Blajburg: Spona između NDH i nove Hrvatske

Datum objave: utorak, maj 23, 2017
Veličina slova: A- A+

I nekadašnji i aktuelni interesi Zapada oslanjaju se na proustašku vlast u Hrvatskoj

Piše: Ljuban Karan

Odavno komemoracija poginulim ustašama u Blajburgu ne liči na manifestaciju kakvom se predstavlja, nego na miting i ustašku promociju. Velika je razlika kada skup organizuju ustaške emigrantske organizacije i kada iza organizacije zalegne država Hrvatska. Tada krvavi zločinci postaju smerne nedužne žrtve koje bi trebalo sažaljevati i ovekovečiti. Ono što su ove „žrtve“ pre toga uradile više nije važno. Jasenovac u Blajburgu niko ne pominje. Osnovna teza jeste da pod Blajburškom poljanom leže oni koji su pobijeni bez suđenja i da je za to kriv komunistički totalitarni režim. Ovu tezu nisu smislile i isforsirale ustaše, nemaju oni za to kapaciteta, smislile su je zapadne obaveštajne službe sa ciljem kompromitacije svega na Istoku. Ustaše su se sa Blajburgom samo uklopile u kompletnu zamisao.

Naravno, neće da kažu da su se ove „nevine žrtve“ pod borbom probijale kroz gvozdenu zavesu, koju su im na slovenačko-austrijskoj granici postavili partizani i da ih je tu glavnina poginula u borbi. O tom proboju su najviše pričale preživele ustaše, kao i o tome da su se oni koji su ranjeni lečili u britanskim bolnicama i da su nakon toga oslobođeni. To svedoče bivši pripadnici Blajburškog počasnog voda, jer su mahom bili ranjeni tokom ove bitke. Nije sporno da se u ta davna vremena mogla dogoditi samovolja nekog od izdvojenih komandira i ubijanja bez suda, kod svih vojski u Drugom svetskom ratu, a ne samo kod partizana. To niko ne odobrava, ali sve poginule ustaše podvoditi pod takve događaje je smišljena podvala. Većina ustaša sahranjenih u Blajburgu ubijena je u borbi jer nisu smeli zbog svojih zločina da se predaju partizanima. Po svaku cenu su nastojali da se domognu Engleza, jer su očekivali, a možda i znali, da će biti prećutno amnestirani.

Da je na Blajburškom polju poginula ustaška vojska a da nisu streljani civili ili zarobljenici piše i na samom spomeniku koji su podigli ustaški emigranti još 1987. godine. Tamo piše: „U čast poginuloj hrvatskoj vojsci“, i niko ne spominje civile. Sadašnji tajnik Počasnog blajburškog voda Bože Vukušić imao je grdne muke sa ustašama koje nisu razumele njegovu perfidnu i prevarnu igru kada je na zanovljenom spomeniku napisao: „U spomen na hrvatske žrtve blajburške tragedije“. Malo je falilo da bude zbog toga ubijen i bio je prinuđen da na novi spomenik vrati stari napis. Odakle sada na komemoracijama samo priča o nevinim žrtvama, a nigde o ustaškoj vojsci, a, dok govore, stoje pored spomenika na kome to piše.

SIMBOL HRVATSKE DANAS
I ove godine komemoracija ustašama na 72-godišnjicu bila je pompezna. Došlo je oko 15.000 dekorisanih Hrvata iz Hrvatske i BiH. Organizator komemoracije je, kao i ranije, Počasni blajburgški vod pod pokroviteljstvom najviše državne institucije – Sabora Hrvatske. Delegaciju predstavnika Sabora predvodio je sam predsednik Gordan Jandroković. Izaslanik hrvatske predsednice bio je ministar Goran Marić a premijera i hrvatsku Vladu predstavljao je ministar branitelja Tomo Medved. Misno slavlje predvodio je đakovačko-osječki biskup Đuro Hranić a ispred Mešihata islamske zajednice u Hrvatskoj govorio je efendija Idriz Bešić, podsećajući na brojne muslimane koji su na tom mestu poginuli u ustaškoj uniformi.

