ИЛИ-ИЛИ И ПОСЛЕ ТОГА – Убијање Светих Српских Новомученика Јасеновачких

Пола века смо живели у друштву где је било неморално, и недопустиво, да се стравични изливи нечовештва, на чијем врху је био Јасеновац, ниподаштавају и банализују. Било је „и стида и срама“. Распад људског става према злочинима из Другог светског рата и Јасеновцу, подсетимо, постаје преовлађујућа друштвена чињеница појавом књиге Беспућа повијесне збиљности Фрање Туђмана (1989/1990). Отад се то шири као канцер.

Не зна се зашто се ово ради с Јасеновцем, али убрзо ће се знати, прича ми човек који познаје актере. Па и центарфора – епископа Јована (Ћулибрка).

Од свих антисрпских процеса који се као убризгани отров шире кроз српско биће демонтажа Јасеновца је најбезобзирније рањавање.

Тако се ових дана (8–9. новембар) у медијима појављује међународна научна конференција „80 година појма геноцид – студија случаја: геноцид над Србима, Јеврејима и Ромима у Независној Држави Хрватској“. Јавља се „неколико десетина стручњака из Србије, Босне и Херцеговине, Хрватске, Словеније, Мађарске, Пољске, Израела, Ватикана…“. Иза те импозантне најаве – ниједног имена. Безимени експерти о изузетној теми. Једино се истакла Ана Брнабић.

БЕЗ СТИДА И СРАМА 

Геноцидоексперт над експертима огласи да се „заиста запрепастила када је прочитала колико је у претходних неколико деценија на универзитетима у Србији и на читавом постјугословенском простору одбрањено доктората у вези с Јасеновцем“. Као да најављује да би могла да засуче рукаве и докторира. Што да не? У комисији би јој могли бити епископ Јован и директор Музеја геноцида, па да заврше оно на чему одавно раде.

И да се тако коначно зада ударац оном Позиву СПЦ и Влади Србије: Разрешите епископа славонског Јована свих дужности везаних за Јасеновац и геноцид над Србима у НДХ (88 потписника, 12. септембар, 2023).

Тај позив, подсећамо, био је крик-одговор на стање у српској јавности где ко год шта рекао о смањењу број жртава у Јасеновцу спада у „слободу говора“.

Посматрачу се то могло учинити спонтаним. Али није.

У ствари, све се банализује систематски – што Умберто Еко види као да се даје „право говора глупацима који су иначе говорили искључиво у кафанама и то тек кад би попили чашу вина, али њихов говор није имао никакве штетне последице по друштвену заједницу и они би увек били брзо ућуткани. Међутим, они сада имају право говорити као да су нобеловци. То је права инвазија идиота“ (Стампа, 11. јун 2015).

Али тај хаос се да усмеравати. И то је „инвазија корисних идиота“. Ти „идиоти“ су нечија војска. И у нешто пуцају с намером да ране и „убију“.

Пола века смо живели у друштву где је било неморално, и недопустиво, да се стравични изливи нечовештва, на чијем врху је био Јасеновац, ниподаштавају и банализују. Било је „и стида и срама“.
Распад људског става према злочинима из Другог светског рата и Јасеновцу, подсетимо, постаје преовлађујућа друштвена чињеница појавом књиге Беспућа повијесне збиљности Фрање Туђмана (1989/1990). Отад се то шири као канцер.

Парадокс „случаја Јасеновац“ је да у ред коловођа свлачења великог историјско-националног симбола у блато стаје и Музеј жртава геноцида (основан јануара 1995), установа коју је српска држава за потребе српског народа основала „ради трајног сећања на жртве геноцида над Србима, прикупљања, обраде и коришћења података“.

МРАК НДХ 

Разумном бићу то делује чудно, јер је улога НДХ углавном утврђена. Никад се није могло говорити о одсуству жеље да се територија етнички очисти. Дајемо неколико слика.

„Ова држава може бити само хрватска држава, и не постоји метод којег бисмо се устручавали да је учинимо истински хрватском и очистимо од Срба, који су нас вековима угрожавали и који ће нас поново угрозити ако им се укаже прилика“ (Милован Жанић, министар владе НДХ, 2. мај 1941).
Срби су били бар четвртина становништва НДХ.

