Документ који је сачинила група академика, неувијено, бритким и јасним језиком говори и о последицама југословенског политичко-привредног експеримента званог самоуправљање
Нерешено питање државности Србије није једини недостатак који би требало отклонити уставним променама. Југославија је Уставом из 1974. постала лабава државна заједница у којој се размишља и о другим алтернативама, а не само југословенској. То наводи на помисао да Југославији прети опасност од даљег расточавања. Српски народ не може спокојно очекивати будућност у таквој неизвесности. Због тога се мора отворити могућност свим нацијама да се изјасне о својим тежњама и намерама. Србија би се у том случају могла определити и дефинисати свој национални интерес, што би морало бити пре преиспитивања Устава. Наравно, Србија не би смела заузети пасиван став, ишчекујући само шта ће други рећи, као што је до сада много пута чинила.
Овај, један од многих закључака Меморандума САНУ данас, три деценије касније, делује сасвим логично и на месту. У годинама које су за нама, међутим, управо овај параграф контроверзног текста био је крунски доказ одговорности Србије за разбијање Југославије и потврда да је врх српских интелектуалаца 1986. године приступио изради програма који је олако, паушално и политички корисно најчешће називан „платформом српског национализма“.
Документ који је сачинила група академика већ првог дана по објављивању постао је предмет осуде, а критике нису јењавале ни следећих 30 година. Апсурд своје врсте јесте да су само ретки критичари Меморандум прочитали, а још мањи број њих је разумело. Он је био својеврсни и вероватно једини пресек југословенског друштва, његове реалности и антиципација неславне будућности. Писан је без дилеме са српске тачке гледишта, али са универзалним порукама које су се тицале Југославије у целини.
Меморандум садржи 73 странице текста, од чега је, како САНУ тврди и данас, свега 30 прошло процедуру званичне редактуре. Његов текст подељен је на два дела, од чега је први посвећен кризи југословенске привреде и друштва, док је други насловљен са „Положај Србије и српског народа“. Девет тачака овог за многе апокрифног документа садржи мноштво критика тадашњег стања, велики број аргумената и доказа, али и местимичне недоследности и контрадикторности, које се могу приписати прекинутој процедури његовог садржајног и стилског брушења.
Већ на самом почетку Меморандум констатује да „привредна криза траје већ пет година, а излаз из ње није ни на видику“, али се и наглашава да је он могућ само уз „темељне промене у привредном и политичком систему“. Он доноси осуду договорне економије, која је имала снагу догме у СФРЈ.
„Економске и друштвене санкције за погрешна улагања нису постојале. Политичари су остајали у сенци, иако су кључно утицали на инвестиционе одлуке. Промашаји у привредном развоју и систему, материјализовани у опадању укупне продуктивности привреде (рада и капитала) основни су узрок кризе југословенске привреде“, истичу писци Меморандума.
Политичким и привредним факторима замера се на потпуно погрешној економској филозофији. Резултат тога је појава низа симптома који указују на озбиљну болест југословенске привреде. То су пре свега недостатак рентабилности, изостанак економских санкција за лоше пословање (принцип осведочен последњих деценија СФРЈ и у народу дефинисан као начело „радио, не радио, свира ти радио“), привредни паразитизам, немотивисани радници, повлађивање нераду, материјалне привилегије владајућих слојева…
„Оклевање да се са правом дијагнозом и благовременим намерама дочека криза поткопало је поверење у државничку мудрост, политичку храброст и искрене намере људи који воде јавне послове, као и њихову спремност да раскину са заблудама које су довеле земљу на руб пропасти“, стоји у тексту САНУ.
Кључни економски проблем Југославије осамдесетих година, како указују творци меморандумског текста, јесте дезинтеграција, као основна тенденција у привреди и друштву. Доктрина самоуправљања није имала, нити је могла да има одлучан одговор на све већи степен затворености републичких економија, које су се све више окретале националним тржиштима. Аутори Меморандума, вероватно први пут неувијено и бритким језиком изричу смртну пресуду југословенском политичко-привредном експерименту званом самоуправљање. „Цар је го“, поручили су академици.
„Самоуправљање није зауздало политички волунтаризам. Разлог је једноставан – наметнуто је вољом политичких вођа, којима не представља тешкоћу да му повећају или смање утицај или да унутар њега остваре контролу. Самоуправљање је потиснуто шездесетих година и ту је зачетак многих наших невоља. Оно реално не постоји на глобалном друштвеном нивоу, а никад није ни изграђено као целовит демократски систем. Због тога је оно само улепшавајући принцип, а не подлога друштва. У нашем систему нема правог плана ни тржишта, нити праве државе и правог самоуправљања“.
Права и највећа мета критика академика који су радили на Меморандуму јесте државна концепција Устава из 1974, који је практично увео конфедерално уређење. Конфедерални принцип да је за сваку одлуку потребна претходна сагласност сваке републике и покрајине, Југославију је довело у стање парализе и одумирања. Принцип једногласности и „усаглашавања“ осим за сваку, па и најмању, промену Устава, уведен је као важећи у Већу република и покрајина, а линијом мањег отпора стигао је и у привреду, установе културе и спортске савезе.
