Од 24. Јуна 1941, Дана сјећања на Јадовно, прошло је:
Од 24. Јуна 1941, Дана сјећања на Јадовно, прошло је:

ЈАДОВНИЧАНИ ПОРУЧУЈУ:

Над јамом код села Пријебој у Лици, 27. јула 2019. поставили смо Крст часни. Наш девети Крст на мјестима страдања.

Грађански сталеж на удару

Датум објаве: среда, 25 новембра, 2015
Величина слова: A- A+

Душана Летицу, бившег министра финансија до јесени 1941. године, је, као и многе друге, према писању Јефте Шашића, означио за одстрел књижевник Марко Ристић

Мајор Озне Милан Трешњић, Др Милан Хорватски
Мајор Озне Милан Трешњић, Др Милан Хорватски

ВОЈНИ суд Првог корпуса НОВЈ, чије постојање није до сада и архивски потврђено, судио је наводно оптуженим издајницима и непријатељима народа на заседањима 26. и 30. октобра и 2, 6, 10. и 18. новембра 1944. године. Смртна пресуда им је изречена као народним непријатељима и ратним злочинцима у смислу чланова 13, 14. и 16. Уредбе Врховног штаба о војним судовима. Све пресуде брзо су извршене. Анализом листе од 105 стрељаних може се утврдити да је реч о врло хетерогеној структури личности, како у идеолошко-политичкој оријентацији, тако и у професионалном и социјалном смислу. Ипак, велики део стрељаних припадао је Недићевој администрацији и полицији (38%), поред тога четничкој организацији (20%), сарадницима Гестапоа (20%), грађанима-издајницима (15%), љотићевцима (4%) и осталима (3%). Социјална и професионална структура није ништа мање разнородна. На мети су највише били припадници Недићеве администрације и оружаних формација, министри и помоћници (готово 75%) али је било и угледних професора, глумаца, новинара, па и студената.

ОД БИВШИХ министара и помоћника министара, познатих политичара међу 105 објављених имена 27. новембра 1944. у “Политици” стрељани су уз штура образложења:

Инж. Радослав Веселиновић, инжењер агрономије, министар пољопривреде и исхране у Недићевој влади, “организатор и руководилац планског пљачкања српског народа, у корист окупатора и његових помагача”. Одлука ДК га терети још да је радио на укључивању народне привреде у немачки ратно-привредни план, учествовао на зборовима у Ваљеву, Мионици и Јагодини (1942-1944) у којима је “позивао на ред и мир и осуђивао Маршала Тита и НОП.”

Србислав Ђонић, помоћник министра социјалне политике и народног здравља, кривица није ближе наведена осим да је “спроводио политику Недићеве владе”.

ДУШАН Ђорђевић, министар финансија Недићеве владе, “био је повезан са Дражом Михаиловићем, коме је предавао знатне суме државног новца”. У досијеу ДК каже се само да је “учествовао у доношењу уредби и закона којима се регулисала борба против НОП-а” и да је тиме саучесник Недића.

Др мед. Петар Зец, бивши сенатор и секретар Српског црвеног крста у току рата, карактерише се као “један од врло битних сарадника Недићевих, имао тесне везе са немачким окупатором”.

Ђура Јанковић, бивши министар шума и рудника у влади Милана Стојадиновића, зато што је “пружао подршку квислингу Недићу”. Према једном сведоку, он се ослањао на пријатељство са Николом Калабићем и мирну савест јер није учествоаво у окупационом режиму, па је одбио да бежи из Београда.

МОМЧИЛО Јанковић, бивши министар правде у Аћимовићевој комесарској управи и Недићевој влади, за кога се наводи: “Био је један од најближих сарадника издајника Аћимовића и Недића.” Међутим, други извори говоре да је био у великом сукобу са Миланом Недићем око политике према Немцима, те је из тог разлога напустио владу после годину дана.

Ђура Котур, бивши сенатор, помоћник министра социјалне политике у Недићевој влади,означен као “један од највернијих сарадника Недићевих”. Занимљиво је да су га аустријске власти још 1915. осудиле за велеиздају, јер се прихватио дужности председника општине у време уласка српске војске у Земун августа 1914. па је емигрирао у Србију.

ЧЕДОМИР Марјановић, министар правде у Недићевој влади, активан љотићевац, “позивао народ на активну борбу против Народноослободилачке војске”.

