Годишњица страдања Срба из Медачког џепа 1993.

Пише: Душан Басташић

Деветог септембра 1993. године Хрватска војска је изненада извршила агресију на српска подвелебитска села Дивосело, Читлук и Почитељ, смјештена јужно и југоисточно од Госпића у тзв. Медачком џепу, која су се до тада осамнаест мјесеци налазила под заштитом УН-а.

Хрватска војска је у наступању пљачкала, палила, рушила куће, тровала бунаре, убијала и масакрирала цивиле, војнике и милиционере. Оно што нису успјели у наступању, побили су и уништили у повлачењу, које је, уз посредовање УНПРОФОР-а, потрајало до 17. септембра исте године.

Трагедија “Медачког џепа” одвијала се пред очима припадника УНПРОФОР-а, који овај пут нису били само пасивни посматрачи, већ су узели и активног учешћа у покушају да преузму контролу над овим подручјем и спријече убијање преосталих Срба и уништавање њихове имовине, што им је и успјело након тродневних борби са хрватском војском и полицијом.

У овој акцији страдало је 88 Срба: 46 војника, 6 милиционера и 36 цивила. Међу жртвама је било 17 жена а међу цивилима 26 старијих од 60 година.

Хрватска је по завршеној акцији предала српској страни 52 тијела; припадници УНПРОФОР-а су, након што су у директној борби ушли у ово подручје, извукли још 18 тијела; два тијела су извукли припадници СВК; једно тијело је пронађено у априлу 1994. године. У мају 2000. године истражиоци Хашког трибунала проналазе још 11 лешева скривених у једној септичкој јами у Госпићу. Од укупно 84 пронађена посмртна остатка, још је седам остало неидентификовано. На листи несталих води се још 9 лица, међу њима 6 цивила просјечне старости 71 годину, од којих су 4 жене.

У овој акцији рањеника уопште није било. Управо та чињеница и резултати прегледа тијела на српској страни (разбијене лобање, многобројне прострелне ране из непосредне близине, одсјечени дијелови тијела, живи бацани у ватру) упућују на закључак да се радило о систематском убијању заробљених и рањених. Сва три села су опљачкана а затим сравњена са земљом по систему „спржене земље“. Комадант УНПРОФОРА, генерал Жан Кот, 19. септембра 1993, послије комплетног обиласка поменутих села, изјављује: “Нисам нашао знакова живота, ни људи, ни животиња, у неколико села кроз која смо данас прошли. Разарање је потпуно, систематско и намјерно”.

За злочине почињене у овој акцији Тужилаштво Хашког трибунала оптужило је тројицу хрватских генерала: Рахима Адемија, Јанка Бобетка и Мирка Норца, док је истрага против Петра Стипетића обустављена пошто је, по ријечима Главне тужитељице, успио доказати “паралелну линију командовања”. Бобетку због болести оптужница није ни уручена, а од изручења Хагу спасила га је смрт у априлу 2003. године.

Предмет Адеми/Норац Хашки трибунал је, у септембру 2005, пребацио у надлежност хрватског правосуђа. Домаћа оптужница их је теретила за убиство 28 цивила и 5 војника, те за уништавање 300 различитих објеката, комплетно убијање стоке и тровање бунара.

Жупанијски суд у Загребу, у мају 2008, оптуженог Адемија, вршиоца дужности комаданта Зборног подручја Госпић, ослобађа свих оптужби, а оптуженог Норца, комаданта операције „Џеп ‘93“, проглашава кривим за неспречавање, а тиме и за подржавање и охрабривање убистава 4 цивила и пљачкање имовине те убијање и мучење по једног ратног заробљеника, и осуђује га на јединствену казну затвора од седам година, коју му је Врховни суд смањио на шест година.

Почев од 2012, хрватско правосуђе је оптужило још тројицу припадника ХВ-а: Јосипа Крмпотића, командира извиђачке чете 9. гардијске бригаде ХВ-а, због допуштења подређенима да убију четворицу неидентификованих заробљених војника РСК и наредбе да се пале и руше куће локалног српског становништва, те Велибора Шолају и Јосипа Мршића, припаднике исте јединице, због убиства старије неидентификоване женске особе.

У међувремену су сва тројица правоснажно и осуђени пред Жупанијским судом у Загребу: Јосип Крмпотић (осуђен само за наређивање паљења и рушења српских кућа) на три године, Велибор Шолаја на пет година и Јосип Мршић на три године затвора.

Иако је у поменутим судским поступцима неспорно утврђено да су у запаљеним кућама изгорјеле и четири жене, за њихово паљење нико није одговарао.

У априлу 1991. године у Дивоселу је живјело 344, у Почитељу 307, а у Читлуку 129 житеља, скоро сви српске националности. У септембру 2024. у Дивоселу не живи нико, у Почитељу двије старице, а у Читлуку четири породице са укупно десет чланова.

Извор: ВЕРИТАС