Фељтон: Топлички устанак 1917. године (9) Живот бржи од устаничких вођа

Бугарски акт да мушкарци од 19 до 40 година старости подлежу војној обавези народ је схватио као тежњу окупатора да Србе суспротстави својој браћи у борбама на Солунском фронту

Устанак у Топлици и Јабланици 1917. године, у срцу поробљене Европе, био је специфични феномен, незабележен у историјским размерама. То је био масован народни устанак у коме су учествовали, поред активних припадника војске Краљевине Србије и народних четника: жене, девојке, попови, старци и деца. Главне речи као симбол устанка, биле су речи: слобода, народ или смрт.

Појединачне борбе народних устаника настављене су и у првом месецу 1917. године. Да би тај процес некако зауставили и контролисали, бугарски и аустроугарски окупатори су појачали терор над становништвом, депортације, злочине и пљачке имовине. То се врло тешко подносило, па је у народу сасвим сазрела мисао да се масовним устанком стање промени. А када је стигла званична наредба за мобилизацију Срба за бугарску војску на Солунском фронту, чаша жучи је преливена.

Бугарски акт да сви мушкарци од 19 до 40 година старости подлежу дужности у редовној војсци… српски народ је схватио као тежњу окупатора да синове и очеве суспротстави својој браћи у борбама на Солунском фронту. Да српска младеж гине за велику санстефанску Бугарску, то се није смело дозволити, било је јасно у свакој српској кући.

Уместо пред бугарску „наборну“ комисију за регрутовање, позвани Срби отишли су од својих кућа у оближње шуме и планине и придружили се већ организованим устаничким четама. Да би и то спречили, Бугари су, супротно међународном ратном праву, у јануару 1917. године наредили општу мобилизацију Срба. Срби су то примили као најјаснију претњу за сопствено уништење. Заоштравања су нарастала великом брзином. Повод за оружани устанак је био јасан, без обзира на то што је окупатор у највећем напону војничке снаге дејствовао на свим фронтовима. Срби су националне вредности подигли изнад својих живота, спонтано и силовито рекли су „не“ бугарским територијалним аспирацијама и лажном миту о „Бугар-Морави“.

За вођење успешног и организованог устанка ширих размера требало је установити главну команду, јединствен систем руковођења, савршену организацију, јединство циља и разрађен план борбених дејстава. Све је то недостајало устаничким вођама. Међу њима је било несагласја и по основном питању: устанак одмах или касније. То се најбоље видело на састанку одржаном у Топоници код Прокупља. Иако је већина четовођа подржавала став народа и попа Димитрија Димитријевића (Мите Комите) и Косте Војиновића, да се почетак устанка прогласи одмах, на састанку није донета никаква одлука. Поп Димитријевић је тада одржао ватрени говор, указујући на неминовност устанка и питао све: „Зашто смо стварали организацију и припремали народ ако сада дигнемо руке од свега.“ На крају је Пећанца отворено назвао кукавицом.

Коста Миловановић Пећанац је сматрао да устанак треба одгодити за погодније време, сходно наређењу Врховне команде, „онда када наша војска буде код Скопља, а Бугари почну да беже“. Устаничке вође биле су, ипак, у једном јединствене, „да ниједан обвезник не иде на регрутацију“ и да „сви способни људи набаве оружје и чекају даља наређења“. Народ је, међутим, мислио дугачије: био је спреман да одмах започне устанак.

Пред сам устанак, око 20. фебруара бугарска Моравска инспекцијска област констатује: „Српске чете хватају бугарске шумаре, убијају полицајце и кметове, заробљавају усамљене војнике и жандаре, отварају ватру на представнике власти, нападају конвоје, кидају телефонске и телеграфске жице, упадају у општине и уништавају регрутне спискове…“

Народно нестрпљење да се што пре дигне устанак више се није могло контролисати. То је убрзало сазивање „ратног савета“ устаничких четовођа, на коме је требало одлучити о најважнијим питањима за организовање, подизање, вођење и успех народног устанка против мрског окупатора.

Саветовање је одржано у селу Обилићу, у Јабланичком срезу, 21. и 22. фебруара 1917. године, у кући Петра Драговића и његових синова народних посланика Милутина и Милоша, који су били у српским јединицама на Солунском фронту.

На окупу су биле све већ познате вође устаничких одреда и 300 четовођа из јужне Србије. Сви они једногласно су усвојили важне одлуке о организационом устројству устаничких јединица, расписивању народног зајма и озваничењу датума подизања устанка.

