Film pred kojim će papi klecati kolena

Nakon sedam dugih decenija Srbija je dobila film o Jasenovcu. Snimanje ostvarenja koje prati stradanje svetog novomučenika Vukašina iz Klepaca, privedeno je ovih dana kraju. U velikom intervjuu Hazarderu, tvorac filma, erudita Milan Zarić, otkriva detalje vezane za ovo filmsko ostvarenje. Zaključuje da je film koji govori o jasenovačkim mučenicima samo delić poteza koji su nam kao narodu potrebni kako bismo se osvestili.

• “Ne mislim da će ovaj film baciti papu na kolena, ali da će malo klecati, to očekujem”, poručuje Zarić.

Radnja filma prati stradanje Srba u NDH koja je, kako ističe naš sagovornik, bila država čiji su koljači u stvari samo sprovodili zakon te države. Delo nosi i snažnu jevanđelsku poruku ljubavi čiji primer nam je dao upravo mučenik Vukašin.

• “Ako je on mogao takvo zverstvo da prihvati na tako smiren način, onda možemo i mi da prihvatimo svakodnevna susretanja sa ljudima koji nas malo uvrede. Ako je on mogao da ne mrzi, onda to možemo i mi danas”, ističe Zarić koji živi i radi u Cirihu, ali koji sa ponosom ističe da je odrastao u selu Dragovo, u Levču. Podseća da je tom naselju kumovala Draga Mašin. Zarić, suprug, otac dve kćeri i sina, vlasnik je medijskog projekta “Anticenzura”.

Gospodine Zariću, Anticenzura je izvršni producent filma o Svetom mučeniku Vukašinu. Recite nam nešto više o magazinu Anticenzura. Naveli ste da magazin nije pokrenut da sudi o tome šta je istina, a šta laž, već da obezbedi prostor za iznošenje stavova. Koji su motivi, a koji ciljevi kojima težite?

• Magazin je nastao iz želje da iznesem u javnost neke potisnute informacije. Vrlo dobro znamo, da ta želja nije nešto čime bi mogli današnji mediji da se pohvale. Kad kažem mediji, mislim prvenstveno na one sa visokim tiražom. Kada kažem da ne sudim o tome šta je istina ili laž, mislim na to, da bez obzira kakav je moj lični stav, ja ću datu informaciju preneti. Činjenica da je prenosim ne znači i da se sa njom slažem. O tome neka odluče čitaoci. Ne mislim da ću stići do nekog cilja bez pomoći ostatka Srbije. Moje delovanje je samo jedan mali doprinos. Ako sam uspeo makar jednoj osobi da otvorim oči, plasirajući neku informaciju, onda moj trud nije bio uzaludan. Informacija može da ubije, ali isto tako da vam život spasi.

Slažem se sa vama. Trudite se da budete objektivni (mada objektivnost ne postoji, ona je samo subjektivni doživljaj objektivne stvarnosti) i nezavisni ste. Koliko su ideali poput objektivnog i nezavisnog medija daleki od današnjeg društva ograničenih ljudi neograničenih ambicija?

• Biti objektivan je po meni moguće. Ako kažem ono što vidim i čujem, onda sam objektivan. Kada donosimo zaključke u vezi toga, onda je moguće da nismo objektivni. Problem današnjice nije nesposobnost sagledavanja stvari onakvim kakve one jesu, već gubitak dostojanstva. Pa tako imamo ljude, koji iznose neke stavove sa kojima se lično ne slažu i nisu deo njihovog ličnog doživljaja, ali ih ipak zastupaju, jer su zato plaćeni. To vam je kao kada angažujete glumca koji glumi određenu ulogu, koja nije deo njegovog pravog bića i karaktera, a ipak je iznosi na scenu. Ideali jesu daleki, ali ne i nedostižni. Da bi se do njih došlo, potrebno je mnogo rada. Bez povratka dostojanstva nećemo uspeti u tome. Kada budemo imali ljude na visokim državnim funkcijama, ali i u narodu, koji će biti u stanju da kažu ponekad «NE», bez obzira koliko im je novca ponuđeno, tada smo rešili sve naše probleme. Ti ljudi moraju razumeti zašto je potrebno biti dostojanstven. To mora da se desi na dobrovoljnoj bazi. Čovek koji je dobar, samo zato što će zakonski biti sankcionisan je po meni opasan čovek.

