Грех мањине платила већина

Озна је вршила истражни поступак, она је судила и вршила егзекуције све док Ранковић није затражио увођење редовних судова. Књиге стрељаних су само делимично пронађене у архивама Удбе

ПОСЕБНО је страдало Дедиње, где су и пре рата живели најимућнији становници Београда. Дедиње је ослобађано кућу по кућу у садејству са Црвеном армијом док је са Бежанијске косе деловала немачка артиљерија. Одмах за њима ишла је Озна и чистила терен. Са списковима у руци или без њих, комесарске тројке су већ од 19. октобра почеле да чешљају ово елитно „буржоаско насеље“ које је међу првим ослобођено.

По ослобођењу, заведен је полицијски час од 18 до 6 часова ујутро и издата наредба о замрачивању по налогу команданта града Љубодрага Ђурића. Новине су позивале грађане на сарадњу и обрачун са колаборацијом и фашизмом. Постојали су припремљени спискови, али се свакодневно радило на прикупљању података и стварању картотеке и досијеа. Сарадника и доушника у том послу није недостајало. „Моја канцеларија је увек била пуна народа спремног на сарадњу“ – тврди мајор Трешњић. Божидар Зец, комесар 8. црногорске бригаде која је спроводила чишћење у ХГУ кварту (Чукарица), наводно је признао пред полазак на Сремски фронт: „С поносом смо ишли и борили се, па кад смо овде стигли грађани су нас одушевљено дочекали. Још исте вечери доносили су нам пријаве, давали имена и адресе издајника. Они су нас сами водили до тих издајника и четника, како су за њих говорили. Данас видим, ми смо њима веровали, пријављеним пресуђивали и стрељали их. Много људи је страдало и не могу да прежалим што ће љага пасти на 8. црногорску бригаду.“

ПОСЛЕ пријаве грађана органи Озне су приводили осумњичене, а официри саслушавали и правили њихов картон (досије). Било је случајева да су се припадници Недићеве страже, саобраћајни полицајци, речна стража, жандарми, поштари, ватрогасци и слична униформисана лица сама предавала сматрајући да се нису огрешили о закон и упрљали руке у рату. Већина њих који се нису повукли са Недићем и Драгим Јовановићем и није. Суђења су била тајна и фиктивна. Са свим картонима дневно (некад и два пута) одлазило се у Маглајску улицу, на Дедињу, где су људи из главног штаба Озне гледали спискове, а њихова оловка је најчешће исписивала две речи: „Бањица“ или „стрељати“. Углавном ово друго, нарочито ако су у питању била униформисана лица или означена као „изразити непријатељи“. Скинути са списка неког ко је у Маглајској одређен за стрељање било је готово немогуће.

КЊИГЕ ухапшених и стрељаних, које су само делимично пронађене у архивама државне безбедности, бележе око 2.500 ухапшених и ликвидираних. Занимљиво је, такође, да се у њима налазе подаци о претходној интернацији ухапшених лица из квартова Озне на Бањицу, одакле су касније најчешће вођени на стрељање у Лисичји поток или на друге оближње локације или су пак слати на Сремски фронт. Према речима Славка Поповића, који је био на челу суда једног батаљона, за суђење неком лицу била је довољна и анонимна дојава. После тога, лице би било приведено и проверавана је добијена информација.

У СЛУЧАЈУ кад би кривица била утврђена и ако би тај био осуђен на смрт, што по сведочењу Поповића, није било тако често, нуђено му је да одабере последњу жељу, а после би био ликвидиран. „Последње жеље су се кретале од цигарете до молбе за помиловање неког од чланова породице.“ Са списковима из Маглајске, официри би се враћали у свој кварт, предавали их командирима пратећих водова, а ови у току ноћи вршили егзекуције у Лисичијем потоку, Бањичкој ливади и другде.

Озна је вршила истражни поступак, она је „судила“ и вршила егзекуције све док после више од месец дана Александар Ранковић није затражио увођење редовних судова. Жртвама дивљег чишћења као и некима касније осуђеним народним непријатељима (попут Драгољуба Михаиловића и другима) чак и гробна места морала су остати тајна (што и данас јесу), а што је својеврстан цивилизацијски преседан.

