Фељтон: Меморадум САНУ – три деценије после (4) Пуцају из свих артиљеријских оружја

Меморандум је последњих месеци 1986. постао обавезна тема партијских састанака, а највећи апсурд је био у чињеници да су доношене оптужбе документа који заправо нико није читао

Ситуација се погоршава из дана у дан. Два пута сам телефоном разговарао са Вукојем Булатовићем (потпредседником Председништва СР Србије), упорно захтева да му Академија пошаље Меморандум. Каже, незгодно је да га траже од новинара. Српски политичари су и сами изложени разним притисцима. Они се неће испрсити и узети у заштиту Академију, прву кућу свог народа. Напротив, они ће нас напасти из свих оружја, а то може да има и кобне последице.

Ове речи записао је другог октобра 1986. у свој дневник академик и генерални секретар САНУ Дејан Медаковић. На дан када је забележио ове мисли, заједно са председником Академије Душаном Каназиром, потписао је и званично писмо адресовано на Председништво Србије. Надајући се да ће се подивљала политичка бујица вратити у свој природни ток, потпредседнику Председништва Србије Вукоју Булатовићу и трећи пут заредом је објаснио зашто Меморандум САНУ заправо не постоји и шта су академици хтели да кажу текстом.

Од првог дана објављивања Меморандум, или макар оно што је преко страница „Вечерњих новости“ од њега изнето на светло дана, био је изложен беспоштедним критикама. Српски национализам уздигнут је у прворазредни државни проблем, коjи је брзо и лако потопио безброј других мука које су оптерећивале паралисану посттитовску Југославију. У наредних неколико месеци друштвено-политички форуми (како се то тада говорило) утркивали су се ко ће са више јарости и пизме да осуди деловање академика. Меморандум је последњих месеци 1986. године постао обавезна тема партијских састанака од Централног комитета до нивоа месних заједница и радних организација.

„Српски национализам“, „шовинизам“, „опортунизам“, „повампирење четништва“, „распиривање мржње“, „политиканство“ и „ненаучан приступ“ и сличне етикете сипане су без задршке и дубљег промишљања. Највећи апсурд лежи у чињеници да се на свим овим маратонски дугим састанцима расправљало о документу кога заправо нико није ни читао, јер је већини чланова нижих политичких, привредних и синдикалних тела, који су били најжешћи и његовој осуди, текст Меморандума био недоступан.

Циљ је био дискредитовати Академију на сваки начин и на сваком месту.

Повика на Меморандум појавила се најпре у Хрватској, и то кроз неколико текстова у загребачком „Вјеснику“. У тексту под насловом „Националистичи напад из САНУ“, овај лист преноси наводе из београдских „Новости“ и даје му посебан зачин:

„Аутори Меморандума траже да нико не затвара очи пред оним што се збива у југословенској стварности. Али јавност и комунисти одавно затварају очи пред многим ковитлацима и вировима шовинизма и национализма који постоје, треба то отворено рећи, у Српској академији, у коју се улазило не само по научним и уметничким критеријумима“, писао је „Вјесник“.

„Полет“ је очекивано и у свом стилу био још жешћи и директнији:

„Након Меморандума уследиће по старом рецепту исприке, расправе, анализе и реакције. Крајње је време да писци оваквих памфлета изађу пред лице правде и народа. Овај најреакционарнији памфлет писан с великосрпских позиција повлачи и кривичну одговорност. Јер ако је наука ово што они нуде, тада њихова свест у овом случају не сеже даље од од оне четничких кољача“.

Кампања против Меморандума, САНУ и академика уследила је из целокупне званичне државне и партијске структуре. Овоме је умногоме допринела и чињеница да се руководство Србије због целог случаја нашло у шкрипцу и под жестоким притиском. Требало је ефикасно почистити своју кућу, и тако избећи оптужбе из других република да је и ЦК Србије на страни разбијача Југославије и рушитеља владајуће идеологије. Стамболићева екипа заледила је односе са САНУ и затражила да се Академија одрекне свог списа, али и смени Антонија Исаковића са чела Комисије за израду Меморандума.

ДУШАН Чкребић, крајем осамдесетих једна од кључних политичких личности Србије, у својој мемоарској књизи „Живот, политика, коментари“, сведочи да је Иван Стамболић лично звао председника Академије Душана Каназира и тражио од њега да се огради од Меморандума са јасном претњом: Ако то не учини Србија ће у години када САНУ обележава стогодишњицу постојања према њој предузети врло озбиљне санкције, пре свега економске природе.

И док је новинар Александар Тијанић са страница сплитске „Недељне Далмације“ и загребачког „Данаса“ неувијено поручивао да је „данас у Југославији неупоредиво лакше бити националиста него комуниста, јер ситуација више иде наруку првима, него другима“, власти Србије упорно су жмуриле на све оно на шта су академици указали. Уместо тога, у страху за сопствени социјалистички реноме, притисак су непрекидно појачавали.

О томе је можда најбоље сведочанство оставио управо први човек Председништва Србије Иван Стамболић, иступајући на Београдском универзитету 30. октобра 1986. године.