Znači, sve je bilo na nivou što se tiče nove Hrvatske i njene proustaške vlasti. Komemoracija u Jasenovcu pravim žrtvama upravo ovih „nevinih žrtava“ nije ni bleda senka sjaja u Blajburgu. Doduše, hrvatska vlast dobrim pripremama učesnika pokušava sakriti fašistički karakter manifestacije kako se to ne bi videlo na prvi pogled i kako takva slika nebi otišla u svet. Pa ipak, svake godine austrijska policija uhapsi nekolicinu zbog fašističkih simbola i obeležja. Ove godine uhapsili su trojicu – jednog zbog tetoviranog kukastog krsta i dvojicu zbog fašističkog pozdrava. Ljudi su zbunjeni, jer oni kojima odaju počast i sućut imali su upravo takav pozdrav, fašistički, a sada ih hapse kada i oni tako pozdrave svoje idole.

Nije to tako od juče. Blajburg je postao simbol poraza antifašizma u Hrvatskoj i očiti dokaz da će ustaše opstati. Ne treba zaboraviti da je pred ovaj spomenik ustašama 15. maja 2002. godine kleknuo i venac položio i bivši predsednik Saveza komunista Hrvatske a kasnije i SDP, stranke koja je nastala iz SKH, Ivica Račan. Uradio je to kao tadašnji premijer i vodeći antifašista. Njegov naslednik u rukovođenju SDP ali i po pitanju liderstva u antifašističkom pokretu Zoran Milanović degradirao je hrvatske antifašiste kada se prisetio da mu je deda bio ustaša i političku retoriku prebacio na ustašku ideologiju. SDP sa novim rukovodstvom ove godine nije išao u Blajburg pod obrazloženjem da se tamo ne odaje počast žrtvama nego veliča NDH. Međutim, niko više ne veruje da je to njihovo iskreno opredeljenje jer niko iz te stranke nije pružio otpor Milanoviću kada je istupao sa proustaških pozicija.

Prevrtljivog i podmuklog vodećeg hrvatskog „antifašistu“ Stjepana Mesića i njegove priče o Jasenovcu kao radnom logoru, gde su mnogi Srbi spašeni, ne treba ni pominjati. Potpuno se deklarisao pred kamerama. I šta je ostalo od antifašizma u Hrvatskoj – nekoliko staraca i nekoliko pripadnica feminističkog pokreta, koji su osnovali novu stranku koja baš ništa ne znači na političkoj sceni Hrvatske. Nije li sve to jasan dokaz da je sve agresivniji fašistički ustaški pokret porazio antifašizam u Hrvatskoj.

ČUVAR TRADICIJE NDH
Najzaslužniji za održanje tradicije mise i komemoracije ustašama na Blajburškom polju je katolički svećenik Vilim Cecelja (na slici ispod). Zato su svake godine na komemoracijama prisutni transparenti sa njegovim imenom. Prošle godine njegovo ime na tranparentu dominiralo je celokupnim skupom, i zato je dobro znati ko je ustvari bio taj čovek. Između ostalog, bio je glavni vikar Pavelićevog telesnog zdruga i zamenik glavnog vikara ustaške vojske (Alojzija Stepinca). Vlada mišljenje da je upravo on bio ispovednik poglavnika Ante Pavelića, što on nije ni potvrdio ni porekao, samo je jednom prilikom na novinarsko pitanje odgovorio kontrapitanjem: „A da li vi mislite da se poglavnik ispovjedao“?

Kada se 1944. godine već videlo da će fašizam biti poražen, Cecelja je poslat u Austriju pod maskom organizovanja hrvatske podružnice Crvenog krsta. Ali je jasno da su njegovi zadaci bili druge prirode. Bio je u lancu sveštenika i drugih ličnosti koje su pripremale takozvane „pacovske kanale“ – planove skrivanja i bekstva ustaških glavešina sa osloncem na Katoličku crkvu. Po završetku rata Cecelja je ostao u Austriji jer bi u Jugoslaviji bio uhapšen i suđen. Obavljao je službu kao svećenik emigrant u Salzburgu i tako posto jedan od prvih organizatora komemoracije ustašama. Cecelja je na Blajburškom polju svakog maja okupljao ustašku emigraciju. Hrvata iz Hrvatske tokom tih komemoracija takoreći nije ni bilo.

