Dve hiljade stradale dece u Drugom svetskom ratu traže istinu o 611 ubijenih Srba u Sisku devedesetih

Datum objave: ponedeljak, 6 oktobra, 2014
Veličina slova: A- A+

https://jadovno.com/tl_files/ug_jadovno/img/stratista/caprag_sisak/viktorovac.jpg

U subotu, 4. oktobra, Aleksandar Vulin, ministar za rad, zapošljavanje, boračka i socijalna pitanja u Vladi Republike Srbije, boravio je u Sisku, u Republici Hrvatskoj.

Ministar Vulin je u tom gradu, na Dečjem groblju na Viktorovcu (to je deo grada na kome se nalazi i Gradsko groblje), prisustvovao komemoraciji u spomen na decu koja su stradala u hrvatskom ustaškom dečjem logoru.

U Sisku je naime za vreme Drugog svetskog rata postojao jedan od pet dečjih logora kakvi su postojali isključivo na području Nezavisne Države Hrvatske. A posebne logore za decu u tom ratu nisu imali ni Nemci. U hrvatskim ustaškim logorima uglavnom su bila srpska deca, te jedan broj jevrejske i romske dece. A u dečjem logoru u Sisku, koji se službeno zvao Prihvatilište za djecu izbjeglica, najviše je bilo dece siročadi i izbeglica, sve srpske dece sa Kozare i sa Šamarice (na Baniji). Procenjuje se da je u tom strašnom “prihvatilištu” bilo zatočeno blizu sedam hiljada dece, a da ih je oko dve hiljade najsvirepije pobijeno ili umrlo u najstrašnijim mukama. Jedan broj dece je i spasen i udomljen u pojedinim sisačkim porodicama, što je i ministar Vulin istakao, govoreći i na mestu gde je bilo to hrvatsko ustaško “prihvatlište” za patnje i smrti srpske dece.

Obraćajući se prisutnima na komemoraciji stradaloj deci na Viktorovcu, ministar Vulin je, između ostalog, rekao da onaj ko razbija ćiriličnu tablu samo zato što jedan narod baš tim jezikom govori i piše, razbijao bi dečju glavu samo da može i da se ne boji da će biti kažnjen. Ne može onaj ko razbija ćiriličnu ploču da misli da neće izazvati zlo, silu i nasilje. Jer ne zaboravimo, prvo su palili knjige, a onda su palili i ljude… Evropa, u koju i Srbija želi, i u kojoj Hrvatska već jeste, ne može biti slepa i gluva kada se ustaška ideologija ponovo rodi, pojavi i progovori. “Tražim od Evrope, tražim od Hrvatske da ne dopuste da se ustaška ideologija ikada i bilo gde pojavi”, kazao je ministar Vulin.

Komemoraciji u Sisku prisustvovali su, između ostalih, Dobrila Kukolj, predsednica Gradskog udruženja logoraša iz Banjaluke, Branko Lustig, producent i počesni predsednik Festivala jevrejskog filma, Milorad Pupovac, predsednik Srpskog nacionalnog veća u Hrvatskoj, Marko, Krička, izaslanik predsednika Hrvatske, zatim predstavnici Katoličke crkve, grada Siska i antifašističkih organizacija. Prigodni parastos predvodio je episkop slavonski Jovan Ćulibrk, a u umetničkom programu nastupile su Svetlana Spajić i violinistkinja Saša Podrić.

I sve je to u redu. I komemoracija i odlazak ministra Vulina u Sisak i njegovo obraćanje prisutnima na Viktorovcu je veoma značajno. Stradala nevina deca to zaslužuju. I zaslužila su ta nevina, stradala deca da se to više nikad ne ponovi.

A u Sisku se to ponovilo od 1991. do 1995. godine.

Pa bi bilo lepo da su domaćini, predstavnici grada Siska (mada je teško poverovati u to da nisu) upoznali svoga gosta i ministra iz Srbije sa činjenicom da je u Sisku, od 1991. do 1995. godine, stradalo (ubijeno i nestalo) 611 Srba. Nestajali su sa ulica, iz stanova i kuća, s radnih mesta. Minirane su, 1991. godine, srpske kuće. Izbacivani su Srbi s posla, terani su da potpišu lojalnost hrvatskom novoizabranom predsedniku Franji Tuđmanu. Srbi su zatvarani, svirepo mučeni i ubijani u podrumima zgrade Suda, u Jodnom lečilištu, na mestu bivšeg logora Omladinske radne akcije u sisačkom predgrađu Galdovo. Mnogima su tela bacana u Savu, a jedno od njih izvađeno je kod Sremske Mitrovice, u Srbiji. Srbi su, posebno te, 1991. godine isterivani, pod smrtnom pretnjom, iz svojih stanova i kuća, odlazili su u izbeglištvo, u progonstvo, ostavljajući sve što su stekli. I stanarska prava, naravno. I mnogi od njih nikad se nisu vratili i nikakva prava na svoju imovinu nisu ostvarili. Hiljade i hiljade je takvih. Među njima ima doktora nauka, magistara, profesora i drugih prosvetnih radnika, lekara, književnika, novinara, inženjera, ekonomista, pravnika, raznih majstora… A tek koliko je dece proterano, izbeglo! Danas neki od njih žive u Australiji, na Novom Zelandu, u Americi, u Rusiji… Pa da su domaćini odveli ministra Vulina u Bestrmu, Kinjačku… gde su u septembru 1991. na kućnom pragu i u svojim dvorištima pobijeni brojni stanovnici sela tada sisačke opštine. A Hrvatska je valjda zbog svega toga, valjda demokratskog, i primljena u Evropsku uniju.

Srpska deca koja su stradala u sisačkom fašističkom “prihvatlištu” (kakvo perfidno ruganje žrtvama bestijalnog zverstva koje su ti zlikovci nosili u sebi!) zaslužuju da se Sisak jednom zaista suoči sa istinom sopstvenog zla koje je kroz istoriju nanosio onima koji su druge nacionalnosti, druge vere a bili su u govoru i pisanju gotovo istog jezika i pisma.

Možda ministar Vulin i ne zna sve ovo što ovde napisasmo. Možda mu nisu…Ali su ga valjda domaćini upoznali da više nema Željezare Sisak, sa 13.500 zaposlenih, da mnogo čega drugog nema, a na putu je da i bez Rafinerije ostane.

Valjda su ga s tim upoznali, ako već sa sedamdeset prvom i devedesetprvom nisu.

Piše: Stevan Lazić

Izvor: Intermagazin.rs

 




Pomozite rad udruženja Jadovno 1941.

Napomena: Izneseni komentari su privatna mišljenja autora i ne održavaju stavove UG Jadovno 1941. Komentari neprikladnog sadržaja će biti obrisani vez upozorenja.

KOMENTARI

Ostavite odgovor

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *

Top