Фотогалерија На дјелу је радикални повијесни ревизионизам

Данас се нерадо говори како о страдањима у усташким дjечjим логорима, тако и о онима коjи су уз наjвећи ризик спашавали дjецу. На дjелу jе радикални повиjесни ревизионизам коjи покушава негирати та страдања те проглашава ревизионистима оне коjи указуjу на верифицирану истину о тзв. НДХ, казао jе Александар Толнауер поводом Дана сjећања на страдање ратне сирочади у Сиску

Неколико стотина људи с биjелим ружама и свиjећама у рукама окупило се jучер на дjечjем гробљу Викторовац у Сиску, на достоjанственом скупу одавања почасти жртвама тзв. Прихватилишта за дjецу коjе jе било у функциjи од почетка августа 1942. до почетка jануара 1943. Од глади, исцрпљености и болести у њему jе, према подацима Анте Думбовића, умрло око 1.200 дjеце, док jе кроз све логорске капацитете Прихватилишта прошло око 7.000 дjеце. Само захваљуjући учитељу Думбовићу, сестрама Црвеног крижа, Акциjи Диана Будисављевић и многим незнаним грађанима Сиска и околице, броj умрле дjеце ниjе био драстично већи.

Скуп jе организирало Српско народно виjеће уз подршку сисачког градског Виjећа српске националне мањине. Комеморациjи су присуствовали градоначелница Сиска Кристина Икић Баничек, отправница послова амбасаде Републике Србиjе у Хрватскоj Боса Продановић, велечасни Бранимир Моточић у име Католичке цркве, бивши логораши и броjни представници српске мањинске самоуправе и српских организациjа.

Одржан jе парастос коjи jе служио митрополит загребачко-љубљански Порфириjе са свештенством епархиjе.

–  Овде смо се окупили не да се бавимо анализама, лицитирамо жртвама и тажимо узроке страдавања дjеце, већ да им одамо помен и да се помолимо за покоj њихових душа. Дjечjа чистоћа невино страдалих судионик jе у светости Божjоj. Они, та света дjеца, моле се за све људе, за мир у свиjету, чистоћу и љубав, да се искориjени зло међу људима. Тко ниjе спреман за покаjање, ниjе спреман ни за праштање – истакнуо jе Порфириjе.

Александар Толнауер, предсjедник Савjета за националне мањине Владе РХ, нагласио jе како jе на таквом мjесту тешко говорити, али jе jош теже шутjети jер кад умре диjете, свиjет би морао стати и задрхтати тежином туге, неизмjерног бола, jер jе умро дио нас и дио свиjета.

– Од успоставе тзв. НДХ, на основу расних закона, на снагу jе ступио сустав прогона и ликвидациjе Срба, Рома и Жидова, као и политичких неистомишљеника, изолациjом у тзв. радне сабирне логоре, али и тзв. дjечjа прихватилишта, односно логоре. Логор у Сиску био jе у саставу Пролазног логора за избjеглице, а у њега су казнене експедициjе усташа и Ниjемаца, готово током читавог рата, довлачиле жене и дjецу. Маjке су гонили на присилни рад у Њемачку, а дjецу трпали у тзв. ‘прихватилишта’ из коjих се тешко излазило – обjаснио jе Толануер.

– Нажалост, данас се нерадо и веома мало говори како о страдањима у усташким дjечjим логорима, тако и о онима коjи су уз наjвећи ризик спашавали ту дjецу. На дjелу jе радикални и агресивни повиjесни ревизионизам коjи не само да покушава оправдати и рехабилитирати систем тзв. НДХ, него и негирати страдања у логорима, те проглашавати ревизионистима оне коjи указуjу на пуну међународно-повиjесно верифицирану истину о тоj творевини – истакнуо jе предсjедник Свjета за националне мањине.

Током програма jе Јерина Стефановић, матурантица Српске православне опште гимназиjе ‘Кантакузина Катарина Бранковић’ из Загреба, рецитирала пjесму ‘Један малени цвиjет’ Бранка Миљковића, док jе Анастасиjа Остоjић отпjевала пjесму ‘Где си било jаре моjе’. Потом jе услиjедило полагање биjелих ружа на споменик коjи представља посљедње почивалиште недужне дjеце.

Једну од ружа положио jе и Милинко Чекић, предсjедник Удружења логораша 1941. – 1945. из Београда.

– Кад год се враћам на ово место, увек ми се jаве сећања на 1942. кад сам као дете био логораш дечjег логора у Сиску – рекао jе за ‘Новости’ Чекић коjи jе тих година с породицом с Козаре дошао у Јасеновац.

– Из Јасеновца смо после месец и по дана депортовани на Грубишно поље, а онда преко Бjеловара поново у Сисак где су мене и моjе две сестре одузели од маjке. Ми смо остали у логору, а маjка jе отпремљена у Немачку на присилни рад. Моjе две сестре нису преживеле, али се моjа маjка вратила – рекао jе Милнко коjег jе из логора у Загреб спасила Диана Будисављевић.

– Једна сестра стара девет месеци умрла jе и сахрањена jе на Мирогоjу, а тек пред две године сам дошао до документациjе о томе. Друга jе умрла у Бjеловару jер jе имала тешку повреду главе, а jа сам стицаjем околности преживео.

Ни Миља Јанковић ниjе могла суздржати сузе.

– Моjа мала сестра Љубица умрла jе у Солани поред мене. Ту негдjе сада лежи и она и моjа друга браћа и сестре – казала jе Миља, коjа jе уз jедну од сестара jедина преживjела од деветоро дjеце из њене породице доведене из Босанске Дубице.

Наставак програма комеморациjе такођер jе одисао симболиком jер jе одржан у Глазбеноj школи Франа Лхотке, бившоj сисачкоj синагоги коjа jе наџивjела своjе вjернике страдале у холокаусту 1942. године. Након што jе Јерина Стефановић прочитала одломке из дневника Диане Будисављевић, оперна солистица Анастасиjа Дикмикj уз клавирску пратњу Нине Цоссетто отпjевала jе три нумере из ‘Пjесме о смрти дjеце’ Густава Махлера, дjела коjе jе настало у трагичним околностима, односно након смрти двоjе дjеце. Програм коjи jе модерирала Оливера Радовић завршен jе jерменском народном пjесмом у извођењу Анастастиjе Остоjић.

Пише: Ненад Јовановић

Извор:  PORTAL NOVOSTI

Везане виjести:

Две хиљаде страдале деце у Другом светском рату траже истину о 611 убиjених Срба у Сиску деведесетих

Зашто и од кога су дjеца са Козаре доведена у позициjу да их неко спасава и усваjа?

Усташки пир над српском децом

Дjечjи логор у Сиску 3.08.1942. – 8.01.1943.

Логори Цапраг и Сисак – Јадовно 1941.