Хрватски лист 26. јуна 1941. објављује стратегију и акциони план министара Мила Будака, Мирка Пука и Милована Жанића: „Један дио Срба ћемо побити, други раселити, а остале ћемо превести у католичку вјеру и тако их претопити у Хрвате.“

„…и тако смо вам ми у овој години овдје у Јасеновцу поклали више људи него Османско царство за цијело вријеме боравка Турака у Европи“ (Макс Лубурић, 9. октобар 1942).

Логорска архива је два пута уништавана (почетком 1943, априла 1945), али резултат је обелодањен: у извештају Међународног војног суда у Нирнбергу наводи се између 500 и 700 хиљада жртава; Државна комисија за утврђивање злочина окупатора и помагача (основана 1943) износи такве закључке; „Јад Вашем“ је усвојио те чињенице; опсежно истраживање Владимира Дедијера, који је од 1966. с Раселом и Сартром био члан Раселовог међународног суда за ратне злочине, у дебелој књизи Ватикан и Јасеновац – документи (1987) потврђивало је то; немачки извори из рата, зависно кад су се оглашавали и која сазнања су имали, дају изјаве о смрти од 300 до 840 хиљада људи;

Међународна комисија за утврђивање истине о Јасеновцу (The International Commision for the Truth on Jasenovac), основана 2000. у Бањалуци, методолошки блиска сличним у свету, с намером да утиче на растакање страхота Јасеновца објавила је 700.000 до 800.000 жртава…

С друге стране, иде се до поништавања појма „Јасеновац“. Зато је расправљати о хрватским приговорима имало смисла док смо били у заједничкој држави. После тога смисао се губи, а „хрватски став“ еволуира до актуелне књиге Идеологија и пропаганда великог српског геноцида над Хрватима: пројекат„Хомогена Србија“ 1941. повјесничара Стјепана Лозе, који нађе да су „у НДХ Срби били злочинци а Хрвати жртве“.

То се није другачије ни могло развијати.

ШТА РАДИ СПЦ 

Али Београд „хрватски приговор“ узима као основ за „расправу“. Фронтмен је Музеј жртава геноцида. А председник Управног одбора Музеја је владика славонски Јован (Ћулибрк).

То СПЦ ставља у улогу – више од случајног саучесништва. Колико год покушавали да разумемо СПЦ, остаје да такво играње са „званично канонизованим Јасеновачким Новомученицима од стране наше свете Цркве, представља неку врсту поновног убиства тих мученика“.

Најјача чињеница у одговору СПЦ на помињано писмо 88 интелектуалца је – да је Синод „званично одузео право председнику Одбора за Јасеновац СА Сабора СПЦ, епископу Јовану, да се јавно оглашава о броју јасеновачких жртава“. Али она је и најпарадоксалнија.

Подсећам и да је „Свети архијерејски Сабор СПЦ 16. априла 2010. донео одлуку да се убудуће спомен Светих Српских Новомученика Јасеновачких прославља 31. августа по јулијанском, односно 13. септембра по грегоријанском календару. Главна прослава литургијски се обележава у манастиру Јасеновац.“

Даље: „Свети архијерејски Синод“ у саопштењу од 14. септембра 2023. објави да „чим је преосвећени епископ славонски Јован пре више година изнео своју приватну – по нама произвољну, историјски неутемељену – процену о броју јасеновачких жртава (Синод) му је званично, својом одлуком, одузео право да се у јавности оглашава о том питању“ (14. септембар 2023). Откуд човек који тако „приватно“ мисли на кључној функцији? И шта сад: или је Јован славонски утицајнији од Синода или Синод није озбиљно мислио?

У исто време док се јавност по ко зна који пут суочавала с делом епископа Јована, делегацију Музеја геноцида на највишем нивоу прима премијерка Србије Ана Брнабић (13. септембар 2023) и „током дужег, срдачног и конструктивног разговора анализиране су активности Музеја… разматрана је и динамика реализације музејских активности у наредном периоду. Председница Владе је и истакла пуну и безрезервну подршку Владе целокупном тиму Музеја жртава геноцида и још једном упутила честитке на постигнутим бројним резултатима.“ (Премијер/ка Србије је истоветно цвркутала и сад најављујући скуп у Палати Србија.)