Првог дана на саветовању изабран је Централни комитет и именовани су команданти за поједине области са титулама војвода. Тако је Коста Миловановић Пећанац, као шеф Централног комитета, одређен за Топлицу, Коста Војиновић Косовац за област Копаоника. Милинко Влаховић за Јабланицу, Тошко Влаховић за Неготинску Крајину, Јован Радовић за десну обалу Јужне Мораве, Милан Дечански за област око Сокобање и Алексинца и Тома Питулић и Новица Вељовић за Рибарску Бању, Ђунис и Сталаћ.

У вези с другим питањем, одлучено је да се распише зајам од 50.000 динара и да се прикупи од имућнијих грађана.

Формирано је пет устаничких одреда: Ибарско-копаонички одред Косте Војиновића Косовца, Јабланички четнички одред капетана прве класе Милинка Влаховића, Пиротски четнички одред војводе Јована Радовића, Крајински четнички одред војводе Тошка Влаховића и Централни четнички одред војводе Косте Миловановића Пећанца.

Усвојена је прокламација о дизању устанка – 24. фебруара 1917. године. Тој одлуци противио се војвода Коста Пећанац, али се морао повиновати већини која је била одлучно за дизање устанка.

За два дана већања, одлуке су стављене на папир и требало их је остваривати. Живот, међутим, предухитрио је устаничке вође: док су они већали, народ је подигао устанак. Устаничке вође са састанка у Обилићу буквално су улетеле у устанак, који је без њих почео. Када је Коста Војиновић 28. фебруара 1916. године, у ослобођеној Куршумлији прогласио устанак, он се у ствари увелико распламсавао. Пуцало се на више места у Топлици и Јабланици.

Капетан Милинко Влаховић води велику битку са Бугарима код Лебана и у устанку први бележи значајну победу. На бојишту је остало 20 мртвих непријатељских војника. Његов одред наставља да коси Бугаре и код Бојника. Дошло је до сукоба устаника и Бугара код села Дубова, Ђинђуше, Ђака и на другим местима.

Народни устанак ширио се неслућеним размерама на све стране југоисточне Србије.

ПРВЕ БОРБЕ ШИРИХ РАЗМЕРА

Прве устаничке борбе ширих размера започеле су у Косаничком срезу, где се народ на време наоружао и већ одметнуо у шуме. Само у општини Добри До постојала је чета са 180 људи, наоружаних са 110 пушака.

У то време Бугари су у Куршумлији имали своју жандармеријску испоставу, коју су чинили углавном албански плаћеници. Њихово терорисање, пљачку, силовања и убијања народ више није могао да трпи. У околним шумама је Раде Влаховић, који је себе називао вођом Куршумличана, окупио добро наоружани одред устаника. Извештавајући о томе Косту Пећанца, он истиче да четама командују Цветко Оташевић, Анђелко Лазић, Милош Јовановић и други.

Сутра: Народ је клицао – „Срећна слобода“

Аутор: Новица Пешић

Извор: НОВОСТИ

Ознаке: Фељтон, Топлички устанак, Бугари, Аустроугари 

Везане вијести:

Фељтон: Топлички устанак 1917. године (1) Ратни планови за освајање Србије 

Фељтон: Топлички устанак 1917. године (2) Окупатори су хапсили и стрељали

Фељтон: Топлички устанак 1917. године (3) Позив на тотално истребљење Срба

Фељтон: Топлички устанак 1917. године (4) Српско стратиште у Дубокој долини

Фељтон: Топлички устанак 1917. године (5) Пљачке, злостављања, силовања…

Фељтон: Топлички устанак 1917. године (6) Формирање првих четничких одреда

Фељтон: Топлички устанак 1917. године (7) Долазак црногорских четника

Фељтон: Топлички устанак 1917. године (8) Немоћ окупатора пред устаницима

Фељтон: Топлички устанак 1917. године (10) Народ је клицао – „Срећна слобода“

Фељтон: Топлички устанак 1917. године (11) Ширење српске устаничке државе

Фељтон: Топлички устанак 1917. године (12) Окупатор креће у гушење устанка

Фељтон: Топлички устанак 1917. године (13) Ужасни и крвави злочини окупатора

Фељтон: Топлички устанак 1917. године (14) Херојска смрт Ника Вукчевића

Фељтон: Топлички устанак 1917. године (15) Четнички одреди настављају борбу

Фељтон: Топлички устанак 1917. године (16) Делегација устаника креће у Солун

Фељтон: Топлички устанак 1917. године (17) Горела су читава српска села

Фељтон: Топлички устанак 1917. године (18) Отпор посустаје, почиње издаја

Фељтон: Топлички устанак 1917. године (19) Стигла је слобода за напаћене Србе