbe izgovorene za skupštinskom govornicom protiv srodnika Ivane Dulić – Marković (p)ostale su samo uvrede. Iako su proizvele tolike reakcije one su niti dokazane, ali ni opovrgnute
piše: Slaviša Kosovac
Tu nedavno, 15. avusta uzavrelog leta Gospodnjeg 2006, Okružno tužilaštvo u Leskovcu odbacilo je krivičnu prijavu Ivane Dulić-Marković protiv Gorana Cvetanovića, a tek miropomazanu potpredsednicu Vlade Srbije, poukom o pravnom leku, uputilo na podnošenje privatne tužbe u redovnoj građanskoj parnici, uz obavezu ličnog dokazivanja, da ju je tamošnji radikal i predsednik opštinske skupštine oklevetao pred lokalnim parlamentom kada je nju i članove njene porodice nazvao – ustašama!
No, ona je, izgleda, odustala od svakog daljeg spora.
Ovim je neslavno, za neke sasvim očekivano, okončana ujdurma koju je još početkom juna izazvao, takođe radikalski poslanik, Zoran Krasić istovetnom tvrdnjom i više nego jasnim aluzijama, ali ne, kako je rekao, „na njeno nacionalno poreklo nego na ideološko uverenje“, izrečenom sa govornice u republičkoj skupštini nakon koje su vrli i prilježni partijski aktivisti G 17 plus prikupili više od 70.000 potpisa građana ispod (novo)pokrenutog zahteva za zabranu Srpske radikalne stranke.
RADIKALNI REZ
Sve ovo prikazano je kao posledica ponovnog žestokog stranačkog nadgornjavanja u času kada se Dulićeva uveliko spremala da, umesto u unutarpartijskoj čistki smenjenog predsednika Miroljuba Labusa, zasedne u stolicu prvog Koštunicinog doglavnika, a od čijeg izbora je uveliko ovisio opstanak naizgled klimave, ali nadasve žilave, srpske vlade. Istorijskim pomirenjem „breskvi i hladnjača“ Vlada je ponovo opstala, a radikali – koji su izazvali skupštinsku krizu opako zamerajući bivšoj simpatizerki Otpora i dotadašnjoj ministarku poljoprivrede ranije datu izjavu da su u vreme vlasti crveno-crne koalicije „hladnjače služile za prevoz leševa umesto bresaka“ – ostali su, opet, kratkih rukava.
Posle izbora, prva žena potpredsednik srpske vlade, zaklela se da će „učiniti sve da stvari krenu na bolje“ i istakla da će joj neposredni posao biti, pored koordinacije rada ostalih ministarstava i Kancelarije za pridruživanje Evropskoj uniji (čime će faktički nastaviti poslove ražalovanog stranačkog predsednika u oblasti evropskih integracija), kao i ostvarivanje i posebnih projekata za koje je zaduži premijer.
I onda, presavila tabak, i spakovala tužbu.
Ubrzo je i Republičko javno tužilaštvo, već 10. jula, odbilo kao neosnovanu predstavku za zabranu rada najveće srpske opozicione stranke zaključivši nakon rasprave da suštinski nije povređen član 12, kao ni stavovi od 1. do 3. Zakona o političkim organizacijama, a u vezi sa članom 44. Ustava Republike Srbije, i tako, ne samo spasili Tomislava Nikolića obaveze da pojede potpisanu peticiju, nego i (pr)ocenili da radikali ne šire mržnju!
Ili, bar ništa više, niti manje, od ostalih zbog čega njihov šef ne prednjači po opšterasprostranjenom nagonu za (samo)održanjem iako ima, možda, tek nešto povećan apetit i izraženiju potrebu za „živim mesom“. Opet, u uobičajenoj pojavi „ljudožderstva“, toliko odomaćenoj u skupštinskom obrać(unav)anju, uočena osobina ne zahteva da jedini on mora da posti menjajući ionako oskudni i nezdravi jelovnik namirnicama bogatijima celulozom.
Kad je još i Narodna skupština odlučila da ne kazni Krasića, pozivajući se da ovakva povreda nije opisana Poslovnikom, sasvim razočarana kao Dulčineja, doglavnica G 17 plus primetila je da je „sva sreća što je nisu ubili, jer ni to nigde ne piše u u pomenutom aktu“.
VEĆI KATOLICI I OD PAPE
Ipak, nije odstupila od pokušaja da, pozivajući se na naopake odredbe člana 179. Zakona o radu na koji se „na mala vrata“ progura posebne kaznene odredbe – zbog javnog iznošenja stavova o rukovodstvu – i izdejstvuje makar otkaz nepoćudnom poslaniku na stalnom radu u Skupštini.
