Matija Bećković: Samo ti, dijete, radi svoj posao – najvažnija srpska reč

Datum objave: petak, 6 maja, 2016
Veličina slova: A- A+

https://jadovno.com/tl_files/ug_jadovno/img/stratista/jasenovac/Vukasin_of_Klepci.jpg

Beseda povodom nagrade Pečat vremena za književnost.

Nesporna je samo ta reč koja je pala na strašnom mestu, u odsudnom času, i dobila kosmičke razmere kao delo jedino moguće unutrašnje slobode. I ma kako se zvao taj koji je to izgovorio, on je postojao, i postojaće dok postoji onaj koji je iz njega progovorio i jezik na kojem je ta reč izgovorena. Sveta je reč,a ne čovek.

O dvehiljaditoj godini hrišćanstva upisan je Vukašin iz Klepaca u svete srpske mučenike, a na ikoni novoprosijanog svetitelja našla se njegova reč: „Samo ti, dijete, radi svoj posao“ Sedamdesetih godina prošlog veka u izdanju Jevrejske opštine u Beogradu pojavio se zbornik uspomena preživelih jesenovačkih logoraša: „Da se ne zaboravi“.
Tu je prvi put objavljen prilog psihijatra dr Nedeljka (Neda) Zeca u kojem je opisao susret sa zločincem koji mu se obratio za pomoć u vreme dok je kao jasenovački zatočenik radio u logorskoj ambulanti.
Dr Nedo Zec zapisao je ono što mu je pacijent ispričao i to je danas već čuvena povest o dželatima koji su se uveče opkladili ko će sutradan više zaklati i od rane zore započeli takmičenje. Onaj koji se poverio dr Zecu bio je uveliko isprednjačio u svom poslu kada je u redu za klanje uočio starca, svojim mirom i spokojem toliko je privukao njegovu pažnju da ga je izdvojio i preko reda doveo pred sebe i svoje krvave ruke.

Najpre mu je zapovedio da vikne: „Živio Ante Pavelić!“Kako je starac ostao nem, zapretio je da će mu ako ne posluša otkinuti uvo. Starac se oglušio i na tu pretnju, a dželat je održao reč, pa zapretio da će mu ako nastavi da ćuti odseći i drugo uvo. Scena se ponavljala, na red je došao starčev nos, a potom i oči. Izmasakriran starac je na dalje pretnje, glasom s onoga sveta, uzvratio: „Samo ti, dijete, radi svoj posao!“ Na tu reč, već izbezumljen dželat ga je dokrajčio i odrinuo u jamu. Ali, kako se požalio, brzo posle te reči primetio je da više nije onaj stari.
Nije mogao da zaboravi ni tu reč, ni glas, ni lice starca koji se, kako je kazao, a dr Zec zapisao, zvao Vukašin iz Klepaca. (Pre priče o Vukašinu čuo sam i svedočenje o jagnjetu koje se dugo stojeći u redu za klanje samo izdvojilo iz reda i došlo pred kasapina priklanjajući vrat na trupinu. Od toga se i kasapin zamislio i više ga niko nije mogao dozvati. Pomislio sam, da bi i to jagnje da je umelo govoriti reklo isto što i Vukašin iz Klepaca. A i reklo je, samo što ga niko nije čuo i razumeo.)
Tako je, zahvaljujući onome koji ju je prvi čuo i nije mogao da je zaboravi i dr Nedu Zecu koji ju je zapisao, nekoliko decenija pošto je izgovorena ugledala sveta reč: „Samo ti, dijete, radi svoj posao.“
Pamtim kako me je reč Vukašina iz Klepaca kosnula čim sam na nju nabasao u tekstu Neda Zeca,objavljenom u neuglednom, šapirografisanom Zborniku skromnog tiraža.

