Фељтон: Топлички устанак 1917. године (18) Отпор посустаје, почиње издаја

Како је време одмицало, терор окупатора је појачаван. Народна воља је полако попуштала. Устаничке четовође готово свакодневно су гинуле, јединице се растурале, а појединци скривали

Ригорозне мере за ликвидацију четничког и устаничког покрета и народа у Топличком, Косаничком и Јабланичком округу довеле су народ до потпуног физичког истребљења. Та најдрастичнија мера, уз разне видове уцена, поткупљивања, награђивања полако је сламала отпор народа и бораца. Аустријанци су за сваког потказаног јатака давали награду од 200 круна, за мртвог четника 500, а за живог 1.000 круна, Глава Косте Војиновића била је уцењена на 40.000 круна. Испрва, то није наилазило на пријем код сељака, па се у аустријском извештају од 7. јула 1917. године незадовољно констатује: „Али до данас се није десио ни један једини случај да је који Србин предао властима неког бандита или да нам је пружио помоћ да би добио награду“.

Како је време одмицало, терор се појачавао, а народна воља полако попуштала. Устаничке четовође готово су свакодневно гинуле, јединице се растурале, а појединци скривали. Ситуација је постајала безизлазна, људи су падали у очајање и полако мењали мишљење. Појединци су морално посртали и прихватали улогу издајника, потказивача, па чак и учесника у свакодневним потерама за четницима. У неким селима се јављала отворена издаја устаничког покрета, што је непријатељ раширених руку дочекао и потплаћивао.

Бугарске војводе су организовале присилне потере по општинама и у селима у којима је учествовао и српски народ. Преко шпијуна и контрачетника Бугари су успели да ликвидирају мање устаничке групе у Горњој Јабланици, Косаници и Пустој Реци. Војвода Тошко Влаховић је погинуо 2. новембра 1917. године код села Власова, у подножју планине Радан. На обронцима те планине, у децембру, иста судбина задесила је четовођу Тодора Митића, Тошу Слисанчета, као и велики број храбрих четника. У јануару 1918. године храбро је погинуо и други командант Јабланичког одреда четовођа Димитрије Беговић. На Радану, на Власовској Бандери, погинуо је и искусни српски четовођа Димитрије Поповић Гмитар, и четовођа Грујица Албијанић, на Лубури више Вујанова.

Четовођа Синадин Јанковић Костић, из Медвеђе, храбро је погинуо, 22. марта 1918. године, крај ћуприје код Миланова. На стрељању је, пред присилно окупљеним Србима, узвикнуо: „Живео краљ Петар! Живела Србија!“ Стоички се понео и позвао присутне сељаке из оближњих села да не клону духом јер је слобода на видику, а да Бугари и њихови савезници губе рат. На крају је опсовао бугарског цара. Његову псовку упућену бугарском цару Фердинанду прекратио је плотун десет бугарских карабина.

С пролећа 1918. године, на обронцима Радана, Бугари су опколили четовођу Николу Балића Миња и Шћепана Туровића и убили их у потери. Такође у потери убили су и Ђура Јовановића Лаковића, истакнутог борца који је дошао из Црне Горе са браћом Влаховићима. Он је био још једна жртва за слободу српског народа.

Погинуо је и Милан Дечански, често зван Милан Банаћанин, један од најдинамичнијих команданата у устанку. Неуморно је крстарио и ширио устанак у сокобањском, алексиначком и сврљишком крају. Где год би се појавио, Бугари су бежали главом без обзира. Храбно носећи устанички стег и пламен слободе настрадао је од руке издајника. Убио га је пљачкаш Филиповић на Јастрепцу.

На планини Јавор настрадао је и Машан Стојовић Машо са Пасјаче, храбри српски борац. Контрачете су му ушле у траг када је са Копаоника хтео да се пребаци преко Ибра у Санџак.

Погибију честитих бораца убрзала је издаја многих људи који су учествовали у устанку, али су их Бугари заврбовали и почели су да раде за њих, а против свог народа. То су урадиле и неке четовође – Марко Павловић, Евгеније Цветковић, Јован Булајић, Влада Требољевац, Ђорђе Копривица, Новица Вељовић, Милош Милошевић, Вучко Пантић, Бошко Чупић, Ица Калајxија, Јеротије Ђенадић, Радош Ракочевић, Нико Куштримовић и други.