Vaš medijski prostor, pohvalno, deluje realistično u odnosu na suficit velikih majstora zamene teza. Iako je realizam u filosofskom smislu ono što smatramo pesimizmom. Pisali ste da će istina opstati, kada se nađe pored laži, jer laž, kao takva i ne postoji. Verujete da laž postoji samo u odsustvu istine. Koliko je danas teško doći do istine nevezano da li se radi o Anticenzuri ili o filmu o mučeniku Vukašinu?

• Ja nemam neki pozitivan stav o današnjoj filozofiji i ljudima koji se njome bave. Čast izuzecima, koji su retki. Realnost je po meni saglasnost. Ono oko čega se usaglasimo, biće za nas i realno. Filozofija ili ljubav prema mudrosti bi trebala u tome da nam pomogne. Vidite, pre desetak godina je za mene bilo nerealno da ću snimiti film, uprkos tome je to danas realnost. Čak i za one koji su se tada smejali mojoj nameri. Danas je to poprilično objektivna stvar. Do istine je moguće doći, ali za početak je bitnije da spoznamo oko kojih stvari se možemo usaglasiti. Šta je to što svi mi u Srbiji želimo. Mi ljudi se razlikujemo. Mi nemamo ista razmišljanja i stavove. Da imamo bili bi jedan organizam. Pošto je to tako, treba naći ono što nas povezuje, a ne ono što nas razdvaja, jer razlike će uvek postojati. Najbolji primer danas u Srbiji su neke rodoljubive stranke, koje umesto da nađu par ciljeva koji su isti, oni su odlučili da ne sarađuju zbog toga što se u nečemu razilaze. To je suludo. Da nemaju razlike bili bi jedna stranka. Dakle, kako stvari stoje, teško je doći do istine, ali ne i nemoguće. Za početak moramo naučiti da saslušamo i one koji nam ne izgledaju baš istinito. Jedno je sigurno: kada se lažov i iskren čovek nađu jedan pored drugog, spoznaćemo šta je istina. Cenzura je na snazi baš iz tog razloga, da kojim slučajem ne bi saznali istinu. Pa, tako svakodnevno gledamo naručena tv gostovanja, gde nemamo prilike da čujemo kontra stav. Što se filma o mučeniku Vukašinu tiče, Jasenovac je tu, znamo gde. Pa svako ko tvrdi da preterujemo naka ga poseti. Vidite, i po ovom pitanju nema sučeljavanja. Zašto? Baš iz razloga da ne bi istina pobedila laž. Film koji sam pokrenuo je zato danas realnost, zato je i nastao. Taj film je samo jedan potez u nizu mnogo, mnogo poteza, koji će nama svima, pa čak i Hrvatima, samo da koristi. Zato apelujem na sve institucije u Srbiji i van nje, na svu elitu, narod, da naprave neki potez i donesu nam konačno mir, bar kada je ova tema u pitanju.

Istina je večni imperativ. I sam Gospod je govorio: “Poznaćete istinu, i ona će vas osloboditi.” Praveći film o Svetom mučeniku Vukašinu iz Klepaca, ubrajate se među ispovednike. Kako ste došli na ideju da napravite film upravo na tu temu? Naša je zemlja natopljena krvlju mučenika, a uveren sam da niste odabrali tek slučajno svetog Vukašina jer slučajnost i ne postoji. Slučajnost je prema nauci samo nemogućnost ljudskog uma da mapira složene mehanizme prirode. . .

• Baš tako. Istina nas oslobađa. To je odličan primer koji ste naveli. Kada čujemo istinu, možemo po tome da znamo da je to ona. Laž takođe osetimo. Ali najbolje kada smo u prilici da ih čujemo na istom mestu i u isto vreme. Ništa nije slučajno. Ta reč je izmišljena od strane neodgovornih. Oni tako na drugi način kažu «ja nisam odgovoran, desilo se slučajno». Za vreme NDH su slučajno milioni ljudi stradali?! Ko hoće da veruje da je to bilo slučajno neka veruje. Za mene, tu je postojao uzrok. Uvek postoji uzrok. 2010. godine sam prvi put bio u Jasenovcu. Od tada sam video, čuo i pročitao mnoge stvari. Zgražavao sam se i često mi je bila muka od svega, ali to je danas sve prošlost. Danas na sve gledam na neki drugi način. Na način na koji je tada mučenik Vukašin gledao. To je po meni hrišćanski način. Svi znamo koliko filmova je snimljeno o «zlim» četnicima i «dobrim» partizanima. Evo jednog o ustašama i o Jasenovcu. Film koji je 1960. godine snimljen o Jasenovcu po imenu «Deveti krug» je samo još jedan dokaz omalovažavanja srpskih žrtava. U tom filmu nema nigde ni traga od Srba. I to je jedan od razloga nastanka ovog filma. Priča o mučeniku Vukašinu me privukla jer u sebi nosi sledeću poruku: «samo ljubav može da zaustavi zlo». To je i glavna poruka filma.

