– Волео бих када би покушали да се врате, обнове домове, од којих је знатан број и узурпиран – причао нам је пређашњи свештеник ове цркве којег затичемо у дворишту светиње испред полицијског пункта постављеног поред саме црквене капије. И док наш разговор привлачи пажњу пролазника и таксиста који су се паркирали покрај самог црквеног дворишта, сазнајемо да су на српским порушеним домовима саграђене вишеспратнице и друге модерне зграде. Такав је пример дома трочлане породице Николић. Мајка и ћерке су у строгом центру, остале све до мартовског погрома амерички војници Кфора насилно су их изнели из куће, коју су касније Албанци запалили, а на њиховом имању саградили стамбену зграду.

– Људи који заузимају туђу имовину и живе на туђој муци никада не могу бити срећни – одзвања нам глас нашег сапутника који нас је претходно одвео до неколико километара удаљене Плешине, села у којем је једини српски становник била бака Смиљка Бајчетић. Међутим, како се ближи деведесетој години, баку је ове зиме преузела сестра из Београда и одвела је са собом како би је лечила јер јој је, како нам рекоше, потребна операција очију. Бака Смиљка о којој су „Новости“ својевремено писале, није желела да напусти свој дом, а када су Срби 1999. године бежали од напада Албанаца, већ је остала у својој кућици саграђеној од камене да чува имање и стабла кестена.

БОР ЦАРА ДУШАНА

Према подацима познаваоца овдашњих прилика, на подручју општине Урошевац до 1999. године живело је око 30.000 Срба од којих око 12.000 у самом граду. Сада на подручју општине живи свега десетак повратничких породица у селима Бабљак и Бабуш, док је – манастир посвећен Светим архангелима у околном Неродимљу потпуно порушен, а бор који је цар Душан засадио у овом месту посечен до темеља.