Uvređena do suza i potpunog gnušanja, ona ničim nije negirala teške, ali lako ustanovljive optužbe da joj se, u minulom nevođenom ratu, bliski rođak zaista nalazio u postrojbama HOS-a, a još manje bilo kakvu vezu roditelja i ostalih predaka sa još od tridesetih godina prošlog veka za dom spremnim terorističkim i zločinačkim pokretom kasnijeg hrvatskog državotvorca Ante Pavelića, niti ponovnim genocidom obnovljene tisućoletne Croatie „oca nacije“ i njegovog sabrata Franje Tuđmana.
Jeste da je Ivana tada bila mala, ali oko nje su i tada bili svi veliki. Hrvati, nipošto Jugoslaveni ili, ne daj Bože, nešto drugo!
Uprkos svom odgoju pod sasvim drugojačijim svetonazorima, kao rođena Zagrepčanka, mogla je bar nekog od dedova, bližih ili daljih rođaka, još dok je bila detinje radoznala, zapitati: šta ste sve radili tvoreći povjesnu zbilju?
Možda bi se, onako smerna i devojački sramežljiva – kao kad je tokom mise u katoličkoj katedrali u Subotici povodom žetvenih svečanosti Dužijance odbila da sedne sa ostalim zvanicama dok stariji svet stoji – suočila sa ponečim vrednim da blagovremeno u ime porodičnih rodonačelnika i njihovih naslednika nanovo zaište oprost grehova?
Poput onih kada je u Čačku poljoprivrednike iz Novog Pazara najavila kao delegaciju iz nama susedne države, ili kada je na sajmu u Nemačkoj, zaobišavši srpski, posetila hrvatski štand izrekavši „da naša poljoprivreda ima budućnost u Evropi“, a pogotovu kada se nedavno u Subotici susrela sa Antom Đapićem…
Ili je shvatila da je pokal – na kojem je nacrtano rodoslovno „drvo života“ Dulićevih, a koji je od hiljadudvesto i neke čuvan u Vatikanu, da bi ga pre nekoliko godina iz papske riznice ovamo doneo posebni izaslanik apostolskog nuncija u Srbiji – blagoslov umnoženom i dobrostojećem potomstvu Dulićevih koji su još onomad zadužili poljuljanu i luteranstvom opasno ugroženu Svetu stolicu nemalim zaslugama. Poput onih zbog kojih i dandanas na portalu iznad ulaznih dveri katedrale u Manhajmu stoji sraman, opominjući natpis:“Sačuvaj nas Bože kuge, gladi i Hrvata“!
JAMA POD GOSPINIM SKUTOM
Ipak, Dulićeva je tu sasvim sporedan lik.
Ivan Jovanović uhapšen je tek 28. septembra 1956. Po noći pripadnici UDB-e opkolili su imanje Milenka Damjanova na Paliću i na spavanju zaskočili zločinca i u krvi ogrezlog koljača koji je bio ustaški rojnik i ratni zapovednik u hercegovačkom selu Šurmancima, a unaokolo strah i trepet za sve što se nije šakački, nego sa tri prsta, krstilo. Nadimak Crni stekao je mnogo ranije, ali ga je krajem juna u vidovdanskim pokoljima i tokom jula, a posebno 6. avgusta 1941, u potpunosti opravdao učestalim, sve masovnijim i zverskijim smaknućima nedužnog srpskog življa.
Na suđenju, po predmetu K. 77/57, pred Okružnim sudom u Mostaru, okončanom 2. oktobra 1957, Jovanović i još šestorica, iz grupe tek četrnaestorice uhvaćenih od preko 150 «jamara» ostrvljenih i ozverenih na bar 12 jama kraj leve obale Neretve, osuđeni su na smrt streljanjem, a ostali saučesnici u krvavim i monstruoznim genocidnim zločinima samo na dužu ili kraću robiju.
Izrečenu presudu potvrdio je 17. februara i prvostepeni sud ondašnje BiH, a potom i Vrhovni sud 25. juna 1958. preinačivši neke od kazni, zbog težine izvršenih nedela, na štetu okrivljenih čime je, navodno, pravda trebala u potpunosti biti zadovoljena, jer nevine žrtve genocida večno će ostati zaboravljene zatočene ispod betonom zalivenih masovnih stratišta, a živi zauvek ućutkani.
Preostalih svega 172 od 994 predratnih žitelja sela Prebilovaca – od kojih su bar 600 žena, dece i staraca skončali živi bačeni u jamu Golubinka kod Međugorja, a uz 57 u selu, 50 u Morinom otoku i više od stotinu poklanih u Grkovom dolu, kraj Medanovih kuća i seoskog groblja na Kravarici, ustreljenih u besomučnoj hajci kraj Bregave, na Škrci, Košćeli, Strugama i na čapljinskom mostu, dok su ostali sprovedeni u žitni silos u Tasovčićima, sabirne logore u Dretelju, Čapljini i Opuzenu odakle im se gubi svaki trag put Jasenovca i okolnih jama, kao i 15 poginulih u partizanima i petorice u četnicima – odmah su posumnjali u zlonamerno oslepljivanje ionako obnevidele bratstvom i jedinstvom blagoslovene drugarice Pravde.