Po rečima jednog ruskog jeromonaha Rafaila: „Bog ne voli plašljive ljude“. A, Sveti Vukašin je bio upravo hrabar i miran znajući da se odriče svega prolaznog, dok se dželat odriče svega večnog. Čak se i sama zver, Žile Friganović, poverio lekaru Zecu, kako nikada u životu nije osetio takvo blaženstvo kao u prisustvu mučenika Vukašina. Mučeništvom se postaje svetac. Da li ste sumnjali da ćete uspeti sve te osetljive mistagoške kategorije, koje nalikuju onim ranohrišćanskim sa martirima i goniteljima, da ekranizujete?

• Ne znam za te reči jeromonaha. Ne slažem se da Bog ne voli plašljive. Smatram da je strah kao emocija sastavni deo nas ljudi i da je tu sa razlogom. Ljudi koji tvrde da se ne boje su najveće kukavice. Jedno je osećati strah, a drugo da li ćete pokleknuti ispred njega. Uveren sam da je mučenik osećao strah, ali da je u njemu bilo nešto veće od straha, nešto što je prevagnulo. Da li smo uspeli da kako kažete da uđemo u mistagoške kategorije i da li smo pogodili u srž, pokazaće reakcija publike. Rano je o tome danas pričati.

Dve godine se radilo na scenariju, na sklapanju mozaika zločina, obilazili ste teren u Hrvatskoj. Scenarista i reditelj, Svetlana Petrov, objasnila je da je tematika filma teška, ali da se pred istinom ljudi poklone, ma koliko bila strašna i surova. Recite nam više o glumcima koji su izneli film. Ko se našao u ulozi mučenika Vukašina, a ko u ulozi koljača? Da li znate kako su se pripremali za uloge, da li su imali uzore na primer u vidu Petra Mamonova sa jedne, ili Hanibala Lektora, sa druge strane?

• Iskoristio bih ovu priliku da se zahvalim producentu Bojanu Babinu koji je izneo realizaciju najvećeg dela projekta. Nisam skoro sreo pouzdanijeg i profesionalnijeg čoveka od njega. Zanimljivo je da sam baš njega sreo. Njegov karakter je primer onome čemu treba kao društvo da težimo. Vladan Jakovljević igra mučenika Vukašina, dok je uloga koljača pripala Predragu Koturu. Obojica su pozorišni glumci, a dobro znamo da na toj sceni nema ponavljanja. Oni su profesionalci. Pored njih je i Nenad Heraković, koga znamo iz filma «Montevideo», ali i iz još nekih filmskih ostvarenja. On je igrao doktora Zeca. O njihovim ličnim uzorima ne znam ništa. Pomenuo bih još i scenografa i kostimografa Georga Pomanu, kao i direktora fotografije Igora Lepedata koji su pored Bojana Babina takođe svojim zalaganjem i profesionalnošću doprineli stvaranju i kvalitetu filma.

Interesantno bi bilo saznati kako je glumac negativca ušao u um dželata operisanog od empatije, opijenog krvlju, verovatno psihopate, a moguće i đavoimanog? Koju misao favorizujete kada se postavlja pitanje Žil Friganovićevog ludila? Zbog čega je na kraju poludeo baš kod starog Vukašina, iako je zaklao na desetine hiljada Srba, uredno se pritom ispovedavši kod fratra?

