Фељтон: Топлички устанак 1917. године (10) Народ је клицао – „Срећна слобода“

На збору у селу Доња Трнава, без присуства војвода Војиновића и Пећанца, донета је одлука да се бугарски окупаторски гарнизон у Прокупљу нападне 2. марта у јутарњим часовима

Устанак у Топлици и Јабланици био је народни покрет и одлучан отпор против дељења српских територија, предвиђен уговором окупираних земаља – храбро суочавање српског народа са великим непријатељским војним плановима, снажан отпор надмоћном противнику.

Погодна прилика да се пресуди непријатељу указала се 25. и 26. фебруара 1917. године у селу Мачковац недалеко од Куршумлије. Наиме, група плаћеника – арнаутских жандарма пошла је у пљачку. На улазу у село, сачекала их је чета којом је командовао Илија Радоњић (Ица Калајxија) и потпуно уништила. То је била прва каписла за узаврели народ да се дигне на устанак. Чувши пуцње, устаници су кренули из Мачковца, Микуљана, Баћоглеве, Марковца, Самокова, Кастрата, Крчмара, Пепељевца и других праваца да ослободе Куршумлију. Силовити народни удар изненадио је Бугаре, Срби су у налету заробили 92 војника са среским начелником и чиновницима. Борбе за потпуно ослобођење града трајале су читав наредни дан, јер се жандармерија забарикадирала у згради начелства и пружала јак отпор.

Обавештен о покретању устаничких борби у косаничком округу, у Куршумлију је, у поподневним сатима, стигао Коста Војиновић и преузео даљу команду над свим јединицама у нападу. Ојачани новим борцима устаници су убрзо савладали забарикадиране арнаутске и бугарске жандарме. У срцу поробљене Европе, Куршумлија је била први град ослобођен од непријатеља.

Коста Војиновић је, не губећи време, у граду организовао власт и разделио заплењено наоружање. Потом је окупљеном народу, на централном тргу, одржао ватрени патриотски говор, честитао ослобођење града, и прогласио 28. фебруар 1917. године даном почетка општег устанка у топличком и јабланичком крају.

У ослобођену Куршумлију, 1. марта, стигао је војвода Коста Пећанац, командант Централног одреда. У доласку Војиновић је затражио од Пећанца да пресретне једну бугарску чету која се према Куршумлији приближавала из правца Прокупља. Немајући куд он је са својом четом сачекао Бугаре код села Плочник, разбио их и протерао према Прокупљу.

У борбама устаници су из непријатељског строја избацили 150 војника и старешина, заробили доста наоружања, уз велике материјалне штете на објектима.

Даља устаничка дејства пренела су се на бугарски гарнизон у Прокупљу, о чему је одлука донесена у кафани у селу Прекадин, у ноћи између 24. и 25. фебруара 1917. године, без присуства Војиновића и Пећанца који су се, након борби у Куршумлији, нагађали око тога да ли наставити са устанком или не. Пећанац је, наравно, био против наставка, записао је Војиновић у свом дневнику.

Прокупачке четовође, ипак, пре напада на прокупачки гарнизон обавештавају Пећанца: „Не можемо више да чекамо и нећемо да будемо гори од Куршумличана. Стога молимо војводу да узме команду у своје руке и да нам да распоред за борбу. Ако нећете то, онда ћемо ми све урадити на своју руку и на своју одговорност.“ Захтев су потписали поручник Владимир Требољевац, потпоручник Прока Миљковић, потпоручник Душан Петровић и четовође Светозар Крстић, Арса Станић и Васко Живковић.

Пошто одговор није стигао на време, народ је узео команду у своје руке. Коначна одлука да се нападне окупатор у Прокупљу донета је на збору у селу Доња Трнава, коју је, 26. фебруара, потврдио ратни савет четовођа у кући Сотира Ценића у истом селу. Договорили су се да напад на Прокупље изврше 2. марта у јутарњим часовима.

Поручник Требољевац формирао је устанички батаљон од близу 400 бораца и направио план за напад. Пре тога устаници су упутили писмо бугарском команданту у којем је тражено да се целокупан прокупачки гарнизон преда. Како одговор није стигао, план је стављен у реализацију.

Према договору напад би био извршен из више праваца: са северне стране из рејона села Бумбурек и прокупачких винограда – нападала би главнина Јастребачког одреда под командом Миливоја Виријевића; са западне стране, две колоне – прва под командом Спасоја Миленковића и друга – устаници из чете Проке Миљковића и Арсе Стакића; из југоисточног правца – добричка група, под командом Радисава Тошића и Светозара Цветковића, затим прокупачка група, под командом Душана Петовића и Бериљско-лугомирска чета Алексе Андрића; са јужне стране – Гарићка група, под командом Саве Ђорђевића Чолака и десетина Ђорђа Перуновића, која је имала задатак да контролише мост на Топлици и нишки друм преко Мрамора.