Уставна поставка омогућила је деловима СФРЈ, који су добили елементе државности, да гледају своја посла и да ослобођени стега централне власти задовољавају сопствене интересе. Трн у оку интелектуалној јавности тога времена био је паритетан састав Председништва СФРЈ, као и свих других највиших органа власти, као типичан изданак конфедералног уређења. У Меморандуму се констатује и апсурд тога времена да републички и покрајински устави не морају да буду усаглашени са савезним, већ не смеју само бити њему супротни. Нису постојали механизми, чак и ако је супротност евидентна, а предност је у сваком случају давана републичком уставу.
„Политички систем Југославије све је више противречан, дисфункционалан и скуп. Он предвиђа механизме власти на три нивоа, омогућавајући силно нарастање бирократије и издатака за општу потрошњу. Било да је реч о политичким, било економским питањима, систем може да послужи као школски пример неефикасности. Одлучивање тече толико споро да и када се донесу праве мере, због кашњења имају половичан учинак. Због сукоба учесника у одлучивању долази до потпуне блокаде не само на нивоу федерације. Србија пуних десет година, тако, не успева да донесе републичке законе“.
ПРЕДСЕДНИК ПРЕДСЕДНИШТВА У ПОСЕТИ БЕОГРАДУ
Аутори Меморандума САНУ нису једни који су критиковали последице конфедералног уређења СФРЈ по Уставу из 1974. Чињеница да је федеративна Југославија замењена савезом шест република и две покрајине, са готово свим елементима државности, и да је практично нестала, није промакла ни новинару Александру Тијанићу који у „Недељној Далмацији“ 1985. године жовијално констатује:
„Штампа је пренела на сав глас једну од највећих глупости овог времена. Објављено је, наиме, да је Синан Хасани, колективни председник Југославије, дошао у посету Београду. За мене је то најбољи доказ да Југославија нема своју територију, јер ништа није преостало после поделе на републике и покрајине“.
Аутор: Раде Драговић
СУТРА: Србима наметнуто осећање кривице
Извор: НОВОСТИ
Везане вијести:
Фељтон: Меморадум САНУ – три деценије после (1) Земљотрес у политички трусној Југославији
Фељтон: Меморадум САНУ – три деценије после (2) Почетак медијско-политичког трилера
Фељтон: Меморадум САНУ – три деценије после (3) Крађа из стана академика Ђорђевића
Фељтон: Меморадум САНУ – три деценије после (4) Пуцају из свих артиљеријских оружја
Фељтон: Меморадум САНУ – три деценије после (6) Србима наметнуто осећање кривице
Фељтон: Меморадум САНУ – три деценије после (7) Критичко виђење стања у Југославији
Фељтон: Меморадум САНУ – три деценије после (8) Академија на удару комунистичких вођа
Фељтон: Меморадум САНУ – три деценије после (9) Државно-партијски врх смишља скандале
Фељтон: Меморадум САНУ – три деценије после (10) Добрица Ћосић није писао Меморандум
Фељтон: Меморадум САНУ – три деценије после (11) Суморни опис југословенске стварности
Фељтон: Меморадум САНУ – три деценије после (12) Талас буђења националних осећања
Фељтон: Меморадум САНУ – три деценије после (13) Југословенска привреда у раљама политичара
Фељтон: Меморадум САНУ – три деценије после (14) Истина о Косову без академске учтивости
Фељтон: Меморадум САНУ – три деценије после (15) Хрватска емиграција пише свој меморандум
Фељтон: Меморадум САНУ – три деценије после (16) Разлаз српских и словеначких интелектуалаца
Фељтон: Меморадум САНУ – три деценије после (17) Српско виђење будућности Југославије
Фељтон: Меморадум САНУ – три деценије после (18) Кружок у Симиној створио опозицију
Фељтон: Меморадум САНУ – три деценије после (19) Ћутање будног чувара постојећег поретка
Фељтон: Меморадум САНУ – три деценије после (20) Двострука игра Слободана Милошевића
Фељтон: Меморадум САНУ – три деценије после (21) Косовски заокрет Слободана Милошевића
Фељтон: Меморадум САНУ – три деценије после (22) Нови талас напада на српске академике
Фељтон: Меморадум САНУ – три деценије после (23) Академици пред Хашким трибуналом
Фељтон: Меморадум САНУ – три деценије после (24) Појам „велика Србија“ смишљен у Бечу
Фељтон: Меморадум САНУ – три деценије после (25) Отворени рат српских стараца и државе
Фељтон: Меморадум САНУ – три деценије после (26) Србија постаје јединствена држава
Фељтон: Меморадум САНУ – три деценије после (27) Одбрана Југославије водила је у рат
Фељтон: Меморадум САНУ – три деценије после (28) Сенка која лебди над Академијом