Osnovnu ideju za formiranje Počasnog blajburškog voda dao je Ante Mikrut u svom govoru na komemoraciji 1952. godine rekavši: „Doći će vrijeme, i nadamo se uz božju pomoć da će to biti vrlo brzo, kada će se sastaviti lista Hrvata na uzor sadašnjim i budućim pokoljenjima, koja će čuvati uspomenu na blajburšku tragediju. Dobit će naziv Počasni blajburški vod“. Ubrzo, nakon Hrvatskog katoličkog kongresa u Klagenfurtu osnovan je Počasni blajburški vod (PBV), naravno, sastavljen od bivših podoficira i oficira ustaške vojske, a tada ustaških emigranata u Zapadnoj Evropi.

Prvi zapovjednik PBV bio je Ante Mikrut, ustaški prvoborac i oficir koji je prošao mnoga bojišta i mnoge bitke. Uspeo je da se probije u Austriju gde je ostao da živi. On je zbog fašističkog delovanja 1960. godine proteran iz Austrije. Utočište je našao u Engleskoj, gde im njegova biografija nije smetala. Nije im smetalo ni to što je bio vrlo aktivan član Hrvatskog oslobodilačkog pokreta (HOP), ustaške terorističke organizacije koju je osnovao poglavnik Ante Pavelić lično a koja je imala sedište u Argentini. Mikrutov zamenik bio je bivši ustaški oficir Mirko Karačić, pripadnik Željezničke bojne u Sarajevu, dvaput ranjavan. Drugi put prilikom proboja slovenačko-austrijske granice. Kada je Mikrut proteran iz Austrije, Karačić je postao zapovjednik. Ustvari, bio je zapovjednik u dva navrata, od 1960. do 1982, i od 2004. do 2007. godine.

DANAŠNjE VOĐSTVO POČASNOG BLAJBURŠKOG VODA
Zapovjedinik PBV od 2007. godine bio je Ilija Abramović (na slici ispod, prvi s leva; pre toga bio je zapovjednik 1. roja PBV i dugogodišnji rizničar), ustaša od 1943. godine, kada je postao punoletan. Na kraju rata u proboju slovenačko-austrijske granice teško je ranjen u ruku i lečen u britanskoj bolnici. Prošlo je kroz Počasni blajburški vod i mnogo drugih značajnih članova, koje bez izuzetka karakteriše pripadnost ustaškoj vojsci i ustaškom pokretu nakon rata. Ustaški vodnik Petar Hristić iz Ljubuškog bio je prvi stegonoša. Dočasnik Jakov Radoš iz Tomislavgrada na kraju rata je teško ranjen u ruku, kasnije trgovac u Klagenfurtu, održavao je tesnu vezu sa Ceceljom u povezivanju ustaške emigracije i organizovanju komemoracija u Blajburgu. Ustaški časnik Josip Đakić, teško ranjen prilikom proboja slovenačko-austrijake granice, lečen u britanskoj bolinici, bio je tajnik PBV itd.

Kako stvari stoje danas po pitanju Počasnog blajburškog voda i da li se nešto promenilo po pitanju njegove izvorne ustaške suštine? Zapovjednik je i dalje ustaša iz rata, pomenuti Ilija Abramović. Njegov zamenik je donedavno bio Zlatko Hasanbegović, ministar obrazovanje u prošloj Vladi Hrvatske o kome nisu potrebna objašnjenja jer je njegovo proustaško delovanje proizvelo niz afera. Dugogodišnji glavni tajnik i glasnogovornik PBV je ustaški emigrant, član ustaške terorističke organizacije Hrvatski državotvorni pokret Nikole Štedula – Bože Vukušić. Vukušić je osuđivani kriminalac sa kriminalnim dosjeima u tri države. Pored provalnih krađa i paljenja tuđeg automobila, optužen je i za otmicu bivšeg pripadnika SDB Blagoja Zelića. Ono što najviše kompromituje ovu ličnost jeste da je ubica. On je 1983. godine u Nemačkoj ubio jugoslovenskog građanina Jusufa Tatara, zbog čega je osuđen na doživotnu robiju. Nemački BND ga je u zatvoru vrbovao, pustio na slobodu i poslao u Hrvatsku sa obaveštajnim zadcima, nakon samo sedam godina provedenih u zatvoru.