• Bilo bi interesantno. Kao što sam već rekao. Posao glumca je da iznese lik koji igra što je bolje moguće. Uostalom to ga i čini dobrim ili lošim glumcem. Publika je ta koja najbolje zna da oceni. Lično smatram da su svi ti bezumnici to radili iz ubeđenja da čine dobru stvar. To vam je kao kad mi normalni ljudi ubijemo neku bubu. Mi se zbog toga ne osećamo loše. Tako su i oni, pa i Žile Friganović, mislili da rade dobre stvari. Uz to su imali blagoslov katoličkog klera. Osoba koja radi takve gnusne stvari može da ima problema, ali ne i ako ima podršku okoline. Znamo da je NDH bila država. Tako da su oni u stvari sprovodili zakon te države. Nešto slično se dogodilo i u Nemačkoj u to vreme. Opet se vraćam na saglasnost i realnost. Za njih je to tada bila realnost. Oni su bili ti koji su spašavali rasu. Nešto slično kao kada mi odstranimo korov koji smeta biljkama koje nam znače. Odgovore o tom fenomenu možemo naći, prema mom mišljenju, i u pseudo nauci Eugenici. Sve ovo ne mora da bude tako, to su samo moji stavovi. Pozivam sve da se informišu i da istražuju. Preporučujem i knjige dr Vladimira Umeljića koji je odlično objasnio ovaj fenomen. Čak ga je i nazvao «Srbocid».
• Pomenuli ste i srpsku decu iz NDH?
• Za vreme NDH oko 250.000 srpske dece, koja su ostala bez roditelja, su završila u hraniteljskim porodicama. Ako uzmemo u obzir tu činjenicu i uz pomoć matematike izračunamo, shvatićemo da ih još uvek možemo sresti. To su danas jako stari ljudi, to su ta naša deca, to su ti Hrvati, koje nažalost još uvek mnogi Srbi mrze. Ta deca su danas dedovi, babe, očevi i majke. Imajte ovo na umu. Pogledajte film «Ožiljak» koji govori o ustaškim zločinima o srpskoj deci. Neka vam novomučenik Vukašin bude primer kako ćete se prema njima odnositi, ali i prema svim ljudima.

Uz čiju podršku ste snimili film, da li želite nekoga tu da pomenete?

– Već sam pomenuo Bojana Babina koji je producent i koji je sve ovo planirao sa mnom.

Da li ste obavestili krugove iz SPC? Danas kada su dominantne struje ekumenizma sa jedne, a katoličke težnje za kanonizacijom Stepinca sa druge strane, logično je da ćete i tu imati problem jer papin put za Beograd vodi preko Jasenovca i poklonjenja pred SvetimVukašinom.  

– Nisam, ali ću to tek uraditi. Pored njih ću obavestiti i mnoge druge institucije. Problemi su sastavni deo života. Ne razmišljam o tome. Život bi bio poprilično dosadan kad bi se odvijao bez njih. Živeti bez problema je slično kao kada igrate fudbal sami sa sobom. Što bolji protivnik, to veći problem, ali je zato i zadovoljstvo veće kad ga pobedimo. Ako pak i izgubimo, pa nije sramota izgubiti od jakih protivnika, ili pokleknuti ispred velikih problema. Uostalom ne mislim da će ovaj film baciti papu na kolena, ali da će malo klecati, to očekujem. To isto očekujem i od mnogih drugih. Znate onu izreku? U laži su kratke noge. Eto, zaključite sami zašto noge klecaju.

Šta nam možete reći još o detaljima sa snimanja?

• Anegdote, kao i brojne detalje ćemo ostaviti za neku drugu priliku. Ne želim baš sve da otkrijem. Najverovatnije ćemo objaviti jedan kraći video materijal gde ćete iz prve ruke dobiti sve te infomacije, a biće napravljen i trejler za film. Naravno, bilo je vremenskih problema i manjih smetnji sa opremom, ali je i to sastavni deo života. Bitno je da je snimanje filma uspešno privedeno kraju.

Da li planirate još neki sličan projekat na temu Jasenovca?

• Planiram, ali o tome kasnije. Moramo prvo papu da bacimo na kolena. Pod uslovom da to uradi dobrovoljno i od srca.

Stiče se utisak da mi Srbi nepogrešivo uvek promašimo jer smo gresima u ratu sa Bogom. A, rečeno je da “nema mira bezbožnicima.” Sudbina ne postoji jer nikome ništa nije suđeno do dana Suda Hristovog. Ali, izvodeći logičke zaključke naših grešaka i tuđih teorija interesa, prejudiciramo i plašimo se da bi našim krajevima ponovo mogla da teče krv nekih novih mučenika Vukašina. . .