Prvo, pošto je u sudskom veću sedeo niko drugi do Jozo Jelčić koji je kao ustaški poverenik, dok su trajali pokolji i odstrel, viđen sa pištoljem o pasu kako postavlja tablu sa nazivom Novo Selo i na vrata opustelih prebilovačkih domova lepi upozorenja «Zabranjen ulaz, ustaški stan». Bio je to više nego jasan znak da se ponovo umilio i ovoj vlasti, pa su napokon morali shvatiti da glavni inspiratori i podstrekači nikada neće biti kažnjeni, a pogotovu da su se nesavladane crne splele sa crvenim silama i zalile voskom uši sudiji Aliji Hajdaru koji ni po suvisloj logici i nesumnjivim dokazima nije poverovao da tek šačica krvnika nije mogla smisliti, organizovati i sama sprovesti ovako masovan zločin.
Jer, sa ove jame, povrh koje se u predvečerje Jugoslavije 24. juna 1981. čobanicama ukazala Gospa blažena, niko nije utekao, niti je pretekao!
OZNA SVE (KASNO) DOZNA
S početka jeseni 1945. Jovanović se iz Bosanskog Broda, gde je od 3. jula radio na istovaru uglja, najednom obreo u Vojvodini. Tu ga je na svom salašu u Donjim Verušićima odmah prihvatio Luka Bajić, a nakon godinu dana sa posebnom preporukom upućuje ga u selo Pavlovac kod zemljoposednika Stipana Dulića.
Posle dve godine prelazi kod Antuna Dulića gde radi narednih 26 meseci, a oni koji su ga poznavali posvedočili su da je u kući, pogotovo za stolom, i ovog kulaka imao daleko povlašćeniji položaj od običnih paora i ostalih povremenih nadničara.
Narednu godinu utočište mu u Tavankutu pruža Gabor Marković, a potom još dva leta provodi sklonjen kod Nikole Ostrogonca odakle odlazi na Palić gde je, napokon, i uhapšen. Naime, s nezadrživim nastupanjem partizana pred kraj 1944, navodno, od Italijana otpušten kao suvišni radnik u boksitnim rudnicima kraj Gradca, skrio se kod svoje sestre u selu Jasenici, a onda – tek naizgled bez naročitog povoda – pred samo okonačanje rata ponovo oblači ustašku uniformu i povlači se sa glavninom bojne crnokošuljaša zloglasnog Jakova Barbarića iz Mostara u Sarajevo, a potom preko Jasenovca u Zagreb. Dva dana pre objave potpunog sloma fašizma i kapitulacije NDH, 7. maja sa najokorelijim ustašama kreće ka Celju sa namerom da se dočepaju austrijske granice, ali biva zarobljen. Neverovatno, ali je istinito, da je ostavši neotkriven, postao borac Žumberačke brigade i uknjižio čak dva meseca boračkog staža u NOV!
– Ma koliko izgleda moguće da je sa uredno izdatim papirima uspeo da prikrije svoj pravi identitet, praktično neizvodljivo je bilo da ovde, bez ikakve pomoći i zaštite, toliko dugo izmiče OZNI. Pogotovo što su na ovom terenu patrole posebno budno motrile pogranična područja i neprestano temeljno češljale svaki kutak, proveravale svakog pridošlicu i posebno udaljene salaše kao mesta pogodna za skrivanje prebega i odmetnika. Uostalom, dobro je poznato kakav su odnos imale nove vlasti prema kulacima i koji su postupak primenjivali prema onima koji izrabljuju tuđu radnu snagu – kaže jedan veoma iskusni operativac iz tih smutnih poratnih vremena navodeći da nije slučajno nastala krilatica da «OZNA sve dozna».
NOVI PACOVSKI KANALI
On se seća da je načelnik vojno-policijske uprave bio izvesni Miloš Martinović – Metalac koji se kao «srbomrzac» pročuo po neviđenom šikaniranju doseljenika nemilice rasturajući liturgije i slavska okupljanja u portama pravoslavnih hramova, zabranjujući crkvene obrede i krštenja novorođenčadi progonom sveštenika tako da su dva uporna popa iz obližnjeg sela Pačira, na pravdi Boga, zaglavila u višemesečni zatvor.