Gledao sam kako su se ljudi hvatali za tu reč, pratio sam njen brzi uspon i karijeru,znam kako je izlazila na glas čim je
krenula od usta do usta. Lako bi bilo utvrditi ne samo kad se prvi put čula u posleratnom javnom životu, već i kako je podizala iz neznanog groba onog koji je izgovorio i postepeno postajala lozinka jednog hrišćanskog naroda i svetinja njegovog jezika. U živoj uspomeni mi je dan kada sam u porti manastira Ćelije avi Justinu Popoviću prepričavao tek pročitano žitije Vukašina iz Klepaca i kako je ava odmah prepoznao sličnost Vukašinove reči sa onom Justina Filozofa koju je držao ispisanu na zidu svoje ćelije: „Možete me ubiti, ali mi ne možete nauditi!“

Predložio sam mu i on se odmah saglasio da je Vukašinu iz Klepaca mesto među mučenicima u „Žitijima svetih“, čiji je poslednji, dvanaesti tom bio pred ulaskom u štampu. Obećao sam da ću mu poslati zapis o Vukašinu,ali knjiga je izašla iz štampe (1977), pre nego što sam stigao da ispunim obećanje.
Ono što sam obećao tada, ispunjava se tek sada – kada su i Vukašin iz Klepaca i ava Justin Popović pribrojani u Kalendar svetih Srpske pravoslavne crkve, a ovo slovo stiže za neko buduće izdanje „Žitija svetih“ čiji su likovi postali obojica. Sveti Vukašin pribrojan je u svete pre ave Justina. Da sam onda ispunio obećanje i napisao ove reči, ne bih se setio da ni za žitije ave Justina Popovića, možda, nema tačnije, sadržajnije i prikladnije reči od one Vukašina iz Klepaca: „Samo ti, dijete, radi svoj posao.“

O dvehiljaditoj godini hrišćanstva upisan je Vukašin iz Klepaca u svete srpske mučenike, a na ikoni novoprosijanog svetitelja našla se njegova reč: „Samo ti, dijete, radi svoj posao.“ Čulo se, potom, da je starac Vukašin pre rata živeo u Sarajevu, da je rano otišao iz svog sela, da se prezivao Mandrapa, da je to čuvena i čestita porodica, da su i drugi njegovi srodnici postradali u Jasenovcu … ali, začudo, nismo videli ni njegovu krštenicu, ni njegovu fotografiju.
Ikonopisac ga je video i olicetvorio kao brkatog seljaka u beloj košulji, s prslukom i hercegovačkom zavratom, a prve njegove ikone videli smo u Tvrdošu i Ostrogu, u crkvi u Zemunu i Hanoveru. I lik mu je opšti, zbirni i zajednički, kakvo mu je i ime. Novi nos, nove uši, nove oči, novi lik i novo ime dobio je tamo kamo se zaputio. Kad me je devedesetih godina, dok sam išao u Žitomislić i Prebilovce, put naveo na Klepce upitao sam za starca Vukašina, ali niko od onih koje sam zaustavljao i pitao nije o njemu ništa znao.

Najpre sam pomislio da Vukašin, možda, i nije bio iz Klepaca i da se nije tako ni zvao. Moguće da se zvao Vukašin iz Klepaca, a da nije ni Vukašin, ni iz Klepaca. Dr Zec zapisao je ono ime koje mu je poremećeni dželat kazao ili kako je zapamtio da mu je kazao. A to je pouzdano jedino ako je jedan tačno zapamtio, a drugi tačno zapisao. Ali, moguće omaške nebitne su i ne tiču se suštine. Mogao je to biti Krsto iz Vukosavaca, Raško iz Tepaca, Vuksan iz Slanaca, Vukman iz Karlovaca. I svi su oni mogli biti – Vukašin iz Klepaca. Vuk je zbirno ime srpskog naroda. Vukašin, Vujadin, Vukota, Vuksan, Vučeta, Vukašin samo su izvedenice iz našeg zajedničkog imena.

Starac Vukašin je i Stari Vujadin koji ne odaje svoje jatake ni za noge, ni za ruke, ni za lažljive oči. Nesumnjivo je ono najvažnije – da je taj jedan, koji jeste, ma ko bio i ma kako se zvao, pre nego što je postradao na pravdi Boga – rekao: „Samo ti, dijete, radi svoj posao.“Za ostale pojedinosti dr Zec nije se ni raspitivao, pa je ime zapisano bez prezimena, onako kako se imenuju svetitelji.
Nesporna je samo ta reč koja je pala na strašnom mestu, u odsudnom času, i dobila kosmičke razmere kao delo jedino moguće unutrašnje slobode.

