Хрватска теорија: Партизански напад на дјечји дом за ратну сирочад у Јастребарском

Поводом обиљежавања Свеевропског дана сјећања на жртве свих тоталитарних и ауторитарних режима и 75. годишњице „партизанског напада“ на Дјечји дом за ратну сирочад у Јастребарском, Хрватско жртвословно друштво, Хрватско културно вијеће и локална Жупа у суботу, 26. августа 2017. године, организовали су комеморацију с пригодним програмом.

Пише: Душан Ј. Басташић

Након мисе у жупној цркви у Јастребарском, положени су вијенци на мјесном гробљу. Услиједило је и излагање на тему поријекла дјеце у Дјечјем дому за ратну сирочад у Јастребарском 1941. – 1945, с посебним освртом на дјецу с Козаре и оно о улози Алојзија Степинца, свећеника, часних сестара милосрдница и других добротворних удружења и појединаца у „збрињавању ратне сирочади“ у Јастребарском.

Предсједник Удружења полиције бранитеља Јастребарско излагао је на тему партизанског напада на Дјечји дом 26. августа 1942. Скуп је био завршен, пригодним дружењем и „домјенком“.

Нема шта, нова Хрватска држава темељито и предано ради на реинтерпретацији историје Срба и Хрвата у двадесетом вијеку, са фокусом на период постојања Независне Државе Хрватске.

Овај, нема сумње организовани државни пројекат предводе историчари Института друштвених наука „Иво Пилар“ из Загреба а активно му придоносе Хрватско жртвословно друштво, Хрватски меморијално-документацијски центар домовинског рата и Хрватско културно вијеће уз отворену асистенцију и подршку врха католичке цркве и Гласa Концила чији је издавач Надбискупски духовни стол са загребачког Каптола.

Након што су хрватски бојовници у протеклом рату уништили преко 3000 споменика жртвама рата 1941 – 1945. и спалили преко 2,7 милиона „непоћудних“ књига, наставило се са брисањем трагова страдања Срба у Хрватској а посебно са ревизијом њиховe улогe у дизању устанка у Хрватској и Босни и Херцеговини и народноослободилачкој борби уопште.

Мада се и данашња гарнитура власти у Хрватској кити улогом побједника на страни антифашистичке коалиције 1945. године, документе Државнe комисијe за утврђивање злочина окупатора и њихових помагача из Другог светског рата не признаје, јер они, „идеолошки обојени“, садрже свједочења и оптужбе узете под притиском. Уважавање записника Комесаријата за избјеглице Комесарске Владе Србије не треба ни помињати.

У ове дане када се сјећамо српских жртава крвавог јула и августа 1941. године, обиљежава се и 77-та годишњица ослобођења преживјеле српске сирочади из концентрационог логора за дјецу у Јастребарском.

Дакле, пише се нова историја Хрватске, бришу се трагови Покоља, геноцида почињеног над Србима од стране Независне Државе Хрватске.

Тако је Јасеновац постао радни логор у коме готово да није било мучења и ликвидације Срба, Рома и Јевреја и у коме је највише било хрватских жртава након завршетка рата.

Покољ Срба у Глинској цркви представља се као великосрпска лаж и еклатантан примјер улијевања колективне кривице и геноцидности хрватском народу о чему је у неколико наставака писано у фељтону хрватског Гласа Концила.

Покољ Срба и Јевреја на Јадовну је резултат митоманије покојног др Ђуре Затезала а у Шарановој јами на Велебиту нема ни једне кости него само смеће.

У крашке јаме у Лици и на Велебиту спуштају се екипе организоване од стране хрватске владине агенције, „чисте“ их од костију које онда возе у Осијек и похраљују у ткз. привременој гробници.

Логори за жене и дјецу или само за дјецу, које је Независна Држава Хрватска формирала у Метајни на острву Пагу, Сиску, Јастребарском, Горњој Реци, Лобор Граду, Крушчици и на још неколико мјеста, посебан су трн у оку и мрља на хрватском образу па се ова мучилишта и губилишта проглашавају прихватилиштима, дјечијим домовима за ратну сирочад и слично.

О стравичној истини о формирању логора за свештенике Српске православне цркве и њихове породице у Цапрагу код Сиска се не говори јер ни наше институције то готово да и не биљеже.

У ове дане када се сјећамо српских жртава крвавог августа 1941. године, обиљежава се и 77-та годишњица ослобођења преживјеле српске сирочади из концентрационог логора за дјецу у Јастребарском.

Кроз тај логор Независне Државе Хрватске, за нешто више од сто дана његовог постојања, прошло је 3.336 деце од једне до 14 година, највише српске, од тога више од 2.000 са Козаре и Поткозарја. Допремана су у групама, почев од 12, 13, 14. и 31. јула, затим 5. и 15. августа 1942. из Старе Градишке, Јабланца, Млаке и Горње Реке.

Дјеца, која су у јуну и јулу 1942. у Јастребарско допремљена из Старе Градишке и Јасеновца, насилно су од стране усташке управе одвајана од својих мајки. Сва су боловала од тифуса, дизентериjе, оспица, дифтериjе или отеклих ногу од глади.

Часне сестре, реда Светог Винка из Загреба, коjе су имале управу у своjим рукама, нечовjечно су поступале с дjецом, изjављуjући отворено да су то партизанска дjеца, да су то српске дjеца и да помагати ту дjецу значи одгаjати оне коjи ће касниjе њих клати.

Стариjу и здраву дjецу, и то дjевоjчице, тукле су и силиле да пjеваjу усташке пjесме, те да дворе усташе, коjи су били дневни гости часних сестара.

За непуних мјесец и по дана у овом логору живот је изгубило 768 дјеце.

Мртву дjецу су часне сестре угуравале по двоjе а и више у сандуке од шећера, те их притом гурању ломиле и ударале само да се сандук може затворити, а затим их закопавале краj плота изван гробља, jер су била „шизматици“.

Око 500 гробова безимене дjеце иза плота гробља у Јастребарском, свjедочи о усташком поступку према тоj дjеци али и такођер о поступку часних сестара.

Преживјелу дјецу из овог концентрационог логора, ослободила је 26. августа 1942. Четврта кордунашка бригада НОВЈ.

Везане вијести:

Како сам преживио дјечји логор | Јадовно 1941.

Двије руже за двије цртице | Јадовно 1941.