Serbian
Armenian
Croatian
Dutch
English
French
German
Greek
Hebrew
Hungarian
Italian
Norwegian
Polish
Russian
Slovenian
Spanish
Mladi sveštenik Trajko Vlajković (26), njegova supruga Aleksandra (24) i dve ćerkice jedini Srbi u Uroševcu
Živimo kao u zatvoru. Ja izlazim do crkve i kada odlazim u nabavku namirnica, a supruga je uglavnom među ova četiri zida.
Sveštnik Trajko Vlajković (26), paroh uroševački, već tri godine službuje u Crkvi Svetog cara Uroša u ovom gradu. Sa suprugom Aleksandrom (24) i ćerkicama trogodišnjom Sarom i jednogodišnjom Sofijom, predstavlja jedine Srbe u gradu i okolini. Iako im dani protiču u izolaciji parohijskog doma unutar crkvenog dvorišta koje obezbeđuje kosovska policija, mladi sveštenik se ne žali zbog toga.
– Deset godina sam učio školu da bih služio Hristu i ako je to Božja volja, a sve što se dešava, dešava se po njegovom dopuštenju, onda je to naš podvig prizvan od samog Boga da dođemo ovde da čuvamo ovu svetinju, ali i ona nas – govori mladi sveštenik i dodaje da za njega boravak u Uroševcu i ovdašnjoj crkvi nije ništa neobično jer je poreklom iz kosmetske opštine Vitina, ali da je njegovoj supruzi koja je došla iz Foče u BiH, ipak bilo malo teže da se navikne.
U Foči, gde je završavao za bogoslova, upoznao je sadašnju suprugu, koju je poveo prvo sa sobom u Beograd, a potom na Kosmet gde je prvi put došla i to uprvao u Uroševac, u dom u kojem sada borave.
– Konak u kojem smo smešteni sređen je i zaista nam ništa ne nedostaje. Imamo, hvala Bogu, sve što nam je potrebno i nama i deci, ali najteže je što nemamo sa kim da se družimo, popričamo, odemo na kafu. Supruga je po čitav dan sa decom u stanu, devojčice gledaju crtane filmove a ona obavlja domaće poslove – nastavlja priču Trajko.
Supruga, dok priprema za podnevo spavanje malenu Sofiju, kaže da je već navikla na takav život i da joj je jedini izlaz izvan četiri zida kad odu do tridesetak kilometara udaljene Vitine, gde žive Trajkovi roditelji.
– Kad god sam slobodan odemo do mojih, ali ja sam često zauzet u crkvi. Iako nema vernika, nekako mi je lakše kada znam da je svetinja otvorena i da može da navrati ko želi. Naši Srbi iz rasejanja dolaze uglavnom na praznik Svetog Jovana, hramovnu slavu, ali dođu i o većim praznicima. Eto, sada za Božić, pozvao sam roditelje i rođake kako bismo proslavili i obeležili praznik kako dolikuje – nastavlja mladi sveštenik koji se, kaže, uzda u Boga i njegovu volju kada je u pitanju povratak Srba.
Svetinja posvećena Svetom caru Urošu po kojem je grad dobio ime, spaljena je tokom 1999. godine, a potom oskrnavljena i u martovskom pogromu 2004. godine, ali je prethodnih godina, zahvaljujući episkopu Teodosiju i Eparhiji raško-prizrenskoj, obnovljena i oživela. Ipak, zasada ova svetinja predstavlja jedini svetionik i nadu da će se raseljeni Srbi, koji poslednjih godina uveliko otuđuju svoje kuće i stanove, ipak nekada vratiti.
– Voleo bih kada bi pokušali da se vrate, obnove domove, od kojih je znatan broj i uzurpiran – pričao nam je pređašnji sveštenik ove crkve kojeg zatičemo u dvorištu svetinje ispred policijskog punkta postavljenog pored same crkvene kapije. I dok naš razgovor privlači pažnju prolaznika i taksista koji su se parkirali pokraj samog crkvenog dvorišta, saznajemo da su na srpskim porušenim domovima sagrađene višespratnice i druge moderne zgrade. Takav je primer doma tročlane porodice Nikolić. Majka i ćerke su u strogom centru, ostale sve do martovskog pogroma američki vojnici Kfora nasilno su ih izneli iz kuće, koju su kasnije Albanci zapalili, a na njihovom imanju sagradili stambenu zgradu.
– Ljudi koji zauzimaju tuđu imovinu i žive na tuđoj muci nikada ne mogu biti srećni – odzvanja nam glas našeg saputnika koji nas je prethodno odveo do nekoliko kilometara udaljene Plešine, sela u kojem je jedini srpski stanovnik bila baka Smiljka Bajčetić. Međutim, kako se bliži devedesetoj godini, baku je ove zime preuzela sestra iz Beograda i odvela je sa sobom kako bi je lečila jer joj je, kako nam rekoše, potrebna operacija očiju. Baka Smiljka o kojoj su „Novosti“ svojevremeno pisale, nije želela da napusti svoj dom, a kada su Srbi 1999. godine bežali od napada Albanaca, već je ostala u svojoj kućici sagrađenoj od kamene da čuva imanje i stabla kestena.
BOR CARA DUŠANA
Prema podacima poznavaoca ovdašnjih prilika, na području opštine Uroševac do 1999. godine živelo je oko 30.000 Srba od kojih oko 12.000 u samom gradu. Sada na području opštine živi svega desetak povratničkih porodica u selima Babljak i Babuš, dok je – manastir posvećen Svetim arhangelima u okolnom Nerodimlju potpuno porušen, a bor koji je car Dušan zasadio u ovom mestu posečen do temelja.