Званични вођа устанка Коста Миловановић Пећанац је био у дубокој илегали, док су у Топлици и Јабланици гинули најбољи српски синови. Чекао је неко боље време, само њему знано. Супротно њему, оперативни, и у народу признат као прави вођа устанка Коста Војиновић Косовац, усамљен, са својом четом, неуморно крстари, иде из битке у битку. Час се муњевито јави на Јастрепцу, потом на Пожару, а онда буде примећен на Видојевици, па на Копаонику и тако у смртоносном кругу врти своје прогонитеље, који губе сваку наду да ће га наћи…

У окршају код села Обртинца десетковао је чету крвника Тана Николова, намамивши је у заседу. На бојишту је остало 40 бугарских комита, међу којима и сам Николов. У следећој борби наплатио је рачун од другог бугарског војводе Крума Зографова, тешко га ранивши.

И Аустријске потерне чете муку муче са Војиновићем. У једном тренутку закључују да од гоњења нема користи, па Војиновићу нуде договор и награду од 100.000 круна ако се преда, гарантују му живот и пуштање породице на слободу.

На све то, храбри Коста Војиновић Косовац достојанствено одговара: „Предати се нећу ни у ком случају жив, само мртав… Нисам ја вођа разбојничке банде који се напљачкао пара, па сада се предаје да помоћу истих живот спасе, већ сам официр који је позван да ноћу и дању бди над својим народом… За своју родбину не бринем и радујем се што страдам за отаџбину.“

Пошто немају успеха у хватању, и Бугари нуде примамљиве услове Војиновићу за предају. Он је, међутим, непоколебљив, јасно им одговара: „Српски народ је робовао 500 година, па је опет слободан постао, па још толико да робује, ипак не може и не сме изгубити наду да ће ускоро бити слободан… Па све и ако не буде Војиновића, биће других…“.

ХЕРОЈСКА ПОГИБИЈА

ЗАХВАЉУЈУЋИ издаји, одред војводе Војиновића 16. октобра 1917. године бива опкољен и принуђен да прихвати борбу по веома неповољним условима. Доживљава тежак пораз, гине много људи, а Војиновић је рањен у ногу. У току ноћи некако успева да се извуче из обруча и са преосталим борцима поново заметне траг. Када су на састанку свели рачуне, у чети је недостајало много бораца: погинули су заставник чете наредник Јанићије Димић, Станка Петовић Димић, његова велика љубав коју није успео да прежали и која је све време ратовања била уз њега у истој чети.

Аутор: Новица Пешић

Сутра: Стигла је слобода за напаћене Србе

Потерница аустријских власти за познатим устаницима

Извор: НОВОСТИ

Везане вијести:

Фељтон: Топлички устанак 1917. године (1) Ратни планови за освајање Србије 

Фељтон: Топлички устанак 1917. године (2) Окупатори су хапсили и стрељали

Фељтон: Топлички устанак 1917. године (3) Позив на тотално истребљење Срба

Фељтон: Топлички устанак 1917. године (4) Српско стратиште у Дубокој долини

Фељтон: Топлички устанак 1917. године (5) Пљачке, злостављања, силовања…

Фељтон: Топлички устанак 1917. године (6) Формирање првих четничких одреда

Фељтон: Топлички устанак 1917. године (7) Долазак црногорских четника

Фељтон: Топлички устанак 1917. године (8) Немоћ окупатора пред устаницима

Фељтон: Топлички устанак 1917. године (9) Живот бржи од устаничких вођа

Фељтон: Топлички устанак 1917. године (10) Народ је клицао – „Срећна слобода“

Фељтон: Топлички устанак 1917. године (11) Ширење српске устаничке државе

Фељтон: Топлички устанак 1917. године (12) Окупатор креће у гушење устанка

Фељтон: Топлички устанак 1917. године (13) Ужасни и крвави злочини окупатора

Фељтон: Топлички устанак 1917. године (14) Херојска смрт Ника Вукчевића

Фељтон: Топлички устанак 1917. године (15) Четнички одреди настављају борбу

Фељтон: Топлички устанак 1917. године (16) Делегација устаника креће у Солун

Фељтон: Топлички устанак 1917. године (17) Горела су читава српска села

Фељтон: Топлички устанак 1917. године (19) Стигла је слобода за напаћене Србе