• Slažem se da naša stradanja imaju veze i sa našim gresima. Nisu svi Srbi stradali. Ako se složimo da slučajnosti nema, onda postoji razlog zašto se sve desilo kako se desilo. Naša stradanja nisu od Boga, već od nas samih i našeg udaljavanja od Boga. Ko ne poštuje zakon o gravitaciji, razbiće se, a ko ne poštuje božije, nastradaće. Ne opravdam zločine, samo zaključujem, jer svi smo mi grešni. Ne verujem u sudbinu. Ja verujem samo u zaslugu. Ono čemu posvećujemo pažnju, to ćemo i dobiti. Ako neprestano pričamo o tome da će našim krajevima opet da teče krv, onda će teći. Pod uslovom da veći deo Srbije o tome govori. Ja verujem da do toga neće doći i preporučujem svima da odmah počnu da veruju u isto. Po meni je činjenica da ako verujemo u tako nešto, što je očigledno zlo, onda ne verujemo u Boga. Ako verujemo u Boga, onda ćemo živeti onako kako zamislimo. Zla dešavanja nisu od Boga, ona su proizvod naše zle slutnje. Dakle, zatražite od Boga i dobićete. Vodite računa o tome kakve su vam misli!

Jedan fruškogorski duhovnik primetio je da nikada nije bilo lako biti čovek među ljudima, ali da današnji Srbi nemaju gotovo nikakvih podviga te da se Rusi spašavaju molitvom, Grci strogim postom, a Srbi trpljenjem i mučeništvom. Vladika Nikolaj pisao je da je najčistije zlato ono koje se najviše puta ognjem prožeže. Šta mislite o tom našem Krstu, a koji se najbolje sagledava u stradanjima kakva su prikazana u vašem filmu? Koliko na to sve utiče srpski karakter koji smo poslednjih godina nekako izgubili, a koji govori da je bolje umreti na nogama, nego živeti na kolenima?

• Biti čovek, pa i veliki čovek, to je malo. Budite bogovi, veli Sveto Pismo. Budi čovek, to je kratak program. Budite bogovi, to je najviši program, reči su svetog vladike Nikolaja Velimirovića. Drago mi je da ste pomenuli vladiku Nikolaja. Njegov citat razumem kao težnju da delima budemo bliži bogu. Da se u svakodnevnom životu ponašamo prema ljudima onako kako se i sam Bog ponaša. Koliko god je to moguće. Mučenik Vukašin nam daje primer. Ako je on mogao da takvo zverstvo prihvati na tako smiren način, onda možemo i mi da prihvatimo svakodnevna susretanja sa ljudima koji nas malo uvrede. Ako je on mogao da ne mrzi, onda možemo i mi danas da ne mrzimo. Pogotovo što ti zlikovci nisu više među nama. I sam Isus je u teškim trenucima muka rekao: « Bože oprosti im, ne znaju šta rade». Vreme je da se odlučimo. Jesmo li hrišćani pravoslavci, ili nismo. Naša budućnost zavisi od toga kako se odlučimo. Naravno da nije lako. Pogledajte današnje društvo. Svi žele brza i laka rešenja. Šta vidimo? Vidimo depresivno društvo. Ako se složimo da je depresija stanje nezadovoljstva, i da prosečan čovek želi bez mnogo napora mnogo, onda je očigledno zašto je to tako. Treba razmisliti o ovim stvarima.

Instinkt prevazilazi znanje. Kakav je vaš osećaj, kako će vaše umetničko delo proći na filmskim festivalima, kako kod publike?

• Kad je u pitanju predviđanje onda ste u pravu. Ne znam kako će biti. Ali se trudim da moj osećaj bude onakav kakav želim da bude ishod. Ponavljam, film je samo delić poteza koji su nam kao narodu potrebni, da bi se osvestili. Kako god na kraju bude, već sam uspeo. Uostalom, film će možda tek nakon deset i više godina da se pokaže kao veliki uspeh. Sada je moj cilj da ga odgleda što veći broj ljudi. Bez obzira kakve će reakcije biti.

Intervju, Milan Zarić

Foto: Gabrijel Dautović

Izvor: MAGAZIN HAZARDER

Vezane vijesti:

FILM O BESTIJALNIM ZLOČINIMA – Jadovno 1941.

O Svetom Vukašinu klepačkom i jasenovačkom – Jadovno 1941.

Sveti Vukašin – Jadovno 1941.

Samo ti, sinko, radi svoj posao – Jadovno 1941.

MATIJA BEĆKOVIĆ Samo ti, dijete, radi svoj posao …