„Хрватски мужеви“ на „дану хрватских мајки“ Блајбург, мит који расте и све је већи

Тек са рађањем самосталне хрватске државе „Блајбург“ добија снагу државно легитимисаног покрета за историјски ревизионизам.

Почасни блајбуршки вод, удружење са седиштем у Клагенфурту, позива 12. маја на комеморацију код Блајбурга, скуп под покровитељством Хрватског сабора и Хрватског народног сабора БиХ. Аустријски медији, политичке личности и струковна удружења историчара већ годинама ове скупове називају „ходочашћем за фашисте“ и „камуфлажом за усташку глорификацију“. Ове године, критичари окупљања на блајбуршком пољу први пут удружено иступају у јавности и траже њихову забрану, сутра у Бечу конференција за новинаре о томе.

Блајбург је градић у аустријској Корушкој, четири километара од границе са Словенијом, са неких 4.000 становника.

То треба споменути одмах на почетку, јер се на просторима бивше Југославије кратка одредница „Блајбург“ употребљава као историјски, легални, политички, вредносни и симболички термин. У ширем контексту свакако није битно, али јесте за оних четири хиљаде душа које данас у том граду живе и раде – кад се Блајбург спомене као место злочина, казне, освете или повампиреног фашизма, да се зна да то нема везе с њима.

Блајбург као историјски догађај и Блајбург као модерна политичка одредница нису исто, што је опет важно истакнути, јер та разлика објашњава зашто је држава Аустрија годинама без поговора подносила блајбуршке комеморације, које су од стварања самосталне Хрватске 1992. практично експлодирале у катарзичне усташке и нацистичке скупове.

Како се комеморације увек одржавају средином маја, ове године у суботу, 12. маја, у локалном полицијском жаргону се тај скуп већ неко време назива „Kroatischer muttertag„/“Хрватски мајчин дан“. Реч је о циничној алузији на аустријски мутертаг, традиционални народни празник мајки који се слави сваке друге недеље у мају, овог пута 13. 5.

КЛАГЕНФУРТ ЈЕ НАШ!

Шта се тачно одвијало на терену у аустријској Корушкој (Коринтији) док су тамо боравиле војне јединице Титовог комунистичког режима између 8. и 21. маја 1945, није до краја утврђено. Доле наведена временска линија је компилација из аустријских историјских извора, главним делом из књиге Арнолда Зупана „Хитлер–Бенеш–Тито„, издање Аустријске академије наука, 2014 (с. 1275–1355).

2. 4. 1945: Југославија информише Совјете, Американце и Британце о намери да учествује у подели Аустрије. Совјети се одмах слажу да Титове снаге пусте на свој део. Американци и Британци ћуте.

7. 5. 1945: У Клагенфурту се формира покрајинска влада Коринтије – социјалдемократе, народњаци и комунисти, на брзину окупљени као превентива цепању земље, кад од сутра почну да стижу окупационе силе/ослободиоци, како коме.

8. 5. 1945: Пре подне у Клагенфурт улази 8. Британска армија, води је фелдмаршал Харолд Александер, а у подне 4. Југословенска армија под заповедништвом мајора Егона Ремец-Борута. Свако се распоређује у свом делу Клагенфурта и (аустријске) југоисточне Корушке. Британци планирају да се једног дана врате кући; југословенске снаге сматрају да су дошле кући. Војно и политички, то је југословенски акт, али је из докумената јасно да га идејно припремају и воде Словенци – Цвитер, Кардељ, Кидрич, али и сам Тито који је имао амбициозне територијалне планове.

12. 5. 1945: Тек сада на депешу од 2. 4. реагују Британци и Американци и шаљу недвосмислени одговор Титу да сместа повуче јединице испод аустријско-југословенске границе од 1937, преко које су прешле јурећи немачки (и аустријски) Вермахт.

До средине маја: „30.000 јужнославенских војника – усташа, домобрана, четника и руских белогардејаца, плус 6.000 цивила, чланова породица“ (Зупан) који су се предали Британцима седе на отвореном пољу код Виктринга, пар километара на југу од Клагенфурта.

14. 5. 1945: Британски генерал Робертсон даје команду маршалу Александеру да „све особе југословенске националности које су служиле у немачким снагама разоружа и преда југословенским снагама“. Истог дана бригадир Тоби Лоу шири ту Робертсонову одредбу тако да обухвата и цивиле.

15.5.1945: На састанку у Клагенфурту, Лоу је ауторизован да представнику 4. Југословенске армије пуковнику Хочевару обећа хитну испоруку „свих Хрвата који се налазе у британским рукама“. На сцену први пут ступају Срби: за преузимање „свих Хрвата“ одређена је бригада под командом пуковника Ђоке Јованића (14. дивизија 3. Армије). По британско-југословенском договору, „испорученим Хрватима“ се неће говорити о „дестинацијама које за њих планирају Титове снаге“.

17. 5. 1945: Харолд Александер пише америчком генералу Ајзенхауеру: „Прецизне информације о бројевима на територији под мојом одговорношћу не постоје. Велики број немачких јединица још покушава да се пробије до нас и избегне предају Титовим снагама.

