Ivan Jovanović – Crni: Ustaša jamar i Titov partizan

Datum objave: subota, 18 maja, 2019
Veličina slova: A- A+

 

Ime mu je među oko 1600 ustaša- katolika poginulih „za hrvatsku slobodu“ na spomeniku u Čapljini, podignutom 2002. godine

Polupismeni seljak, ustaša jamar, mučitelj i masovni ubica, monstrum iz Šurmanaca u katoličkoj župi Međugorje, glavni ubica prebilovačkih majki i njihove dece i hiljada drugih Srba, završio je Drugi svetski rat kao Titov partizan u Žumberačkoj brigadi!

U nju je stupio u maja 1945. posle zarobljavanja kod Celja i ostao do demobilizacije 3.jula 1945! Jovanović je ovu činjenicu iz svoje biografije ispričao 4. 10. 1956, isledniku Ahmetu Alečkoviću, kao okrivljeni u Istražnom otsjeku Mostar Državog sekretarijata za unutrašnje poslove BiH (zapisnik 463/56).

Ivan Jovanović je rođen 1902, u Šurmancima, srez Mostar, od oca Jakova i majke Luce r. Karačić. Bio je oženjen i otac devetero djece. Zakleti je ustaša od 1940, godine, a u ratu bio je ustaški glavar sela Šurmanci. Učestvao je u napadu na jugoslovenske vojnike u Čapljini i prvim ustaškim zločinima u aprilu 1941.

Sa svojim bratom Ludvigom Jovanovićem i Andrijom Buljanom iz susednog Dretelja, patološkim ubicom , koga su se i neke ustaše gadile, takođe „borcem za hrvatsku slobodu“, sa imenim na spomeniku u Čapljini, po direktivi ili po saglasnosti ustaškog vrha, organizovao je punkt za likvidaciju Srba u svome selu, koji funkcionisao u julu i avgustu 1941. Po izjavama svedoka iz Šurmanaca, tu je ubijeno oko 2000 Srba.

Neretva kod Šurmanaca
Neretva kod Šurmanaca

Pored „ljudskog faktora“, Šurmanci su imali i sve druge pogodnosti da budu jedno od najvećih mesta ubijanja Srba- železničku prugu sa stanicom i prostorom za kraće zatvaranje i mučenje manjih grupa ljudi, zatim reku Neretvu za bacanje tela i duboku jamu Golubinku, nepoznatu šire i skrivenu u brdu iznad gornjeg dela sela u koju su mogli da guraju hiljade živih osoba bez posebnih problema.

Najviše žrtava je transportovano iz Sarajeva i okoline, ali iz Zenice, Konjica, Mostara…

Željeznička stanica Šurmanci 2017. godine
Željeznička stanica Šurmanci 2017. godine

Pratio ih je ili sačekivao u Šurmancima Andija Buljan sa svojim koljačima. On i njegova grupa je u kraćem vremenu boravila u tom gradu radi pronalaženja i likvidacije Srba, posebno onih poreklom iz Čapljine. Pored toga vršljali su po vozovima i u njima hvatali Srbe, izvodila ih u Šurmancima i predavala ih Jovanovićima i drugim zlikovcima iz Šurmanaca, Međugorja, Bijakovića i Krućevića. Posle mučenja, Srbi su prvo ubijani pored pruge na obali Neretve. Tela su im potom bacana u reku.

Kako su se leševi najviše zaustavljali u Metkoviću i tu zakopavani (danas su na tom srpskom grobištu magistrala i parking), intervenisao je italijanski okupator zbog zagađivanja reke. Hrvatske vlasti zbog toga odlučile da se Srbi koji pristignu u železničkim vagonima u Šurmance ubijaju u jami Golubinka, tako da se živi u nju guraju kako se ne bi čuli pucnji. I to je funkcionisalo sve do prve polovine avgusta 1941.

Ubice nisu bile ustaše u pravom smislu već seljaci u zrelim godinama, nosioci domaćinstava. Nisu imali ni uniforme, ni puške. Zločin su izvršavali golim rukama ili tanjim kocima (motkama) dužine oko 2 metra, kojima vezane mučenike žive gurali u jamu iz koje nije moguće izaći.

O akciji ubijanja obaveštavali su je seoski glavari (knezovi) preko telala, na ovakav način: „ Jozo, dovezli su opet Srbe na na stanicu. Dođi na jamu, ujutro u 6 sati!“ Tako su se na jami, ujutro 6. avgusta okupilo stotine domaćina iz Međugorja, Bijaković i Šurmanaca i stotine naoružanih zločinaca iz Čapljine i okoline na čelu sa zamenikom logornika Rudom Vrdoljakom i Andrijom Buljanom, a za najmasoviju akciju ubijanja Srba u Hercegovini u jednom danu.