СТРЕЉАЊА БЕЗ ВАЉАНОГ ПОСТУПКА ОСИМ стварних колаборациониста и могућих ратних злочинаца, стрељани су без ваљаног судског поступка министри и њихови помоћници (чак и из споредних ресора), чиновници али и људи који су у време окупације “гледали своја посла” и поседовали значајнији капитал, имали симпатије за четнички покрет, критиковали и исмевали комунисте и њихову тактику, или су напросто били угледни културни и јавни радници који нису прихватали комунистичку идеологију. Оштрица мача била је усмерена према старом грађанском сталежу и друштвеној елити предратне Србије.

Др мед. Јован Мијушковић, министар социјалне политике и народног здравља, “служио окупатору и позивао у борбу против НОП-а” и радио поред осталог, на “пропагирању немачко-окупаторске политике по директивама окупатора и домаћих издајника”.

Др Милан Хорватски, помоћник министра финансија у Недићевој влади, “организатор пљачке над нашим народом” и даље “одржавао тесне везе са Дражом Михаиловићем коме је послао знатне суме државног новца”.

Милан Миловановић, син Косте Пећанца, “војвода Пећанац Млађи” организатор Пећанчевих банди. Оптужен је да је организовао потере за партизанима у Топличком округу. Стрељао више припадника НОП-а и послао их у смрт.

ПОЗНАТО је, мада није на овом списку, да је и бивши министар и члан СДС-а Јурај Деметровић страдао у овим чисткама. Као Хрват искрене југословенске оријентације и пријатељ Срба, проказан од Павелића, рат је провео у Београду, где га је затварао окупациони режим, наново ухапшен одмах после ослобођења и стрељан.

Ван овог објављеног списка зна се да су осуђени на смрт или стрељани у овом таласу:

Ристо Јојић, бивши комесар за просвету у влади М. Аћимовића (до јула 1941) и члан Демократске странке. Оптужен и стрељан “за служење окупатору и потписивање Апела српском народу августа 1941”.

Буда Цвијановић, помоћник министра пољопривреде Веселиновића у Недићевој влади, стрељан зато што је “као члан владе помагао окупатора и пљачкање рођене земље”.

Душан Летица, бивши министар финансија до јесени 1941. године. Њега и многе друге је, према писању Јефте Шашића, означио за одстрел књижевник Марко Ристић.

Др Милош Радосављевић, члан ГО Демократске странке пре рата, под окупацијом неко време министар пољопривреде у Недићевој влади, након оставке живео до краја рата у Смедеревској Паланци. Ухваћен у Београду и стрељан негде у првој половини 1945.

БОЖИДАР Ђ. Недић, брат генерала Милана Недића и народни посланик, бивши потпредседник београдске општине и директор Београдске штедионице, инвалид из Првог светског рата и пензионер, “био је један од главних пропагатора за пријатељство Срба и Немаца, за немачки нови поредак у Европи и велики идеолошки противник савезника наших народа Енглеске и СССР-а”. Замеран му је и низ антикомунистичких чланака у “Новом времену” где партизане назива “шумским олошем” и “интернационалним шљамом”, клевеће савезнике, НОП, друга Тита, а Лигу народа карактерише као “предузеће за срамну подвалу народима света”.

 

Извор: НОВОСТИ

 

Везане вијести:

Фељтон: Дивље чишћење Србије 1944-1945. (1)

Фељтон: Дивље чишћење Србије 1944-1945. (2)

Фељтон: Дивље чишћење Србије 1944-1945. (3)

Фељтон: Дивље чишћење Србије 1944-1945. (4)

Фељтон: Дивље чишћење Србије 1944-1945. (5)

Фељтон: Дивље чишћење Србије 1944-1945. (6)

Фељтон: Дивље чишћење Србије 1944-1945. (7)

Фељтон: Дивље чишћење Србије 1944-1945. (8)

Фељтон: Дивље чишћење Србије 1944-1945. (10)

 

 


Тагови:

Помозите рад удружења Јадовно 1941.

Напомена: Изнесени коментари су приватна мишљења аутора и не одржавају ставове УГ Јадовно 1941. Коментари неприкладног садржаја ће бити обрисани вез упозорења.

КОМЕНТАРИ

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *

Top