Нетранспарентност се појачава тиме да Титове снаге пуштају на слободу неке од оних који су им се предали, након што им одузму оружје и опрему. Према последњим информацијама, Титове снаге држе укупно око 220.000 људи, од тога 109.000 Немаца, 46.000 Козака, 15.000 Мађара, 25.000 Хрвата и 24.000 Словенаца. На моју територију се непрестано сливају хрватске и словеначке избеглице, тренутно око 200.000.“

19. 5. 1945: На притисак Британаца и Американаца, постигнут је договор о повлачењу југословенских трупа из (аустријске) југоисточне Корушке. Истог дана Британци почињу испоруке „свих Југословена који су се борили на немачкој страни“ Титовим војним снагама.

Од 21. 5. 1945: Југословенске снаге се повлаче из Аустрије.

31. 5. 1945: У унутарбританској војној преписци се каже да је Титовим снагама предато 26.339 особа, а ускоро ће и 6.000 цивила из Виктринга. Националност није јасна – једном се говори о „Хрватима“, други пут о „Југословенима“. По Зупану, Британци нису никад предали тих 6.000 цивила, зато што су добили информације о масакру Титових јединица над преузетим ратним заробљеницима.

„ХРВАТСКИ МУЖЕВИ“ НА БЛАЈБУРШКОМ „ДАНУ ХРВАТСКИХ МАЈКИ“

То би био историјски Блајбург, из угла аустријске историографије: Партизани су још у форсирању Корушке заробили 25.000 Хрвата (Александер од 17. 5), а онда су приликом повлачења од Британаца добили још 26.339, вероватно Хрвата.

Кад се те две суме зброје, а отприлике то ради Зупан, произлази да су партизанске снаге дубоко у јуну 1945. на пољима око Блајбурга у наставцима убиле 50.000-51.000 ратних заробљеника (усташа, домобрана) и оставили их у масовним гробницама (Зупан, с. 1353).

Партизани су, међутим, држали и 24.000 словеначких фашиста, (Александер од 17. 5), по Владимиру Жерјавићу још и 2.000 српских и црногорских четника, тако да то компликује горњу рачуницу, пошто су и они често убијани по кратком поступку.

Зупан, међутим, то не види као ad hoc освету на терену, већ наводи изворе према којима је егзекуције директно наредио Тито. У горњу суму, око 50.000, нису убројане десетине хиљада заробљеника које је Титова армија у маршевима („крижни путеви“) водила до Војводине.

Најважније: О систематским, намераваним убиствима над цивилима не говоре ни британски ни аустријски службени извори.

ПОЛИТИЧКИ, РЕВИЗИОНИСТИЧКИ И СИМБОЛИЧКИ БЛАЈБУРГ…

Ту се негде, с 50.000 побијених на лицу места, завршава историјски Блајбург и истовремено почиње каријера Блајбурга као „симбола неугаслог хрватског родољубља“.

На сцену тада ступа хрватски Почасни блајбуршки вод (ПБВ), друштво основано у тајности 1951. у једном избегличком логору поред Клагенфурта. Средином шездесетих, тад већ регистровано друштво купује два квадратна километра на Блајбуршком пољу, и успоставља ритам комеморација једном годишње. Од 1985, уз дозволу аустријских власти, ПБВ на том простору уређује пригодни меморијално-гробљански комплекс.

Сад је питање зашто аустријска држава то дозвољава?

Из више разлога. Прво, зато што односи Аустрије и Југославије после 1945. нису били добри. Нешто због идеолошких разлога (комунизам vs. демократија), нешто због тога што је Титов сан о проширењу на аустријску Корушку био дај хард програм.

Друго, емпатијска солидарност у срамоти Другог светског рата. Не као нацистички revival, далеко било, већ свест да су НДХ и Остмарк годинама седеле у истом броду, браћа по злочину. Педесетих и шездесетих година, са тако малим одмаком од рата, Аустрија није могла људски осудити туђе колаборационисте, а да не осуди пола свог становништва. Судила је само правно, а и то тешко, под притиском.

Треће, Титови партизани су заиста побили на десетине хиљада ратних заробљеника без суђења. Лако је било Британцима да се згражавају (Зупан) над масакром у Блајбургу, кад они сами од нациста никад нису доживели такав брутални расни третман као што јесу Руси и Јевреји, или као што су Срби, Јевреји и Хрвати антифашисти од НДХ хорди.

Четврто, ПБВ се уклопио у аустријску народну и црквену традицију бриге о војничким гробљима. У Аустрији и данас постоји Црни крст (Österreichisches Schwarzes Kreuz), који се, врло, врло дискретно брине о војничким гробљима, без обзира на идеолошки предзнак.

Пето, ПБВ је све до 1991. такође наступао дискретно. Формално је то била и остала само црквена миса за убијене и погинуле, интимни духовни сусрет НДХ носталгичара.

