Фељтон: Покољи Срба у Глини 1941. године! Сведочанство Љубана Једњака! (6)

(Из књиге „Покољ Срба у глинској православној цркви“ Милке Љубичић и Милана Буњца, издавачи: Скупштина општине Глина, Црквена општина Глина и „Српски глас“ Топуско, Глина, 1995.)

Напомена: Прилог је први пут објављен на порталу Јадовно.срб 8. септембрабра  2016. године.

МИ И ДАЉЕ НИСМО ЗНАЛИ ШТА НАС ЧЕКА

… У тој смо нашој, Православној цркви Рођења Богородице, ту у Глини 1846. године први, прије Хрвата запјевали „Лијепу нашу“, за коју је музику написао Србин Јосиф Руњанин. Непун вијек доцније, у истом ћемо том храму бити поклани, а крвници наши славиће свој злочин уз Руњанинове ноте, прогласивши их својом, хрватском химном…

Нисмо знали шта нас чека…

Ни уочи, ни након проглашења Независне Државе Хрватске. Ни десетог априла предвече, кад су усташе у Глини разоружале југословенску војску. Нисмо се обазирали ни на Павелићеве одредбе о пријеком суду, о забрани употребе нашег писма ћирилице, нисмо разумјели посланицу кардинала Степинца којом нас је позвао на вјерност новој хрватској држави.

Нисмо вјеровали да нам се то може десити. Ни након пријетњи изречених у Новој Градишки…

„Ово има бити земља Хрвата и никог другог и нема те методе, коју ми нећемо као усташе употријебити, да начинимо ову земљу збиља хрватском и да је очистимо од Срба… Ми то не тајимо, то је политика ове државе и то кад извршимо, извршит ћемо само оно што пише у усташким начелима.“ (Др Милован Жанић, предсједник Законодавног одбора НДХ на скупу у Новој Градишки почетком јуна 1941. г.)

… Нисмо знали шта нас чека.

Чак ни онда кад је др Миле Будак, министар вјера и наставе на народном збору у Госпићу, крајем јула 1941. г. прецизирао хрватску државну политику према нама Србима:

„Један дио Срба ћемо побити, други раселити, а остале ћемо превести у католичку вјеру и тако претопити у Хрвате!“

… Нисмо се пробудили чак ни након 13. маја 1941. г. кад су нас усташе побиле и затрпале у јамама Прекопе.

Четиристо тридесет и тројица нас убијано је цијеле ноћи, све до јутра, ножевима, крамповима, маљевима, чекићима…

Убијали су нас наши дојучерашњи суграђани, знанци, комшије: браћа Крешталице, браћа Видаковићи, убијали су нас Буторац, Мисон, Живић, Зибар, Муретић, Ткалчић, Милековић, Липак, Добренић, Новак…

Ми и даље нисмо знали шта нас чека…

УБИЈАЊЕ ЈЕ ВРШЕНО НА ТАЈ НАЧИН ШТО СМО НЕКЕ УДАРАЛИ ПРАВО У СРЦЕ

… У Банском Грабовцу спремало нам се НЕШТО. Крајем јула 1941. г., 25. и 26-ог доведено је код жељезничке станице 1285 Срба, старих од 14 до 60 година. Пријеки суд и велики жупан др Мирко Јерец осудили су их на смрт. Око осам стотина њих побијено је и затрпано у двије јаме недалеко од грабовачке жељезничке станице, остали су транспортовани у Госпић и живи побацани у јаме Јадовна.

Преживјела су тек седморица.

… Иако је иза нас био и Грабовац, и Табориште, и Прекопа… ми смо, јадни, и даље вјеровали и надали се…

… Позвали су нас у Вргинмост на покрст, обећавајући нам тек потом равноправност са Хрватима.

Боже, а ми смо се још увијек надали. Обукли смо своја најбоља одијела и кренули. Неки и пјевајући. Чекали смо! Онда су стигли и камиони. Објаснили су нам да морамо даље, до најближе католичке цркве, јер такве није било у Вргинмосту.