„Први пут, истина на мала врата понуђена је целовита оптужница не само руководства и политике Савеза комуниста него и читавог друштвеног система. Стара је то шовинистичка брига за судбину српства са већ познатом формулом да су Срби победници у ратовима, а губитници у миру. Меморандум се осведочио да неколицини академика друштвене неприлике послуже као добре прилике да поред већ толико отворених фронтова отворе и свој фронт националистичке борбе за власт“, рекао је Стамболић у Ректорату БУ.

Он је нагласио и да академици користе државни новац, уместо за научна истраживања, „за политикантске инсинуације“, али и да Срби трују односе са другим југословенским народима.

Посета Универзитету била је само једна од мноштва прилика да се критикује дело академика. За то је коришћена свака седница, састанак, посета. Новинар Владан Динић, који је осамдесетих година био члан редакције „Вечерњих новости“, присетио се и једне ситуације која на најбољи начин описује атмосферу која је у Југославији владала поводом Меморандума. На таласу изјашњавања колектива и друштвено политичких организација о садржају по много чему мистериозног документа САНУ заседала је и основна организација СК „Новости“.

Извесна Косара Гостенчик, иначе радница у књиговодству, али високо партијски позиционирана, тражила је главу Александру Ђукановићу, који је делове Меморандума пустио у јавност.

– Па добро, бре, Косара, шта треба да урадим – завапио је Ђукановић, негде пред зору, уморан од изјашњавања и објашњавања.

– Ево ти отворен прозор па искочи напоље! Ето шта можеш да урадиш! – љутито му је одбрусила другарица Косара Гостенчник.

Прозор је, иначе, био на шестом спрату „Борбе“, а уместо кроз њега Ђукановић ће свега коју недељу касније „искочити“ у Париз, на место сталног дописника.

МЕМОРАНДУМ КАО IN MEMORIAM

Меморандум би се мирне савести и много тачније могао насловити „In memoriam“ за Србију, за Југославију, социјализам, самоуправљање, равноправност, братство и јединство – рекао је Иван Стамболић, гостујући на Београдском универзитету 30. октобра 1986. године.

– Сама позиција са које се приступило његовој изради обезвређује његову целину, јер Србију не види у Југославији, а Југославију не види од шовинистички замишљене Србије – био је изричит Стамболић.

СУТРА: Цар је го – поручили су академици

Аутор: Раде Драговић

Извор: НОВОСТИ

Везане вијести:

Фељтон: Меморадум САНУ – три деценије после (1) Земљотрес у политички трусној Југославији 

Фељтон: Меморадум САНУ – три деценије после (2) Почетак медијско-политичког трилера 

Фељтон: Меморадум САНУ – три деценије после (3) Крађа из стана академика Ђорђевића

Фељтон: Меморадум САНУ – три деценије после (5) Цар је го – поручили су академици

Фељтон: Меморадум САНУ – три деценије после (6) Србима наметнуто осећање кривице

Фељтон: Меморадум САНУ – три деценије после (7) Критичко виђење стања у Југославији

Фељтон: Меморадум САНУ – три деценије после (8) Академија на удару комунистичких вођа

Фељтон: Меморадум САНУ – три деценије после (9) Државно-партијски врх смишља скандале

Фељтон: Меморадум САНУ – три деценије после (10) Добрица Ћосић није писао Меморандум

Фељтон: Меморадум САНУ – три деценије после (11) Суморни опис југословенске стварности

Фељтон: Меморадум САНУ – три деценије после (12) Талас буђења националних осећања

Фељтон: Меморадум САНУ – три деценије после (13) Југословенска привреда у раљама политичара

Фељтон: Меморадум САНУ – три деценије после (14) Истина о Косову без академске учтивости

Фељтон: Меморадум САНУ – три деценије после (15) Хрватска емиграција пише свој меморандум

Фељтон: Меморадум САНУ – три деценије после (16) Разлаз српских и словеначких интелектуалаца

Фељтон: Меморадум САНУ – три деценије после (17) Српско виђење будућности Југославије

Фељтон: Меморадум САНУ – три деценије после (18) Кружок у Симиној створио опозицију

Фељтон: Меморадум САНУ – три деценије после (19) Ћутање будног чувара постојећег поретка

Фељтон: Меморадум САНУ – три деценије после (20) Двострука игра Слободана Милошевића

Фељтон: Меморадум САНУ – три деценије после (21) Косовски заокрет Слободана Милошевића

Фељтон: Меморадум САНУ – три деценије после (22) Нови талас напада на српске академике

Фељтон: Меморадум САНУ – три деценије после (23) Академици пред Хашким трибуналом

Фељтон: Меморадум САНУ – три деценије после (24) Појам „велика Србија“ смишљен у Бечу

Фељтон: Меморадум САНУ – три деценије после (25) Отворени рат српских стараца и државе

Фељтон: Меморадум САНУ – три деценије после (26) Србија постаје јединствена држава

Фељтон: Меморадум САНУ – три деценије после (27) Одбрана Југославије водила је у рат

Фељтон: Меморадум САНУ – три деценије после (28) Сенка која лебди над Академијом