Kada je sasvim zastranio pohapsivši i gotovo pola seljana u Mišićevu smenjen je sa dužnosti. Postavljenjem za partijskog sekretara Subotice zapravo je unapređen i, sa tog položaja, još bezobzirnije se okomio na Hercegovce u Bajmoku, Aleksi Šantiću i drugim okolnim kolonizovanim selima suzbijajući svaki pomen o ustaškim zlodelima u starom kraju optužbama da rovare protiv bratstva i jedinstva.
I to je bila jedna u nizu srećnih okolnosti pod kojima je, kao pod kišobranom, rasla mala Ivana sve dok u najnovijem krvoproliću nisu, zajedno sa nezgaslim idejama, ponovo povampirena stara stratišta i logori u Dretelju, Čapljini, Počitelju…
Točak istorije vratila su unazad «deca komunizma» – sinovi i kćeri zlih očeva i još gorih matera – koji su se po rasparčavanju nekadašnje zajedničke države ponovo uhvatili u krvavo kolo nacionalizma, zatrli građansku klasu u Srbiji i uništili tek zapaćeni srednji sloj radništva.
Ali njihovo detinjstvo i mladost podrazumevalo je uvek lagodan život i dobro obrazovanje, uglavnom u inostranstvu, što ih je uvelo u najmoćnije krugove društva i učinilo novim gospodarima sve bednijih duša svekolikog naroda.
Zato nimalo ne čudi njena ispoljena energija u najnovijim nastojanjima da zbog bržeg pomirenja, kako u BiH tako i u čitavom regionu, zločinci ne moraju biti kažnjeni, a da jedino Srebrnica ostane trajno podsećanje na mračnu prošlost u kojoj ništa nije učinjeno da se nov pomor spreči.Karla del Ponte je u njoj dobila pravu sagovornicu, jer bivša ministarka poljoprivrede zna da su Prebilovčani poput krompira – i da ih i sada ima više pod zemljom nego na zemlji!
Antrfile: PREBILOVCI – DVA PUTA UBIJENI – Ustaški genocid i posebno istrebljenje srpskog sela Prebilovci u Hercegovini besprimeran je zločin i jedan od najgorih i najsramnijih događaja u novijoj ljudskoj istoriji.
– Ne zovite ovo divljaštvom da ne bi vređali divljake u Amazoniji – rekao je tim povodom na parastosu 4. avgusta 1991. akademik dr Milorad Ekmečić. Da pripadaju nekom drugom narodu Prebilovci bi bili poznati i poštovani u celom svetu i zaštićeni u svakom pogledu, poput Aušvica, Hirošime, sela Lidica u Češkoj, ili sad Srebrenice. Ovako, pošto su srpski, zaboravljeni su i zapostavljeni od svih, naravno i od samih Srba. Većini žrtava nacizma i fašizma iz Drugog svetskog rata obezbeđeno je poštovanje i zaštita od skrnavljenja. Postoje posebni muzeji posvećeni njima gde im se svetski državnici i druge značajne ličnosti ukazuju poštovanje, a na međunarodnom nivou postoje posebni dani posvećeni ovim žrtvama. Srpske žrtve iz 20. veka ne samo da se ignorišu nego se i samo njihovo pominjanje smatra ratnim huškanjem koje je, tobože, izazvalo građanske i verske ratove na prostoru bivše Jugoslavije!?
Rodbina ustaških žrtava, koja je 1990/91. otvorila 12 jama i iz njih izvadila, a potom i dostojno sahranila kosti više od 4.000 mučenika doživela je da njihove mrtve po drugi put ubiju dizanjem u vazduh kripte u nezavršenoj prebilovačkoj crkvi čime je 7. juna 1992. okončana vojna operacija «Čagalj», koju su predvodili hosovac Dobrosav Paraga i genaral Janko Bobetko, posle koje je dolina Neretve ponovo gotvo ostala bez Srba.
Tabloid br.105, 31.avgust 2006.
Vidite kako lazete!? Ovaj na spomeniku je Franjin,lepo pise,a onaj je Jakovov! Cisto sumnjam da bi decko od 17 godina mogao imati 9 dece,ali ste sigurno mislili,ma hajde, kao da je to sad vazno.
Šta je sporno, ispod Ivana Franjinog piše Ivan Jakovljev 1902-1958. Jeste li mislili da neće niko obratiti pažnju na fotografiju spomenika pa pokušavate čitav tekst proglasiti za laž? Umjesto da se kao Hrvat ogradite od ovakvih zločina i izvinite, Vi trošite svoje vrijeme, energiju i prste da nazovete tekst lažnim jer izgleda ne vidite dobro ili ne umijete najbolje da čitate. Sramota
Neverovatno. Pa to se u Meѓugorje pojavljuje Majka Pravoslavna a oni i to su prihvatili kao njihovo