Фељтон: Меморадум САНУ – три деценије после (8) Академија на удару комунистичких вођа

Против САНУ се окренуло све што је у Југославији могло да заседа и да се огласи саопштењем – од Централног комитета до синдиката и радничких савета у најмањим предузећима

Наша Југославија, и њена привреда, данас изгледа као једно уморно кљусе, унезверено и уплашено. Оно је шугаво, рањиво и сакато, јер је испуштено из руку и тако забасало негде, заглибило се под теретом који није у стању да издржи, па сада не може ни напред ни назад. Како да га извучемо, растеретимо, спасемо и њега и онај драгоцени товар који смо из једног погубног, геноцидног рата извукли као праву тековину револуције. Дошли смо до дувара, то знају сви, а не признају само они који су најодговорнији за свршени чин пред који су нас ставили, не од јуче.

Пуне две године пре него што су делови из Меморандума САНУ попут грома одјекнули у српској и југословенској јавности, ове речи је изговорио академик Антоније Исаковић. Оне веродостојно дочаравају поглед на Југославију из угла српских интелектуалних кругова осамдесетих година. Овакав сликовити, али убојит, иступ угледног књижевника и академика на седници Актива комуниста САНУ сведочи и да се о Југославији и пре појаве контроверзног текста говорило као о причи која се ближи свом крају.

Исаковићев говор из 1984. није прошао непримећено у круговима догматског режима. Пуни капацитет греха, међутим, његове речи досегнуће две године касније, по објављивању меморандумског текста. Исаковић се, као председник радне групе за израду овог акта, нашао као прва мета критика власти. Његова смена убрзо по избијању афере постала је главни захтев власти и пут за диференцијацију Академије.

Нема сумње ни да би проскрибовани текст Српске академије остао без много убојитих тврдњи и анализа, да је његово доношење окончано по предвиђеној процедури САНУ. На ову чињеницу указивали су и сами академици, бранећи се од офанзиве тадашње комунистичке власти, која се свом силом обрушила на Академију и ауторе текста.

У склопу „отклањања штетних последица“ од академика је затражена и промена руководства САНУ, као начин да се ствари врате у природни ток. Ванредна скупштина Академије одржана 18. децембра 1985, међутим, донела је потпуно другачији исход.

Крајем септембра против САНУ се окренуло све што је у Југославији могло да заседа и да се огласи саопштењем – од Централног комитета до синдиката и радничких савета у најмањим предузећима. Падале су тешке оптужбе: да је Академија легло националиста и да руши Југославију, да негује антифашизам, да манипулише грађанима, потпирује братоубилачки рат и крвопролиће…

Са књижевних сусрета „Зија Диздаревић“ у Фојници, како преноси „Политика“ од 27. септембра, чувени песник Оскар Давичо поручује:

„САНУ није научна и уметничка установа, него – легло шовинизма. То кажем јавно мислећи на Антонија Исаковића и његово друштво. Ко су њима уосталом прави представници Србије? Да ли су то дражиновци, љотићевци…“, пита се Давичо.

Иако у жестокој осуди ставова наведених у деловима Меморандума предњачи руководство Србије, критике стижу и из покрајина и других република. Ставовима САНУ објашњавају се тамошње немиле ситуације и подупиру супротне, полускривене тезе.

Азем Власти, председник Председништва ЦК СК Косова, Меморандумом тако правда албански ирендентизам, који се у том тренутку пуним жаром разбуктава већ четири године и њиме објашњава масовно неалбанско напуштање Косова и Метохије:

„На подстицање исељавања Срба и Црногораца са Косова и Метохије утиче и српски национализам ширењем неверице у процес стабилизације стања на Косову. Он то чини и ширењем пропаганде да се не може живети са Албанцима и да је за Србе једини спас у националном окупљању“.

Обрисе је добијао принцип, који ће се касније месецима успешно примењивати, посебно у Србији – свака идеја која је изложена у Меморандуму аутоматски постаје идеолошки неприхватљива. Овакав приступ довео је до тога да је режим сваку нову идеју најпре тражио у тексту САНУ. Уколико би макар њене трагове пронашао у омраженом документу она би, ма колико да је смислена и оправдана, бивала одбачена без дискусије и аргументације.

Потпредседник САНУ Дејан Медаковић, увидевши да се Меморандум користи као оправдање за туђе национализме и антидржавне делатности, посебно на Косову, у очају записује:

„Шта све неће измислити у пакленом обрачуну са овим бедним остацима Срба на Косову, који су криви што су још живи. Тако се најтачније може одредити њихов положај. А на све то долази немоћ српских политичара да заштите основна људска права и њихово пристајање на општу парализу. Они већ деценијама пристају да живе од некакве милости албанских колега. Било је потребе да овој прљавој игри пруже алиби, и они су то и учинили“, пише Медаковић у својим Мемоарима.