Командно место одређено је да буде на источном прилазу Прокупља, јер се из тог правца очекивала помоћ Бугарима из Ниша. Команду над свим јединицама имао је резервни поручник Владимир Требељевац.

Напад је извршен у раним јутарњим часовима, 2. марта 1917. године, тачно у планирано време, у 5 часова. Труба је означила покрет и устаничке снаге нагрнуле су из свих праваца у потпуности реализујући договорено. Борбе за ослобођење Прокупља су се распламсале, а Војиновић и Пећанац ће у град стићи у каснијој, завршној фази ослобођења града.

Један очевидац овако је описао ослобођење Прокупља: „Седамнаестог фебруара 1917. у пола 5 изјутра зачуше се пушке са околних брда. На глас српске трубе, покуљаше из свију кућа старци, бабе, девојке, жене, инвалиди и полунага деца, све је живо изашло и кроз страшну тутњаву пушака, револвера и митраљеза наших четника и Бугара, чули су се узвици: ‘Живели наши ослободиоци’. У улицама Бугари су направили барикаде одакле су пуцали. Тада се сва маса упути тим барикадама са узвицима: ‘Предајте се, видите да смо Срби а не Бугари!’ Бугари побегоше са улице и затворише се у зграду Окружног начелства. Народ није ни обраћао пажњу на њих. Ту, на пијаци настало је неописиво славље. Старци су се љубили, младићи су се грлили, девојке су китиле четнике и устанике тробојкама и зеленилом, даривале их пешкирима и чарапама. Ту се поздрављало само са ‘Срећна слобода’.

Свако је тражио посла: пекари су пекли хлеб, сакаxије доносиле воду, ко је имао кола довозио је дрва… Деца су преклињала четнике да им дају коње да их напоје, да им буду сеизи. Жене и девојке тражиле су да и оне иду у редове, да се боре. Тада неко рече: иду војводе! Цела маса гурајући се крену према улазу у варош. И кад се на коњима појавише Пећанац и Војиновић, народ појури ка њима са узвицима: ‘ Живели’! Тога тренутка Бугари су прекинули паљбу као по команди. Девојке су китиле војводе и даривале их, тако да коњи нису могли да корачају од дарова: пешкира, кошуља, чарапа…“

УСПОСТАВА СРПСКЕ ВЛАСТИ

Устаничке снаге, иако слабије, успеле су да ослободе Прокупље 3. марта 1917. године, што је био догађај од великог значаја за морал устаника и наставак других борби у неослобођеним крајевима. Заробљено је 845 Бугара, међу којима четири официра и 20 подофицира.

У ослобођеном Прокупљу формирана је српска општинска власт. Убрзо је донесен закон по којем је деловало судство и други управни органи.

Фотографије преузете из књиге „Топлички устанак 1917.“ аутора Новице Пешића

Сутра: Ширење српске устаничке државе

Аутор: Новица Пешић

Извор: НОВОСТИ

Ознаке: Топлички устанак, Војиновић, Пећанац, Бугари, Аустроугари

Везане вијести:

Фељтон: Топлички устанак 1917. године (1) Ратни планови за освајање Србије 

Фељтон: Топлички устанак 1917. године (2) Окупатори су хапсили и стрељали

Фељтон: Топлички устанак 1917. године (3) Позив на тотално истребљење Срба

Фељтон: Топлички устанак 1917. године (4) Српско стратиште у Дубокој долини

Фељтон: Топлички устанак 1917. године (5) Пљачке, злостављања, силовања…

Фељтон: Топлички устанак 1917. године (6) Формирање првих четничких одреда

Фељтон: Топлички устанак 1917. године (7) Долазак црногорских четника

Фељтон: Топлички устанак 1917. године (8) Немоћ окупатора пред устаницима

Фељтон: Топлички устанак 1917. године (9) Живот бржи од устаничких вођа

Фељтон: Топлички устанак 1917. године (11) Ширење српске устаничке државе

Фељтон: Топлички устанак 1917. године (12) Окупатор креће у гушење устанка

Фељтон: Топлички устанак 1917. године (13) Ужасни и крвави злочини окупатора

Фељтон: Топлички устанак 1917. године (14) Херојска смрт Ника Вукчевића

Фељтон: Топлички устанак 1917. године (15) Четнички одреди настављају борбу

Фељтон: Топлички устанак 1917. године (16) Делегација устаника креће у Солун

Фељтон: Топлички устанак 1917. године (17) Горела су читава српска села

Фељтон: Топлички устанак 1917. године (18) Отпор посустаје, почиње издаја

Фељтон: Топлички устанак 1917. године (19) Стигла је слобода за напаћене Србе