СТРЕЉАЊА БЕЗГРЕШНИХ Према сведочењу архитекте Михаила Живадиновића, у тој групи је страдао и његов ујак Воја Павловић, који је био ситан чиновник Недићеве администрације и добровољно се пријавио верујући у своју безгрешност. Жена жандарма Милана Момчиловића добила је и званичну потврду од јавног тужиоца да је њен муж стрељан са овом групом као „народни непријатељ“ пошто се јавио на посао. Некадашњи официр Озне Александар Гаротић сведочио је да су на улазу у Калемегдан (код споменика Мокрањцу) закопани лешеви око 30 саобраћајних полицајаца из полицијске станице, и код степеница (испод француске амбасаде) који су ту стрељани по ослобођењу Београда. Пре стрељања су били скинути, везани жицом, а одузети су им и лични предмети.

НА ОСНОВУ сведочења Трешњића може да се закључи да је план је био да се побије што више сарадника окупатора и непријатеља револуције. Он дословно пише: „Од људи у униформи, ниједан није био зликовац и није заслужио метак у чело. Све их је требало преобући и послати у неку партизанску јединицу на Сремски фронт, јер су сви били вољни да се боре, сви би радо отишли. Многи од њих били су искрени родољуби и умирали су са речима: ‘Живели ослободиоци Београда! Живела ослободилачка војска!’ као на пример интелектуалац и грађански политичар Милан Комадина. Да су се склонили док не прође први талас ја тврдим животом да нико од њих не би добио више од две године.“

ТРЕШЊИЋЕВУ исповест о масовним стрељањима у Београду потврђују изјаве и сведочанства савременика, потомака и родбине жртава. Читаве групе људи у време ослобођења стрељане су заједно. Наводимо само нека сведочења из којих се може наслутити истина.

СЕЋАЊА академика Дејана Медаковића указују на начин ликвидације доброг дела Недићеве администрације. Иако је мањи део недићеваца прешао на страну партизана формиравши пред ослобођење антифашистички комитет и ступивши у контакт с Првом армијом, или се пак добровољно предао сматрајући да се држао часно у рату, то их није спасло сурове казне. Последње недеље октобра 1944. најпре су званично (преко радија и штампе) позвани сви неокаљани чувари јавног реда и мира да се врате на посао. Верујући у добре намере нових власти јавило се више стотина жандарма (махом личке сиротиње), писара, дактилографа и других. Међутим, сви су сабрани, без селекције, у велику касарну Гарде на Дедињу, лишени униформе (остали само у доњем вешу) и стрељани. По његовим речима, само петорица су успела да побегну „а двојица бегунаца су долазила код мене у Музеј Кнеза Павла, где сам од 1. марта 1942. године радио као кустос да ми причају о стрељањима.“ Стрељања су вршена без суђења и осуде, а спискови су на брзину прављени међу онима који су пали у ову клопку.

МИЛАН Трешњић наводи случај саобраћајног полицајца Познића који се, пошто је пуким случајем преживео стрељање на Бањици, поново пријавио властима убеђен да је био грешком осуђен. Међутим, ипак је по Трешњићевим речима ликвидиран, како не би могао да прича шта се дешава са припадницима бившег апарата: „Годину дана после ослобођења земље схватио сам какве смо грешке чинили. Десетине и стотине потпуно невиних људи који нису знали да на време скину и збаце униформе, прогутала је народна револуција. Сви униформисани полицајци сврстани су у ред злогласне Специјалне полиције. Такозвани, елитни део полиицијског апарата, мање је страдао. Тако је грех мањине платила већина и то по неким чудним законима злехуде људске судбине.“

Извор: НОВОСТИ

Везане вијести:

Фељтон: Дивље чишћење Србије 1944-1945. (1)

Фељтон: Дивље чишћење Србије 1944-1945. (2)

Фељтон: Дивље чишћење Србије 1944-1945. (3)

Фељтон: Дивље чишћење Србије 1944-1945. (5)

Фељтон: Дивље чишћење Србије 1944-1945. (6)

Фељтон: Дивље чишћење Србије 1944-1945. (7)

Фељтон: Дивље чишћење Србије 1944-1945. (8)

Фељтон: Дивље чишћење Србије 1944-1945. (9)

Фељтон: Дивље чишћење Србије 1944-1945. (10)