Trebalo je likvidirati decu i devojke iz Prebilovaca, sa njihovim majkama i bakama, njih oko 600. Poslovi su podeljeni. Jedni čuvaju grupu, drugi stražare okolo da ko ne pobegne, treći sprovode veće delove grupe do na 3o metara od jame, četvrti odatle do ruba jame vode po 5-6 žrtava, peti guraju u jamu odraslije ili bacaju u nju malu decu, šesti oko jame prikupljaju kamenje, sedmi to kamenje guraju i bacaju u jamu za žrtvama… Domaćice su kod kuća spremale ručak. Poslije tolikog „posla“ koji je trajao 5- sati na sunčanom danu valjalo je počastiti i nahraniti toliku mobu.

Crni Jovanović je motor svega. Sve detaljno organizuje, nadzire i pomaže komšijama kada se umore, naročito pri guranju u jamu. Neke od žrtava, posebno dečake, koji su se dželatima hvatali za noge, otimali se i bežali ili se čvrsto držali kamene rubove grotla, nije bilo lako savladati i gurnuti žive u jamu. Crni ih, zato, nemislosrdno bije kocem kuda stigne, a i nožem je radio.

Kamenje oko jame bilo krvavo a okolo su ostali opanci, marame, kape… Kada je sve bilo gotovo i on je održao govor i krenuo sa drugima na ručak. Sutradan, u četvrtak, je opet došao do Golubinke, koja mu je od kuće udaljena nekoliko stotina metara. Bacao je bombe dole, ne bi li utišao jauke što nije vredelo. U nedelju je sa porodicom i komšijama, kao pravi katolik, spokojno otišao u Međugorje na misu u crkvu koja je četredest godina kasnije postala svetski poznata i posećena od miliona hodočasnika.

Naravno 1941, nije bila tolikih dimenzija. Nemoguće se oteti utisku da je on za sve to on veoma zaslužan te je i upisan na pomenuti spomenik. Posle Šurmanaca, mučio je i ubijao u Mostaru, Sarajevu i u logoru Jasenovac.

Primljen je u partizane direktno iz ustaša, u danima dok je Titova OZNA ubijala po Hercegovini hiljade Srba zbog učešća u JVuO ili zbog skrivanja od mobilizacije. Posle demobilizacije, skrivan je više od 11 godina. Uglavnom u okolini Subotice, kod Bajića, Dulića, Markovića, Ostrogonca…

Srbija je za mnoge ustaške koljače bila najsigurnije utočište. Ipak, neko ga je uhapsio 20.9. 1956, u Paliću dok je boravio kod Milenka Damjanova. Pred islednicima i na farsičnom suđenju u Mostaru 1957. godine, gledao da je da izvuče sebe i druge žive ustaše.

Što je mogao da prikrije, prikrio je ili svalio na mrtve.

Od, bar tri stotine zločinaca, na sud je izvedeno samo njih 14, a na smrt su, pored Jovanovića, osuđena još petorica. Drugima je sudsko veće našlo razne olakšavajuće okolnosti tako da je Ludvig Jovanović, mozak zločina, dobio prvostepeno samo tri godine , što je drugostepenom odlukom povećano na sedam godina zatvora, itd…

Smrtna kazna nad monstrumom, ustašom i partizanom Ivanom Jovanovićem Crnim je izvršena 1958. godine.

(SND Prebilovci)

Izvor: Slobodna Hercegovina

Vezane vijesti:

KAKO JE PREBILOVAČKA NEJAČ GURANA U ŠURMANAČKU …

Prilog objavljen 1991. godine: Sveti posao potomaka | Jadovno …

Jedan od najbestijalnijih ustaških zločina

Napomena redakcije portala Jadovno.srb.: Ovaj prilog je prvi put objavljen na našem portalu 10. avgusta 2017. godine.

Pomozite rad udruženja Jadovno 1941.

Napomena: Izneseni komentari su privatna mišljenja autora i ne održavaju stavove UG Jadovno 1941. Komentari neprikladnog sadržaja će biti obrisani vez upozorenja.

KOMENTARI

5 komentara za Ivan Jovanović – Crni: Ustaša jamar i Titov partizan

Ostavite odgovor na Dragan Odustani od odgovora

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *

Top