И тако смо стигли у Глину! Али не у њихову, већ у нашу, православну цркву. Ту смо затекли и банијске Србе из Бијелих Вода, Градца, Драготине, Балинца, Селишта, Боровите…

Сви смо се још увијек надали…

… „Убијање је вршено на тај начин што смо неке ударали право у срце, неке клали преко врата, а неке ударали гђе стигнемо. Ако неки Србин не би био од првог ударца смртно погођен, тога су усташе приклали ножем. За вријеме клања није горјела свјетлост у цркви, већ су били одређени специјални војници који су рукама држали батеријске електричне лампе и тиме нам освјетљивали простор… Клање је почињало у 22 сата увече, а трајало је до два сата (по поноћи)… Овако клање у цркви десило се седам до осам пута, а ја сам учествовао три пута… Црква је послије сваког клања прана. Кад се клање завршило, долазили су камиони и носили љешеве…“ (Хилмија Берберовић, један од учесника клања Срба у православном храму Рођења Богородице у Глини)

Било нас је 1564 Срба Глињана, Вргомошћана, Дубичана…

Били смо спремни живјети… Били смо спремни одрећи се себе. Промијенити вјеру, ту, у нашој, православној цркви.

А, нису ни на то пристали…

РАЗБОЈНИЦИ СУ ОБИЛАЗИЛИ И КРВНИЧКИ ГЛЕДАЛИ ГРУПЕ СВОЈИХ ЖРТАВА

Приредише нам вартоломејско клање и крвавог Светог Илију…

Наши крикови нису допрли ни до људи, ни до Бога…

Бог је дао да и овог пута један од нас преживи:

„Уведоше нас у цркву. Било нас је око 160 у групи. Закључаше цркву и поставише стражу… Били смо сами и тихо смо разговарали. Неки су од нас вртјели главом и говорили да ће нас побити. Већина се надала да ћемо на присилни рад. Били смо жедни и гладни. Полијегали смо. Шкљоцну брава на вратима. Улазе Пајо Крешталица и Милић: – Дижи се!

Извршили су попис свих затвореника. Треба, кажу, тај попис да би се могли распоредити за присилни рад у Лици…

Око подне долази неки усташки натпоручник и пита нас, има ли кога ко је прекрштен. Јавила су се двојица и њих је натпоручник повео са собом. Биће да ови не морају на присилни рад – тјешили су се неки…

… Пред ноћ су дошли неки усташе: – Ко има новца, нека даде, купиће му се храна. Људи су давали и скупило се око шест хиљада динара. Сви су били гладни и једва су дочекали усташку понуду. Али, нико се није вратио са храном. У сутон, стао је пред црквом камион. Дошао је тихо, и тек кад су се врата отворила, зачуло се зујање мотора. Претрнули смо. Зашто нас у ноћи хоће одвести? Али, прије него што су се снашли, нахрупише усташе у цркву. Звецкало је оружје у полутами, одјекивале су усташке цокуле црквом.

– Палите свијеће!

Људи су ужурбано почели палити свијеће. Око неких свијећа дуго су се престрашени људи бавили. Нису хтјеле горјети. Нисам празновјеран, али сам добро видио да велике свијеће нису хтјеле да горе. То је неки знак – шаптали су старци дрхтавим уснама.

Свјетло дрхтавих свијећа освијетлило је људе и цркву. Сјене су се кретале по зидовима. Разбојници су обилазили и крвнички гледали групе својих жртава, а жртвама су срца тукла, те се чинило да се у тишини могу на далеко чути… (Дијелови исказа Љубана Једнака из Селишта, јединог преживјелог у страшном покољу Срба у глинској Православној цркви, објављеног 1969. г. у листу „Просвјета“ (Загреб, лист Српског културног друштва Просвјета; међунаслови приређивачеви – нап. С. Л.))

(Наставиће се)

(Приредио: С. Л. ИНТЕРМАГАЗИН)

Извор: Интермагазин

Везане вијести:

Фељтон: Покољи Срба у Глини 1941. године (1)

Фељтон: Покољи Срба у Глини 1941. године (2)

Фељтон: Покољи Срба у Глини 1941. године (3)

Фељтон: Покољи Срба у Глини 1941. године (4)

Фељтон: Покољи Срба у Глини 1941. године (5)

Фељтон: Покољи Срба у Глини 1941. године (7)

Фељтон: Покољи Срба у Глини 1941. године! Списак побијених који су млађи од 18 година! (8)

Фељтон: Покољи Срба у Глини 1941. године! Списак побијених старијих од 60 година! (9)