Гордана Достанић: СВЕТИ НИКОЛА

Бранитељу чудотворче и сјајни Христов угодниче, светитељу Николаје, славим те с љубављу…

У свануће палим кандило, а мисли се искрадају на далеку, дедину груду где самује и ћути сокак Бабића. Само ситан снег провејава и леди се на гранама подивљалих шљива и једине две несасушене гране на кривом стаблу јабуке, коју је пре више од једног века посадио тада млади домаћин Милош. Увукао се сокак у своју тишину као под хладан покров. Одавно се овде ни шапат није чуо, ни корак лаган, мек од танких опанака, ни мекет јањета, ни додир замрзнуте гране на окну маленог прозора, ни пуцкетање ватре у топлој соби… Као да се све заветовало да нико не разбуди давно скамењене успомене. Болно заглушујућа тишина, а од живота само биље, мрави, понеки црв, птица лаког крила…

Године су сасвим из сећања и оних који су их познавали испрале ликове домаћина. Њих, тих рођених на том комаду земље, више нема. И они су потонули свако у своју тишину и душе им самују расуте далеко од родног Бабића гумна. Нема дједа Милоша, ни баке Милице, нема Миланка, ни Мике, нема Милоша, Васе, Милке, Драгице… А данас је заштитник и крсно име њихово. Данас је Свети Никола!

Не знам како су свог заштитника дочекивали и како су му се радовали. Не знам коју су свечану одећу бирали из шкриње, нити који су им гости и одакле долазили. Не знам какво су црно вино пили, ракију љуту или меку, ко је ломио колач, ко је говорио здравицу, ни коју су песму запевали… Да знам бар нешто што би ме данас вратило мислима у ту њихову прошлост и да их све загрлим и одужим им се тим сећањем и овим кандилом што тиња зато што су ме створили да будем ја и да будем њихова.

Како су то и чиме у мене утиснули ту тачку у којој смо се сјединили у једно, они и ја?

Нисам се заклела Бабића груди да ћу је у себи носити. Тој груди на којој су се, три века рађале и умирале генерације мојих: Јово, Ђурађ-Милош, Миланко, па опет Милош… Моја мама је последња рођена под тим крвом. После више нико. Нисам се заклела, а носим у себи ту груду као да сам изрекла најтежу заклетву. Носим је као лак и невидљиви тертет заједно са темељним каменом куће која ме није дочекала.

Још онај рат, други у коме је свет ратовао, није преживео ни кров, ни кућа, ни балатура, ни шкриње са празничном одећом и женском спремом… Све су однеле ватре пламеном подјареним усташком руком. Остало је само кућиште са нешто камена темељца. Кућу нико није обнављао. Тај рат није преживео ни Милош. Па кад њега нема и преостали моји Бабићи се разиђоше. Куд који. Остаде само бака Милица да сама чека крај на своме. Није дуго чекала. Већ исте године оде на небеске њиве, тужног срца и исплаканог ока које је у сну стиснула. Да ли је тада или оне недеље кад се разлегао последњи новорођени дечији плач, над кућиштем запевала птица злослутница?

Млађи, тамо где одоше, свили су се под неки нови кров, све у нади да ће постати њихов. Више се нико није вратио да подјари жаром ватру, па да весело запуцкета и да се задими и наш димњак. Само су лети навраћали да им умине пуста жеља за огњиштем. Тако пола века, а онда је и то престало са новим ратом и новом влашћу која је одлучила да наша три века нису наша. И да су наша рађања на том месту била грешка, и да наши гробови ту не припадају. Та власт, по намери иста оној што је кров над дечијом главом ватром спепелила, одлучила је да нас избрише. Трећи од Бабићевих Милоша није се родио на тој груди. Свеједно, борио се у том рату којим су нас брисали, и пушку понео, али не одбрани. Од тада зараста Бабића сокак остављен и од нас преосталих, које су они рођени тамо рађали негде на другој груди.

Најмлађи од наших Милоша није Бабић, али носи и чува то име којим се китио род његове бабе.       

Данас, на Светог Николу, ћутимо хладна и сама Бабића земља и ја заогрнута њеном прошлошћу. Обе знамо да се ништа и нико неће вратити. Остаће, зарастао у гране дивље купине и младог багрема, само верни камен темељац са дубоко урезаним ожиљком времена. Ледено ћутљив наставиће да скрива прошлост и имена и навике и обичаје и радост и песму личку, шаљиву и страх и патњу… Он, темељац, једини памти радостан смех за Светог Николу и упаљену славску свећу и раширене руке првом госту, и румену јабуку, у торбици о рамену госта, која се дарује домаћину… Памти и сјајне дечије очи раширене од радости кад им стричева рука пружи шаку цукрица.

Титрави пламен кандила скупиће у себе моје мисли на њих и на она њихова давна времена на личкој груди. Скупиће то пламен кандила у свој титрај и огрејати овај зимски, свечарски дан.