Gordana Dostanić: SVETI NIKOLA

Branitelju čudotvorče i sjajni Hristov ugodniče, svetitelju Nikolaje, slavim te s ljubavlju…

U svanuće palim kandilo, a misli se iskradaju na daleku, dedinu grudu gde samuje i ćuti sokak Babića. Samo sitan sneg provejava i ledi se na granama podivljalih šljiva i jedine dve nesasušene grane na krivom stablu jabuke, koju je pre više od jednog veka posadio tada mladi domaćin Miloš. Uvukao se sokak u svoju tišinu kao pod hladan pokrov. Odavno se ovde ni šapat nije čuo, ni korak lagan, mek od tankih opanaka, ni meket janjeta, ni dodir zamrznute grane na oknu malenog prozora, ni pucketanje vatre u toploj sobi… Kao da se sve zavetovalo da niko ne razbudi davno skamenjene uspomene. Bolno zaglušujuća tišina, a od života samo bilje, mravi, poneki crv, ptica lakog krila…

Godine su sasvim iz sećanja i onih koji su ih poznavali isprale likove domaćina. Njih, tih rođenih na tom komadu zemlje, više nema. I oni su potonuli svako u svoju tišinu i duše im samuju rasute daleko od rodnog Babića gumna. Nema djeda Miloša, ni bake Milice, nema Milanka, ni Mike, nema Miloša, Vase, Milke, Dragice… A danas je zaštitnik i krsno ime njihovo. Danas je Sveti Nikola!

Ne znam kako su svog zaštitnika dočekivali i kako su mu se radovali. Ne znam koju su svečanu odeću birali iz škrinje, niti koji su im gosti i odakle dolazili. Ne znam kakvo su crno vino pili, rakiju ljutu ili meku, ko je lomio kolač, ko je govorio zdravicu, ni koju su pesmu zapevali… Da znam bar nešto što bi me danas vratilo mislima u tu njihovu prošlost i da ih sve zagrlim i odužim im se tim sećanjem i ovim kandilom što tinja zato što su me stvorili da budem ja i da budem njihova.

Kako su to i čime u mene utisnuli tu tačku u kojoj smo se sjedinili u jedno, oni i ja?

Nisam se zaklela Babića grudi da ću je u sebi nositi. Toj grudi na kojoj su se, tri veka rađale i umirale generacije mojih: Jovo, Đurađ-Miloš, Milanko, pa opet Miloš… Moja mama je poslednja rođena pod tim krvom. Posle više niko. Nisam se zaklela, a nosim u sebi tu grudu kao da sam izrekla najtežu zakletvu. Nosim je kao lak i nevidljivi tertet zajedno sa temeljnim kamenom kuće koja me nije dočekala.

Još onaj rat, drugi u kome je svet ratovao, nije preživeo ni krov, ni kuća, ni balatura, ni škrinje sa prazničnom odećom i ženskom spremom… Sve su odnele vatre plamenom podjarenim ustaškom rukom. Ostalo je samo kućište sa nešto kamena temeljca. Kuću niko nije obnavljao. Taj rat nije preživeo ni Miloš. Pa kad njega nema i preostali moji Babići se raziđoše. Kud koji. Ostade samo baka Milica da sama čeka kraj na svome. Nije dugo čekala. Već iste godine ode na nebeske njive, tužnog srca i isplakanog oka koje je u snu stisnula. Da li je tada ili one nedelje kad se razlegao poslednji novorođeni dečiji plač, nad kućištem zapevala ptica zloslutnica?

Mlađi, tamo gde odoše, svili su se pod neki novi krov, sve u nadi da će postati njihov. Više se niko nije vratio da podjari žarom vatru, pa da veselo zapucketa i da se zadimi i naš dimnjak. Samo su leti navraćali da im umine pusta želja za ognjištem. Tako pola veka, a onda je i to prestalo sa novim ratom i novom vlašću koja je odlučila da naša tri veka nisu naša. I da su naša rađanja na tom mestu bila greška, i da naši grobovi tu ne pripadaju. Ta vlast, po nameri ista onoj što je krov nad dečijom glavom vatrom spepelila, odlučila je da nas izbriše. Treći od Babićevih Miloša nije se rodio na toj grudi. Svejedno, borio se u tom ratu kojim su nas brisali, i pušku poneo, ali ne odbrani. Od tada zarasta Babića sokak ostavljen i od nas preostalih, koje su oni rođeni tamo rađali negde na drugoj grudi.

Najmlađi od naših Miloša nije Babić, ali nosi i čuva to ime kojim se kitio rod njegove babe.       

Danas, na Svetog Nikolu, ćutimo hladna i sama Babića zemlja i ja zaogrnuta njenom prošlošću. Obe znamo da se ništa i niko neće vratiti. Ostaće, zarastao u grane divlje kupine i mladog bagrema, samo verni kamen temeljac sa duboko urezanim ožiljkom vremena. Ledeno ćutljiv nastaviće da skriva prošlost i imena i navike i običaje i radost i pesmu ličku, šaljivu i strah i patnju… On, temeljac, jedini pamti radostan smeh za Svetog Nikolu i upaljenu slavsku sveću i raširene ruke prvom gostu, i rumenu jabuku, u torbici o ramenu gosta, koja se daruje domaćinu… Pamti i sjajne dečije oči raširene od radosti kad im stričeva ruka pruži šaku cukrica.

Titravi plamen kandila skupiće u sebe moje misli na njih i na ona njihova davna vremena na ličkoj grudi. Skupiće to plamen kandila u svoj titraj i ogrejati ovaj zimski, svečarski dan.