Da li su to ličnosti, bivši i sadašnji članovi Počasnog blajburškog voda, koje će, kako je prorekao Ante Mikrut, „biti na uzor sadašnjim i budućim pokoljenjima“ u Hrvatskoj? Teško je poverovati ali sve ukazuje da će se upravo tako dogoditi. PBV je od 2005. godine u Zagrebu. Nedavno ih je zagrebački gradonačelnik Milan Bandić, kada su se požalili da im je prostor neadekvatan, pozvao „pod svoj krov“ i dao im prostor u strogom centru Zagreba. Shvatio je da veza sa ovim „vodom“ doprinosi popularizaciji njegove stranke i njega lično. Tako se više ne zna koga ustvari ovaj „vod“ simboliše i šta propagira – dali NDH i ustašku vojsku, dali novu Hrvatsku, ili je obična spona između dve nezavisne Hrvatske, gde su obe na ustaškim temeljima.

A šta to PBV sada radi uz svesrdnu pomoć i podršku aktuelne hrvatske vlasti. Naprimer, nedavna aktivnost im je bila postavljanje nadgrobnog spomenika ustaškom generalu Tomislavu Rolfu. Zločincu pod čijom su komandom, između ostalog, bile svih deset satnija na području Korduna i ustaški zdrug u Kulen Vakufu a dobro se zna kakve stravične zločine su ustaše napravile nad srpskim narodom na tim područjima. Istovremeno hrvatska vlast tvrdi da ni oni ni nova Hrvatska nemaju nikakve veze sa ustaškim pokretom.

ZAVERA ĆUTANjA NA ZAPADU
Danas je potpuno jasno da se ustaški pokret na Zapadu još od Drugog svetskog rata ne tretira kao fašistički. Ustaški koncentracioni logori nikada nisu imali isti tretman u međunarodnoj javnosti kao koncentracioni logori nemačkih fašista, iako su im po broju žrtava ravnopravni a po načinu ubijanja još stravičniji. Dok su vođe nemačkog Rajha odmah pohapšene i suđene u Nirbergu ili na drugim sudovima, ustaške fašističke zločince niko na Zapadu nije optužio niti procesuirao. Zašto, ako je ustaška NDH sprovodila sve rasne zakone kao i fašistička Nemačka i ako postoje svi dokazi da je to bio zločinački fašistički režim.

Najveći ustaški zločinci kao što su osnivač i ideolog ustaškog pokreta Ante Pavelić i upravnik sistema koncentracionih logora Jasenovac Maks Luburić, ne samo da nisu nikada uhapšeni, nego su se na Zapadu slobodno bavili politikom i osnivali ustaške terorističke organizacije. Neka zvanična objašnjenja da su nedostupni jednostavno nisu tačna jer je ustaški ministar Andrija Artuković lagodno proživeo život u SAD, u Kaliforniji. Dve decenije su SAD odbijale zahteve za njegovo izručenje iako je kao ministar NDH bio nadležan za koncentracione logore u kojima znamo šta se dešavalo. Njegovo hapšenje nekoliko meseci pred smrt i izručenje Jugoslaviji je obična lakrdija sa kojom su se podsmevale i same ustaše objašnjavajući da je ustvari Artuković poželeo da umre u Hrvatskoj.

Nikada sa Zapada nije bilo jasne osude ustaškog režima u NDH niti jasnog stava da je on bio fašistički i zločinački. O njemu se uglavnom ćutalo – zato što je ustaški režim na Zapadu tajno rehabilitovan odmah po završetku Drugog svetskog rata. Ne zvanično, nego prećutno, jer su u tom pravcu prevagnuli sebični operativni interesi. Da nije bilo tako, ne bi bilo nikakvih „pacovckih kanala“ za skrivanje i bekstvo ustaških glavešina i oni bi visili, kao što su obešene vođe nemačkog Rajha i upravnici njihovih koncentracionih logora. Naivno smo više od pola veka verovali u podmetnutu laž da je „pacovske kanale“ organizovao nedodirljivi Vatikan, a on je bio samo običan ucenjeni saradnik engleskih i američkih obaveštajnih službi na ovom prljavom poslu. Ucenjeni zbog saradnje sa fašistima ali njima skrivanje ustaških zločinaca nije teško palo jer su to bili njihovi najodaniji verski podanici.