Тек са рађањем самосталне хрватске државе 1992, у пуном замаху од краја рата 1995, „Блајбург“ добија снагу правог, државно легитимисаног покрета за историјски ревизионизам. Хрватски сабор тада преузима покровитељство над комеморацијама, премијери Ивица Рачан (СДП) и Иво Санадер (ХДЗ) лично посећују Блајбург и клањају се жртвама; председници Фрањо Туђман и Стипе Месић шаљу венце преко представника.

Везе су и персоналне – од 2007. до 2016. Златан Хасанбеговић је био најпре председник, па потпредседник управног одбора Почасног блајбуршког вода. Напустио је ту функцију тек кад је постао хрватски министар културе, али је убрзо и ХДЗ-у постао прерадикалан, па смењен. Данас је Хасанбеговић „само“ саборски посланик и главни кадровик загребачког културног погона.

Прошле године је хрватску парламентарну делегацију на комеморацији у Блајбургу уздигнуте главе предводио председник Сабора Гордан Јандроковић. „Пуно хришћанске камуфаже за оно што је обичан десничарски revival, ту и тамо вијори се застава НДХ праћена усташким и нацистичким поздравима“, писали су аустријски медији прошле године.

У репортажи од 28. 5. 2017. је аустријски недељник Њуз описивао тешку атмосферу „хрватског мутертага“, кад се четири хиљаде локалних затвори у станове и спусти ролетне, а улице Блајбурга препусти маси до 30.000 хрватских НДХ туриста“, пристиглих организованим аутобуским линијама из свих делова Хрватске, заједно са жупницима и специјално одгајаним ревизионистичким подмлатком.

Сам Почасни блајбуршки вод не воли публицитет и нема веб-страницу (можда у дип вебу!), па зато програм овогодишње комеморације објављује њему блиски „kamenjar.com“: Молитва на гробљу у 11.00, онда процесија до Блајбуршког поља, где ће, у директном преносу националне хрватске телевизије, монсињоре Желимир Пуљић, задарски надбискуп и председник Хрватске бискупске конференције служити мису, а представници Сабора одржати политичке говоре.

ПБВ и ове године организује бесплатни превоз „за ходочаснике из Загреба“ (kamenjar.com), 12. маја у рано јутро, директно с градске аутобуске станице.

БЛАЈБУРГ, МИТ КОЈИ РАСТЕ И СВЕ ЈЕ ВЕЋИ

Блајбург је топос за историчаре, добрим делом неистражен. Он је и топос за потомке убијених, премда није јасно зашто се 73 године после масовних егзекуција породична жалост стилизује у пренаглашено државни церемонијал прошаран (нео)усташком иконографијом.

И до сада су се представници политичког живота Аустрије јављали протестним изјавама због јасног идеолошког предзнака Блајбурга, али свако за себе, саопштењима која остају на рубу јавног дискурса. Овог пута су на заједничку конференцију за медије сутра, у понедељак, позвала три европска парламентарца (Јозеф Вајденхолцер, СДП; Отмар Карас, ОВП; Ангелика Млинар, НЕОС, Аустријски комитет за Маутхаузен, централни републички Архив аустријског отпора и Израелска верска заједница).

Какве су им шансе? Док иницијативу не преузму партијске структуре у националном парламенту, никакве, и више леже у подизању јавне свести о ревизионистичком капацитету блајбуршког мита, него у конкретној промени закона.

Јер на први поглед, Блајбург је само скуп хришћанског милосрђа и ништа више. Тек га акционистичка енергија Хрватског сабора и Владе претвара у „највећи фашистички скуп у Аустрији“ или „највећи наци-скуп у Европи“ (цитати из репортаже Њуза од 28. 5. 2017).

Оно што аустријски медији називају „Блајбуршким митом“ је гротескна мешавина старог злочина са осветом, казном и губитком политичке контроле. То је мит који оживљава страх као просторну категорију, историјску ноћну мору балканских народа да ће се одједном наћи на месту где се убија масовно и у тишини, без суда, процеса и сведока.

Кад је Јандроковић пре неколико дана отишао из Београда, његова реакција се, и искрена и одглумљена, хранила из тог рефлекса. Рецимо овако: на наговештај сигурносно непрозирне, на моменте фарсичне ситуације, Јандроковић је имао где да се склони. Отишао је кући, у Загреб.

Само дан након тога усред Сабора је у неупоредиво драматичнијој ситуацији извређан Милорад Пуповац, али је његов страх остао без утехе.

Јер где да се склони Пуповац? Где је његова кућа?

Весна Кнежевић је дописница РТС из Беча

(standard.rs)

Извор: Србин инфо

Везане вијести:

Из Аустрије поручују: Стоп „фашистичкој комеморацији“ у Блајбургу

Одзвонило усташком скупу у Блајбургу?

Аустријски европарламентарци: Окупљање у Блајбургу највећи фашистички скуп у Европи

„Од уласка у ЕУ, Хрватска све више клизи у усташизацију“

Покренут сајт против усташке комеморације у Блајбургу

Блајбург: Спона између НДХ и нове Хрватске | Јадовно 1941.