ЈОВАНОВА ДОСЛЕДНОСТ 

Онда се 5. листопада (2023) у загребачком Јутарњем листу / Глобусу појављује велики интервју с владиком Јованом (обавезаним на ћутање?): „Јасеновцем се нитко озбиљан није бавио па су простор заузели збуњени дилетанти“, јавља храбри антијасеновачки ратник.

Интервју је дат „на лицу места“, у манастиру Јасеновац. Није рекао да се „јавно воли са Хрватском“, али јесте подсетио: „Ја сам од државе (Србије, прим. аут.), по стручној основи, постављен на мјесто предсједника Управног одбора државне институције која се бави питањем жртава Другог свјетског рата, па и њиховим бројем.“

Пита новинар: Недавно сте били у Мостару на црквеном скупу на којем је било много владика из врха СПЦ. Јесте ли разговарали о овом случају?
„У Цркви се све наставља својим путем. Патријарх Порфирије ми је најавио свој скори посјет Јасеновцу.“

Јасно је да Синод и Влада подржавају, ајде не ограничавају, ове „игре без граница“ с Јасеновцем. Ваљда ће нам некад неко објаснити зашто.
У јавности се таква операција (обешчашћивање и обесвећивање Јасеновца) изводи одређеним техникама.

Загађује се јавни простор, па почну „расправе“ и у трену се вишедеценијски рад и озбиљна бројања доводу у питање. (Екови идиоти!) Они се дочепају микрофона и сви пре њих су били – дилетанти, лажови, преваранти. Шта је то? Наука? Наука се злоупотребљава на разне начине, али овај је најпримитивнији.

У „случају Јасеновца“ Св. Синод не показује никакву одлучност, а од државе која на највишем месту има фаустовско чељаде (Ана Брнабић је из Трилатералне комисије послана да преузме Владу Србије) ништа се друго не може ни очекивати. Ниједна окупациона власт се не би овако неодговорно играла с јасеновачким симболом.

Остаје питање шта је циљ Цркве и државе Србије?

Добро, чини се „западним пријатељима“, и минира се национални идентитет на коме стојимо изнад историјске провалије. (То овој држави није страно – ни с територијом, народном/државном имовином, историјом, школством итд.) И „мења се свест Срба“, што је – подсећамо! – парламентарна делегација Немачке отворено и слободно тражила у Београду, марта 2013. Наше власти су то примиле с разумевањем.

Феномене такве агресије у јавном мњењу Ноам Чомски је оцртао у Десет стратегија медијске манипулације. За наш случај су примерене тачке 2 и 3.

Дакле, метод „проблем-реакција-решење“: угура се проблем и после реакције у јавности ви из џепа вадите решења којем би се, у нормалним околностима, јавност противила. Следи „стратегија поступности промена“: натерати јавност на поступно прихватање промена, за годину, две или више.

ДОЛАЗИ ЛОЗО „Црно семе“ Јасеновац гура у баруштину из које расте „цвеће зла“ – тако да, драги пријатељи, није незамисливо да стигнемо до „нове нормалности“ у којој ће нам бити природно да се о оној књизи Стјепана Лозе организује научни скуп у Музеју геноцида, па се то појави као литература на студијима новије историје, па се појави и предмет на студијама српске националне историје – Хомогена Србија, ликвидација Хрвата у Јасеновцу. Од тога до појаве Лозе у средњошколским уџбеницима само је корак.

Својевремено је Вице Вукојевић, следећи велики Туђманову мисао, као председник Почасног блајбуршког вода 2009, изнео да су „јасеновачким логором управљали Јевреји“, држава је дала само стражу, а постоји уговор владе НДХ и Јеврејске општине Загреб о финансирању управе тог логора“.

Лозо или неки следбеник би сад могао да „докаже“ да су Јасеновац држали Срби и да су „србосеци“, логично брате, српски алати. Музеј геноцида би ту могао да организује…
Сличне ствари нама се дешавају – сетите се ширења ЛГБТ-идеологије, од кад су уподобљени радикали одлучили да ће се „Парада поноса“ у Београду одржати по цену живота и смрти, онда нам се појавила премијер/ка чија је најважнија ставка у биографији да је хомосексуалка а најзанимљивије вести за таблоиде „да има партнерку“, па ето и других функционера тих способности, па стиже Европрајд и све око тога…
Зато, нећу рећи да је оно о Лозиној књизи речено иронично. Уопште не.

Извор: ПЕЧАТ