I ma kako se zvao taj koji je to izgovorio, on je postojao, i postojaće dok postoji onaj koji je iz njega progovorio i jezik na kojem je ta reč izgovorena. Sveta je reč,a ne čovek. Reč je posvetila onoga koji ju je izgovorio, povezala i blagoslovila njegov život i njegovu smrt. Biografija te reči jedino je istinito žitije tog svetitelja.
Reč je sveta, i sveto je ono što je rekla, i svet je onaj koji je izgovorio, a ko je on bio najbolje je znao onaj čiji je praobraz uzeo i koji je iz njega progovorio. Posvetila je usta koja su je izrekla i onog čija su to usta bila. Da to nije bila reč Božja ne bi bila ni izgovorena, ni zapamćena, niti bi prešla put od Golgote do večnog života.

Ava Justin napisao je da žitija svetih nisu ništa drugo do život Isusa Hrista koji se ovako ili onako ponavlja u svakom svetitelju. Među onima koji su taj život ponovili jesu sveti Justin Popović i sveti Vukašin iz Klepaca. Večna reč Božja živi i u naše vreme. Hristovu reč: „Samo ti, dijete, radi svoj posao!“ izgovorio je sveti Vukašin iz Klepaca. U stvari, bila je to posrbljena Hristova molitva: „ Oprosti im Bože, jer ne znaju šta rade!“
Tako smo se još jednom osvedočili da postoji samo jedno žitije i samo jedna reč, na početku i na kraju. Ta reč jeste sve, a vera u tu reč suština je vere i ključ neba. Reč u četiri oka, bez drugih svedoka sem onog kome je rečena, koji ju je jedini čuo i preneo lekaru, opet u četiri oka, ne sluteći da će je ovaj zapisati, a kamoli dokle će svu trojicu ta reč odvesti. Reč neznanog junaka došla je do nas iz treće ruke i stala među najvažnije reči koje su ikad izgovorene. Rečena u lice sopstvenom ubici nije upućena samo njemu, ni samo u svoje ime. Izgovorena u logorskoj klanici obrela se u svetim knjigama, čula se sa svih krovova i oglasila na sva zvona. Postala najdostojnija da se zapiše na spomeniku Neznanom junaku i ispiše na svim zastavama.
Kada bismo morali da se odlučimo za jednu jedinu reč u koju je najviše stalo naše ljudske i nacionalne sudbine bila bi to nesumnjivo ova: „Samoti, dijete, radi svoj posao.“

Ono što je dosad ostalo nekazano i nikad nije rečeno odnosi se na onog bez koga ne bismo znali ni za ovu reč, ni za ovog svetitelja. O njemu ne znamo ništa, osim onog što je sam zasvedočio, i njegovo pitanje još nikad nije ni pomenuto, a kamoli otvoreno. Kao da smo od njega čuli sve što nam je zaista trebalo, pa da o njemu više ništa nema potrebe ni da čujemo i ne moramo da znamo, pa ni o tome kakva je bila dalja istorija i kraj dželata bez kojeg ne bi bilo najvažnije reči srpskog jezika. Ako je ta reč dovela do oreola onoga koji ju je izgovorio, ona nije mogla ostaviti bez ičeg i predati zaboravu onog kome je upućena, koji ju je zapamtio i preneo onome koji ju je zapisao.
Ako dželat Žile Friganović i nema drugog prethodnika sem onoga koji se obratio u pokajanog razbojnika možda bi mogao imati sledbenika među onima koji još uvek rade svoj posao, a ćute kao zaliveni o onome što su videli svojim očima i čuli svojim ušima od svojih žrtava po neimenovanim i neizbrojenim stratištima, tamnicama i mučionicama. Možda bi o tome mogli progovoriti i pri čistoj svesti, kada ih država ne bi obavezivala da ćute ne skidajući sa zločina oznaku državne tajne. Ubica Žile Friganović svedočio je protiv sebe i nemamo razloga da mu ne verujemo.
Pomišljamo da preteruje kad priznaje koliko je poklao, gotovo sumnjamo da je mogao zaklati onoliko koliko se pohvalio, ne isključujemo ni mogućnost da je drZec pogrešno naveo njegovo ime, a jedino ne sumnjamo u to da je reč koja mu je rečena mogao izmisliti.