ĆUTANjE NIJE INTERES SRBIJE
Tako je ruka pravde stigla samo one koje su uhvatili partizani na završetku rata ili koje je kasnije kroz operacije tipa „Gvardijan“ ili „Raduša“ likvidirala ili zarobila Udba (SDB). Da li je neko danas toliko naivan, da misli kako su potpuno razbijene ustaše imale snage i mogućnosti da 1947. i 1948. godine iz Austrije planiraju velike terorističke operacije tipa „Deseti travnja“ bez odobrenja zapadnih obaveštajnih službi? Radi se o 19 ustaških grupa i ukupno 96 ustaša, što je ogroman broj izvršilaca kada je u pitanju terorizam.

Iako je preko izjava zarobljenih terorista odmah bilo jasno da je akcija poraženih ustaša bila moguća samo uz pomoć britanskih i američkih obaveštajnih službi, o tome se nije govorilo. Istina nije bila ni u interesu Zapada zbog kompromitacije, a za SFRJ je bila neprijatno da se zna u kojoj meri Zapad ne prihvata Jugoslaviju onakvu kakva jeste. Isto tako je jasno da nikakva ustaška emigrantska organizacija nije mogla organizovati terorističkiž napad na SFRJ iz Australije, preko Austrije, 1972. godine, bez pomoći zapadnih obaveštajnih službi. I ovde se preko zarobljenih terorista saznala puna istina o tome kako i gde su obučavani. Jasno se videlo ko im pomaže, ali nikad nije otvoreno rečeno da su to organizovale engleske i američke obaveštajne službe, a da su ustaše bile puki izvršioci.

Dogovorene zavere ćutanja o ustaškom pokretu na Zapadu se drže i danas. Kako su svojevremeno odlučili da ćute o zločinima u NDH, tako su ćutali o terorizmu ustaške emigracije. Danas uporno ćute o ovome što svi vidimo da se dešava u novoj Hrvatskoj. Ne vrede priče o etničkom čišćenju, ne vrede dokumenti o tome, ne vrede originalni snimci zločina. Kako su prećutno i planski rehabilitovani ustaški zločinci nakon Drugog svetskog rata i kako su kasnije elegantno ustaški teroristi izbegli kazne za terorizam, tako su sada rehabilitovani zločinci iz Domovinskog rata. Nama je samo ostalo da se čudimo tolikom slepilu i upornom ćutanju na Zapadu.

Danas su tajne o njihovim velikim posleratnim operacijama tajnih službi provaljene, ali nekakva „omerta“ je i dalje na snazi. Danas nije problem dokazati da su smišljeno zaštitili ustaške zločince da bi ih uključili u borbu protiv „komunističkih zemalja“, kakvom su smatrali i Jugoslaviju. Da su ih organizovali i koristili tokom Hladnog rata za prljave i terorističke akcije kako ne bi kompromitovali sopstvene obaveštajne formacije. Kasnije su ih uvezali i organizovali u kvazipolitičku snagu koja im je poslužila za rušenje Jugoslavije i osamostaljenje Hrvatske. Ako se i danas o tom zločinačkom fašističkom pokretu ćuti, to nije zbog prošlih vremena i zasluga, nego zbog aktuelnih interesa Zapada, koji se oslanjaju na današnju proustašku vlast u Hrvatskoj. Srbija po pitanju tih tajnih dogovora ne može mnogo da uradi sem da ih raskrinkava i o njima javno govori. Ako je interes Jugoslavije bio da se o tome ćuti, Srbiji to nije interes i nikada neće biti.

Izvor: Novi Standard

Vezane vijesti:

Skup u Blajburgu: Hapšenje zbog ustaške kape, nadbiskup smiruje …

Koruška biskupija brani skup u Blajburgu i ističe njegov …

Opasne poruke iz Blajburga | Jadovno 1941.




Pomozite rad udruženja Jadovno 1941.

Napomena: Izneseni komentari su privatna mišljenja autora i ne održavaju stavove UG Jadovno 1941. Komentari neprikladnog sadržaja će biti obrisani vez upozorenja.

KOMENTARI

Ostavite odgovor

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *

Top