Академици су као вође кампање против САНУ без превише потешкоћа лоцирали круг људи из сфере политике и медија, у чијем центру се налазио први човек Србије Иван Стамболић и његова десна рука Драгиша Павловић. Они су отворено сматрали да је Академија одступила од науке и брутално ступила на терен политике. Меморандумом и скенирањем стања и проблема, према њиховом мишљењу, академици су злоупотребили проблеме у држави да промовишу своје циљеве базиране на национализму и пребијању старих дугова.

Тадашњи државни и партијски врх, огрезао у догматизам и склон обилном коришћењу медијско-полицијског апарата, није имао милости. Меморандуму и његовим закључцима супротстављао се са становишта догми комунизма и радничког самоуправљања, који су се неумитно ближили свом крају.

О томе сликовито говори осврт на текст академика из књиге „Олако обећана брзина“ Драгише Павловића, који је 1986. године био члан председништва ЦК СК Србије.

„Просечност против чијег духа се боре академици очигледно доминира и једним радним телом САНУ. А можда она и није случајна. Можда наука и није била у првом плану већ сасвим одређена врста политичког ангажмана, коме се у темељу налазе етатизам и елитизам – давно одбачени концепти. Улогу ‘националног вође’ и ‘избавитеља’ по њима требало би да преузме умна и духовна елита с циљем да ‘српски народ ослободи пројугословенских заблуда’. У том самоотрежњењу Срба очигледно нема места ни за радничку класу нити за њену партију – Савез комуниста“, пише Павловић.

НАЦИОНАЛИЗАМ ДОЛАЗИ ОДОЗГО

Један од кључних проблема југословенског друштва за ауторе Меморандума био је национализам. За разлику од званичног естаблишмента, академици су без задршке навели да је „национализам стваран одозго, као и да су његови инцијатори политички људи. САНУ је његове корене видела у идеологији Коминтерне и националној политици КПЈ пре Другог светског рата. Саставни део те политике био је реваншизам према српском народу као угњетачкој нацији, који је произвео далекосежне последице на међунационалне односе, друштвено уређење, привредни систем…

Аутор: Раде Драговић

Сутра: Државно-партијски врх смишља скандале

Извор: НОВОСТИ

Везане вијсти:

Фељтон: Меморадум САНУ – три деценије после (1) Земљотрес у политички трусној Југославији 

Фељтон: Меморадум САНУ – три деценије после (2) Почетак медијско-политичког трилера 

Фељтон: Меморадум САНУ – три деценије после (3) Крађа из стана академика Ђорђевића

Фељтон: Меморадум САНУ – три деценије после (4) Пуцају из свих артиљеријских оружја

Фељтон: Меморадум САНУ – три деценије после (5) Цар је го – поручили су академици

Фељтон: Меморадум САНУ – три деценије после (6) Србима наметнуто осећање кривице

Фељтон: Меморадум САНУ – три деценије после (7) Критичко виђење стања у Југославији

Фељтон: Меморадум САНУ – три деценије после (9) Државно-партијски врх смишља скандале

Фељтон: Меморадум САНУ – три деценије после (10) Добрица Ћосић није писао Меморандум

Фељтон: Меморадум САНУ – три деценије после (11) Суморни опис југословенске стварности

Фељтон: Меморадум САНУ – три деценије после (12) Талас буђења националних осећања

Фељтон: Меморадум САНУ – три деценије после (13) Југословенска привреда у раљама политичара

Фељтон: Меморадум САНУ – три деценије после (14) Истина о Косову без академске учтивости

Фељтон: Меморадум САНУ – три деценије после (15) Хрватска емиграција пише свој меморандум

Фељтон: Меморадум САНУ – три деценије после (16) Разлаз српских и словеначких интелектуалаца

Фељтон: Меморадум САНУ – три деценије после (17) Српско виђење будућности Југославије

Фељтон: Меморадум САНУ – три деценије после (18) Кружок у Симиној створио опозицију

Фељтон: Меморадум САНУ – три деценије после (19) Ћутање будног чувара постојећег поретка

Фељтон: Меморадум САНУ – три деценије после (20) Двострука игра Слободана Милошевића

Фељтон: Меморадум САНУ – три деценије после (21) Косовски заокрет Слободана Милошевића

Фељтон: Меморадум САНУ – три деценије после (22) Нови талас напада на српске академике

Фељтон: Меморадум САНУ – три деценије после (23) Академици пред Хашким трибуналом

Фељтон: Меморадум САНУ – три деценије после (24) Појам „велика Србија“ смишљен у Бечу

Фељтон: Меморадум САНУ – три деценије после (25) Отворени рат српских стараца и државе

Фељтон: Меморадум САНУ – три деценије после (26) Србија постаје јединствена држава

Фељтон: Меморадум САНУ – три деценије после (27) Одбрана Југославије водила је у рат