Zahvaljujući svedočenju jednog zločinca dobili smo i svetu reč i sveca. Ta reč zaustavila je i njegove ruke, okrenula ga na drugu stranu i učinila ga drugim čovekom. Na pitanje da li je od nje poremetio ili preumio, da li ga je raspametila ili opametila, lako je odgovoriti. Čim je tu reč mogao da čuje i ona u njemu mogla da dozove nekog drugog, to pokazuje da on uprkos tolikim zločinima nije bio do kraja zločinac. Nije bio sasvim pri sebi i nije se ispovedio svešteniku, nego psihijatru – ali se ispovedio. Reč: „Samo ti, dijete, radi svoj posao“ nismo čuli ni od žrtve, ni od krvnika, nego od lekara koji srećom nije čuvao tajnu. Nije li i Žile Friganović jedan od tolikih koji su ubijali, a nisu verovali da su ubice. Nije li i on jedan od onih koji nisu hteli da umru kao obični smrtnici, već da učine nešto veliko za svoj narod, a ispalo je da mu je bilo najpreče – da ne bude čovek. Verovao je da put koji je izabrao vodi u gornje svetove i pod lovorove vence, a doveo ga je do psihijatra.

Da su mislili da su ubice zar bi čak i snimali svoje zločine u nameri da ih ovekoveče i ostave budućim naraštajima, kao dokaze o svojim zaslugama i junačkim delima. Ispostavilo se da se više ne zna ko je koga ubio i da nema nikog ko nije ovako ili onako nekog ubio, i da nije čovek ko nije sposoban da ubije.
Ko god je ubio – ubica je i za to nedelo neće nikad biti drugog imena dok je ljudi i – jezika. Najveći zločini činjeni su onda kad ljudi zaborave kako se zove to što čine. Kad sami sebe slažu ili ih slaže neko drugi da će se to u njihovom slučaju zvati nekako drukčije. Neko ih je ubedio da je jedini način da opstanu ako onaj drugi ne preživi i ne opstane.
Država im je podelila činove i priznanja, ponudila opravdanja i dala šansu da ispolje najniže nagone i porive. Žile Friganović, ma kako se zvao i ma ko bio, razočarao je dželate koji su ostali verni zakletvi, a nije primljen među pokajnike, ostajući tako ni tamo, ni ovamo.
Koliko još ima svetitelja za koje znaju samo njihovi mučitelji. Viđaju ih u svojim noćnim morama, ali ih ne iznose na videlo i ne pokazuju nama.

Koliko je do dana današnjega onih koji su samo radili i rade svoj posao, ne dajući sebi računa kako se taj posao zove. I još veruju da nisu ubice u času kad svi vide da nisu ništa drugo. Umesto da ih osokoli da posvedoče i svoj tovar ne nose na onaj svet, vlast ih ne oslobađa obaveze da čuvaju tajnu i obavezuje na ćutanje.
Dželata više nema. Svi su nevini i nedužni. Pričaju nam o svojim zločinima na televiziji i posle mirno spavaju. Šta je drugo učinio starac Vukašin iz Klepaca rečju : „Samo ti, dijete, radi svoj posao“, nego podsetio svog ubicu na to kako se zove posao kojim se on bavi.

Možemo li za trenutak sebi dopustiti da zamislimo kako sada na nebesima Žile Friganović sluša kako mu sveti Vukašin iz Klepaca govori: „Nisi ti, dijete, radio svoj posao, niti si to bio ti. Radio si tuđi, a ne svoj posao. Da je to bio tvoj posao ne bi ni čuo ono što sam ti rekao.
Zato si me čuo i poslušao. A kad si otišao i sve ispričao doktoru to si bio ti i to je bio tvoj posao. Zato si ovamo i stigao i zato si ovde dobrodošao!“ Kosovo je najskuplja srpska reč. A „Samo ti, dijete, radi svoj posao“ – najvažnija srpska reč.

Piše: Matija Bećković

Izvor: Pečat

Vezane vijesti:

Jasenovac

LOGORSKA ISTORIJA SRBA – SVETI VUKAŠIN JASENOVAČKI I SARAJEVSKI ĐURĐEVDANSKI TEFERIČ 1942.

Radi ti, dijete, svoj posao

SUTRA SABOR NOVOMUČENIKA JASENOVAČKIH

 


Tagovi:

Pomozite rad udruženja Jadovno 1941.

Napomena: Izneseni komentari su privatna mišljenja autora i ne održavaju stavove UG Jadovno 1941. Komentari neprikladnog sadržaja će biti obrisani vez upozorenja.

KOMENTARI

Ostavite odgovor

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *

Top